Анализа мреже организација удруженог рада културе
Предмет ове анализе је мрежа организација која делује у области културе (ОУР-а културе): библиотеке (матичне, народне), културно-образовне установе, биоскопи, организације културно-уметничког аматеризма, архиви, музеји и галерије, заводи за заштиту споменика културе, позоришта, издавачка делатност и музички ансамбли. Прве институције националне културе код нас настале су у XИX веку, са настанком и развојем градова и административних центара, а потом и у време социјалистичке изградње. Формирањем међуопштинских регионалних заједница и самоуправних интересних заједница културе 1974. године, створени су релативно стабилни услови и за коначно организовање делатности културе. Овом анализом је обухваћено: 475 ОУР-а културе који су настали у раздобљу од 1825. до 1981. године, 500 културно-уметничких друштава, 919 организационих јединица које се налазе у саставу појединих ОУР-а. Анализа је подељена на три основне целине у зависности од подручја које задаци у области културе покривају: 1. организације удруженог рада у области културе чија се активност ограничава углавном границама самих општина и локалних средина; 2. организације удруженог рада које врше послове за више општина, регион или више региона; 3. републичке институције и остали проблеми значајни за функционисање мреже ОУР-а културе. Ова анализа даје преглед стања културе у СР Србији, а такође би требало да допринесе сагледавању и разрешавању проблема мреже ОУР-а културе.
Анализа великих приредби у Југославији
Аутор овог истраживачког пројекта, Димитрије Вујадиновић, указује на то да је крајем 60-их и почетком 70-их година настао највећи број смотри, фестивала, такмичења, сусрета и других видова испољавања културних садржаја. Све три врсте манифестација – културне, туристичке, економске – имају не само додирних тачака него се видно преплићу и чине посебан сегмент културног живота. Имајући у виду интензитет којим се одвијају, као и обим испољавања, требало би да буду од веће важности за културну политику земље. Аутор анализира ове манифестације нарочито са културолошке тачке гледишта кроз податке добијене анкетом. Анкета је спроведена на случајном узорку и обухватила је 33 „велике приредбе“, а била је намењена њиховим организаторима. Ово истраживање садржи графичке и табеларне приказе.
Београдско лето – анализа развојних могућности
Предмет овог истраживања јесте анализа досадашњег развоја комплексне културне манифестације „Београдско лето“ и указивања на њене даље развојне могућности. У средишту истраживачког интересовања аутора су културно-политички и организациони аспекти „Београдског лета“, у циљу дефинисања облика који би омогућили потпуно коришћење предности Београда као прворазредног културног средишта (концентрација културних установа, организација и стваралаца на једној страни и публике на другој). Предложене су могућности елиминисања или свођења на најмању меру неких ограничавајућих околности (у првом реду, ограничених материјалних средстава и непостојања делатности организационог модела „Београдског лета“). Методолошки гледано, овој културној манифестацији се приступило као својеврсној студији случаја, са циљем сазнавања њених најважнијих одлика; обављени су разговори у институцијама које су се бавиле организацијом „Београдског лета“ (Културни центар Београда и Дом омладине Београда). У оквиру истраживања, детаљније су разрађени: почеци манифестације, њен туристички значај, простор одвијања, маркетинг везан за ову манифестацију, типологија програма (домаћи програми и гостовања), организациони, као и културни и привредни аспекти. На почетку анализе дат је Садржај.
Београдско позориште данас: у трагању за критеријумима и показатељима
У овом истраживању, Вера Икономова се бави анализом стања београдских позоришта почетком 80-их година XX века, са посебним фокусом на позоришну публику, односно друштвену ефикасност позоришне делатности. Дотадашња пракса планирања делатности београдских позоришта није укључивала коришћење података о карактеристикама гледалаца, нити је у истраживачкој домаћој пракси било неких комплекснијих истраживања на ту тему. Због тога није било могуће ни утврдити основни критеријум друштвене ефикасности позоришта по коме би се могло вршити оптимално планирање и контрола остварених резултата. Стога је и ауторка у оквиру овог истраживања поставила као задатак да се прикупе карактеристике публике на основу којих је могуће израдити модел система показатеља стања публике и њихових граничних вредности. Рад је подељен на неколико поглавља. У првом поглављу дат је осврт на тренутно стање подручја планирања позоришне делатности у Београду и израде показатеља успешности. Друго поглавље садржи формулацију проблема и задатака којима се бави ауторка. Треће поглавље представља теоријски оквир и опис метода на основу кога се тражи решење проблема. Четврто поглавље садржи резултате теренског истраживања и прикупљених података. Последње поглавље представља закључак којим се сугерише на могућности употребе прикупљених података. У раду је коришћен метод структуралне анализе, а поступци у прикупљању података укључили су анализу интерних докумената београдских позоришта, анализу публикације „Позориште“ и анкетно истраживање публике професионалних позоришта у Београду. Један од крајњих циљева истраживања био је да се позориштима доставе добијени резултати како би на основу њих креирали своје будуће развојне планове. На почетку истраживања налази се Садржај, а на крају су прилози: мишљење гледалаца о раду позоришта и табеларни прикази.
Друштвено-економски положај културе у Београду
Друштвено-економски положај културе у Београду је од 70-их година била актуелна тема не само за културне посленике и ОУР-е културе већ и за ширу друштвену заједницу. У овом истраживању Завода за проучавање културног развитка износи се питање о томе да ли ће све лошији економски положај културе у Београду, 80-их година, угрозити даљи њен развој, с обзиром на то да у последња два средњорочна плана није остварен планирани пораст средстава за културу. На ову чињеницу је указала и Градска СИЗ за културу. Стога су истраживачи Завода, на основу расположиве документације, покушали да испрате промене у економском статусу културе за плански период од 1976. до 198о. године. Статистички подаци за сваку културну делатност су изнети и у табелама којима су обухваћени: приходи културе у односу на национални доходак; учешће културне делатности у укупном приходу; укупни приходи и допринос СИЗ-ова културе; средства Градског СИЗ-а културе; материјални расходи и дохоци; издвајање за фондове; губици и инвестиције итд.
Друштвено-економски положај радних људи који личним радом самостално у виду занимања обављају уметничку или неку другу културну делатност
На почетку овог истраживања, група аутора говори о законским претпоставкама за конституисање уметничког занимања, односно о уставним одредбама којима је утврђен друштвено-економски положај радних људи који личним радом самостално, у виду занимања, обављају уметничку или другу културну делатност. Њихова права и обавезе би требало да буду једнака са онима која имају радници у ОУР-има. Остваривање тих права и обавеза се обезбеђује самоуправним споразумевањем у оквиру СИЗ-ова и ОУР-а у области културе, и одговарајућих удружења са којима ови самостални уметници сарађују. Имају право на социјално осигурање, али и обавезу плаћања пореза од ауторских права и патената. Ипак, што се тиче обављања њихове уметничке делатности и пласмана уметничких производа, то остаје у домену личног сналажења уметника. За потребе овог истраживања, анкетирани су књижевници и књижевни преводиоци, док су статистички подаци о ликовним и музичким уметницима преузети из претходних истраживања о њиховом друштвеном и материјалном положају. Аутори овог истраживања истичу два основна питања: шта за друштво значи одвајање средстава за самосталне уметнике и колико је рад самосталних уметника друштвено афирмисан. Ова питања су такође блиско повезана са креирањем културне политике у нашој земљи.
Фестивал културе младих СР Србије у Књажевцу (Анализа досадашњег развоја са прегледом програмског концепта)
У овом истраживачком пројекту, Бранимир Стојковић говори о рађању идеје о фестивалима младих још у раним педесетим годинама, и то у мањим местима Србије. У случају Књажевца, идеја се показала плодном и еволуирала је до манифестације републичког и југословенског карактера, под називом Фестивал младих Србије (1974). Да би се конкретније уочиле развојно-функционалне могућности Фестивала младих Србије, аутор се бавио истраживањем културног и друштвено-економског контекста Фестивала, односно његовим оснивањем, организацијом, програмима, учесницима, публиком, начином селекције програма, жирирањем, као и финансијским изворима. Такође, дао је анализу односа локалне и шире средине према овој културној манифестацији, и односа књажевачког фестивала према другим омладинским (културним) манифестацијама. Циљеви су теоријски и емпиријски, везани за сазнавање да ли уопште постоји јединствена култура младих, али и за формулисање предлога о могућем развоју овог фестивала. Истраживање на почетку има Садржај, а на крају додатак у виду документације – Самоуправни споразум о Фестивалу културе младих и Статут Фестивала културе младих Србије.
Фискална политика као чинилац културне политике
У овом истраживању, аутори описују и дијагностификују проблеме у СР Србији на пољу примене фискалних инструмената, како би дали поглед и процену значајног подручја социокултурног развоја. Истраживање фискалне политике у СР Србији, ван територија покрајина, усмерено је на неколико кључних поља: подручје пореза и доприноса из дохотка институција културе и личних доходака запослених у њима; опорезивање културних добара и услуга у промету; општинске порезе и доприносе за културу из личних доходака радног односа; општинске порезе и доприносе за културу из личних доходака од самосталног обављања занатских и других привредних делатности и самосталног обављања професионалних делатности и других непривредних делатности; порезе и доприносе из личних доходака од ауторских права; царински систем и његове функције у оквиру економске и културне политике. Приликом овог истраживања, аутори су се користили методом анкетирања и интервјуисања по радним организацијама из области културе. Циљ је био показати колико је фискална политика значајна за развој културе, културних потреба и уметничког стваралаштва, односно колико је важна за саму културну политику. Овај истраживачки пројекат има Садржај, Закључна разматрања, као и табеларне приказе.
Интересно организовање културе, културна политика и култура рада у СФРЈ
У овом истраживању, Веселин Илић полази од уставне реформе и усвајања Устава из 1974. године, сматрајући да су тиме коначно и нормативно испуњене неопходне претпоставке за слободно удруживање и слободну размену рада и средстава. Ради се о новом, демократском моделу друштвено-економских и политичких односа који се називају интересним организовањем културе и културна политика. Тиме се уједно показује и нови друштвени положај радника у друштвеним делатностима, па и у култури, њихова права, обавезе и одговорности. Зато аутор у првом делу објашњава појам интересног организовања културе, које се темељи на самоуправном организовању социјалистичког друштва. Циљ је превладавање супротности између сфере производног (материјалног) и непроизводног рада (култура), као и хуманизовање и култивисање радног и животног амбијента радника. Ово је основа за самоуправно изграђивање културне политике кроз друштвено-културне акције ради освајања вредности културе рада.
Између класе и генерације: о културном идентитету радничке омладине
У свом истраживању, Бранимир Стојковић говори о томе да је радничка омладина друштвена група која у суштини има двоструки идентитет, јер је део радничке класе али и омладинске популације. Истиче, уз наведене разлоге, да је њено припадање радничкој класи од много већег значаја за њен културни идентитет од припадности омладинској популацији. Наиме, омладина је транзитна друштвена категорија, што у пуној мери важи за средњошколску и студентску омладину. Да би било уопште могуће говорити о некој специфичној култури радничке омладине неопходно је најпре идентификовати, тј. утврдити постојање посебне тзв. родитељске културе, односно радничке културе која има неке битне одлике које је чине различитом од културе класно слојних формација у друштву. У истраживању, аутор се бави идентификацијом смисаоно неконзистентне целине која би се могла поистоветити са културом наше радничке класе. Идентификује њене основне одлике и у којој мери се она, и којим својим одликама, разликује од културе других друштвених групације у друштву СФРЈ. Дат је осврт на степен индустријског развоја земље јер извесно је да без развијене индустрије нема ни развијене радничке класе. На крају истраживања налази се списак литературе.
Кадрови у организацијама удруженог рада културе у Србији 1978. године (Култура – Планирање, св. 4)
У овом истраживању, које је наручила Републичка заједница културе, Миливоје Иванишевић говори о кадровима у култури који су значајни приликом планирања културног развоја – носиоци су и креатори културне политике и културног живота уопште, али им је посвећивана мала пажња. Истраживање је усмерено на организације удруженог рада културе које средства за доходак и рад стичу преко самоуправно интересних заједница културе општина или Републике. Анкета је спроведена само међу кадровима који су у сталном радном односу у тим организацијама, иако већину њих чине управо они који то нису. О њима је могуће добити податке само на основу редовног статистичког праћења. Првенствено је анализирано стање у друштвено-политичким заједницама (општине, региони, села итд.), тако да добијени подаци упућују у ком правцу треба да буде усмерена кадровска политика у култури. Износећи своја запажања о кадровима у култури, аутор је желео да назначи опште проблеме који нису могли да се уоче само кроз утврђивање фактографског стања на ограниченом географском подручју током одређеног периода. У оквиру истраживања дат је Садржај, као и табеле.
Култура и развој у организацијама удруженог рада материјалне производње Београда – основни развојни параметри
У средишту интересовања истраживања Бранимира Стојковића јесте анализа интерног културног система радне организације који је, иначе, у садејству са екстерним културним системом шире друштвене средине. Доста је истраживања рађено на тему културног живота и културних потреба запослених унутар појединих радних организација, па и на испитивању облика распрострањености културних активности у радним организацијама. Али, сва су била усмерена на дескрипцију појавности културе у радним организацијама материјалне производње. Према мишљењу аутора, приступ би требало померити на њену евалуацију, односно вредновање унутар модела који би био у функцији даљег развоја културне димензије радне организације. Такође је и проблем стандардизације културе важан у конципирању културног развоја радне организације. Стога, у овом истраживању, аутор предлаже да се редефинише улога основних организација удруженог рада и да се омогући развојна функција радне организације. Основне претпоставке и оптималне могућности за развој културе биће дефинисане на нивоу радне организације (ОУР) материјалне производње посматране у београдском културном контексту. У овом истраживању обрађени су не само чиниоци развоја културе у организацији удруженог рада већ и планирање развоја културе (израда средњорочних планова), као и систем индикатора за процену развијености културе у организацијама удруженог рада. На почетку је дат Садржај.