Схоwинг алл 9 ресултс
Гастрономска мапа Србије

На основу упитника који су послати на адресе 104. општинске туристичке организације Србије објављено је истраживање о тренутној културнолошко-гастрономској ситуацији у Србији. Туристичке организације су одабране под предпоставком да је гастрономија једна од основних туристичких атракција појединих регија. Истовремено, желели смо да проверимо колико су туристичке организације у Србији свесне и способне да примене нове меотоде развоја еко и културног туризма, као и да им ово истраживање буде подстрек да се и саме истражују гастрономску кутлуру својих општина, да допринесемо њиховом „самодефинисању“, односно уобличавању културног идентитета сваке општине. Добијени су одговори од отприлике трећине упитника, али је било неколико веома занимљивих и инспиративних одговора, на основу којих су уследила даља истраживања у овој области.
Културна аутономија у Југославији – Основи за културну аутономију према Савезном и републичким уставима

У овом извештају, Боривоје Љубинковић разматра следеће: основу теоријског утемељења појма културна аутономија, њен уставноправни положај према Савезном и републичким уставима Југославије и разлике у односу на појам личне аутономије. Остваривање права националних мањина на заштиту етничког, културног и језичког идентитета размотрено је са становишта међународних стандарда заштите права мањина и националних прописа. Врло разнолико схватање културне аутономије, од уставне категорије до готово игнорисања, доказује да она у југословенском законодавству не постоји као јединствена категорија, па ни правна дефиниција. После уставне основе долази законодавна регулатива, која се тек у пракси заиста остварује, па је савременицима лакше да наслуте њен значај него стварни степен садашњег развитка. Као временско разграничење за овај текст узета је средина новембра 1991. године, када је Република Македонија донела Устав. Југославију је већ тада захватио процес трансформације, све до издвајања појединих република у самосталне, независне државе. Тешко је било предвидети какав ће у будућности бити југословенски простор када ови процеси буду окончани, али је било извесно да ће тек тада, у новим државно политичким, економским, па и географским условима, када ће неке од република постати и супротстављене државе, културна аутономија добити нови смисао, и чак бити неопходност – да би се кроз њу сачувао интегритет мањинског народа и њихове цивилизацијске тековине.
Културна политика у градовима – Извештај о студији Европског савета „Експериментално истраживање културног развитка у европским градовима“

Под покровитељством Европског савета, од 1971. године један број градова ангажован је за систематско проучавање њихових културних и рекреативних политика. У „експериментално проучавање културног развитка у европским градовима“ укључило се четрнаест градова из тринаест земаља: Акурејри (Исланд), Анси (Француска), Апелдорн (Холандија), Болоња (Италија), Есбјерг (Данска), Ексетер (Велика Британља), Кремс (Аустрија), Шо-де-Фон (Свајцар-ска), Линебург (СР Немачка), Еребро (Шведска), Ставангер (Норвешка), Тампере (Финска), Турнут и Нами (Белгија). Овај текст представља извештај о стању и дилемама културних политика у ових четрнаест градова. Намера је била да то не буде само социолошка студија о културном животу и културној политици у градовима учесницима, већ да буде и корисна у сугерисању многих питања на која је требало дати одговор приликом формулисања културне политике у градовима. У сваком од ових градова, истраживање је спровео тим научника из области друштвених наука (социолози и економисти), али уз консултације са онима који су задужени за културна питања (локалне власти). Извештај има: Садржај, табеле, Библиографију.
Културна сарадња у оквиру Југославије – трајни захтев и потреба

У овом извештају, Милош Немањић, као члан Комисије за идејно деловање СК у култури, говори о постојању социо-културне основе за културну сарадњу у југословенском простору, а што је уско везано за програмска документа СКЈ и СКС. Помиње да је на 13. конгресу СКЈ (јун 1986) истакнуто да ће се културна политика и пракса водити у правцу равноправности и међусобног прожимања култура народа и народности Југославије, уз неговање културног богатства и разноврсности у заједништву. Предмет критике биће инсистирање на посебностима и разликама. Такође, М. Немањић даје осврт на појмове који су и предмет овог извештаја (национални културни простори, југословенски културни простор, заједништво у култури, културна сарадња, рецепција културних вредности, културни живот итд.), те на њихов социјално-културни и политички контекст. У наставку се истичу актуелна питања међурепубличке, републичко-покрајинске и међунационалне сарадње у култури и уметничком стваралаштву. То подразумева динамичну размену културних програма, али и заједничка остварења у области научног истраживања, издаваштва, позоришта, филма, ликовног и музичког стваралаштва, у чијој организацији велику улогу имају и заводи за културу Београда и Загреба. Говори и о потреби за критичком проценом културне сарадње и њених резултата, као и о потреби за идентификовањем препрека плодотворнијој сарадњи.
Културни развој земаља са више нација и/или етничких група; Цултурал Девелопмент ин цоунтриес цонтаининг дифферент натионал анд/ор етхниц гроупс

У овом извештају је дато уводно излагање Стевана Мајсторовића током састанка одржаног у Београду 28. и 29. априла 1976. посвећеног теми „Развој културе у земљама са више нација или/и етничких група“, а у оквиру Унесковог програма „заједничких студија” (јоинт студиес). Заједничке студије у области културе представљају могућност подстицања европске културне сарадње између држава, као и народа. Циљ поменутих будућих компаративних студија је да 1. дефинишу статус и потенцијал култура за слободним изразом и развојем и 2. да анализирају улогу ових култура као важних фактора у културној размени и медијатора за њихово боље разумевање. Ово води ка размени искустава и проширењу сазнања, те обавештености о проблемима културног развоја земаља са више нација, народности и етничких група. За координатора истраживања је одабрана Југославија. У свом излагању, С. Мајсторовић се нарочито задржао на предлогу две варијанте приступа утврђивању заједничких елемената да би могла да се обави ова компаративна студија, а које отварају и две димензије задатка који ће се практично наћи пред земљама учесницама. Дат је извештај са закључцима донетим на првом састанку стручњака европских земаља о изради заједничких студија у области културе. У последњем документу се говори о припреми састанка са југословенским стручњацима из ове области у априлу 1977. године, о ангажованом тиму из Завода за проучавање културног развитка, као и о потребним финансијским средствима за реализовање истраживања код нас.
Материјални положај културе у граду Београду и Републици

У оквиру истраживања „Организације културе и нове културне потребе“, подпројекта обимнијег пројекта „Истраживање концептуалних, просторних и економских проблема претварања Београда у интегрално културно средиште“ Одбора за ИИИ миленијум САНУ, Милош Немањић је са сарадницима осмислио анкету. Она је за циљ имала откривање нерешених проблема који представљају тешкоће у раду организација у области културе, ради сагледавања материјалног положаја културе у Београду и у СР Србији. Највећи проценат одговора је везан за генерално лош материјални положај организација културе; следи проценат одговора о неодговарајућем простору; на трећем месту по проценту одговора јесте недостатак кадрова. У мањем проценту заступљени су и следећи одговори: неодговарајућа културна политика у граду и неразвијене културне потребе средине. М. Немањић истиче да говорити о материјалном положају културе не значи само говорити о изворима финансирања, већ се у томе види и однос друштва према одређеној делатности. Између осталог, кроз дате проценте, скреће пажњу о чињеници да у Србији опада учешће прихода сиз-ова културе у друштвеном производу укупне привреде Републике, односно у њеном националном дохотку. Указује и на задатке СК Србије у остваривању привредне и друштвене реформе, у смислу равноправнијег односа друштвених делатности са другим областима удруженог рада.
Међувладина конференција о културној политици у Европи (Хелсинки, 19–28. јун 1972, препорука број 15)/Цонфéренце интергоувернементалс сур лес политиqуес цултуреллес ен Еуропе

На основу Међувладине конференције о културној политици у Европи, одржане у Хелсинкију, у јуну 1972. године, донети су закључци о изради заједничких студија у области културе. Потом је у Бону, 1973. године, одржан први састанак стручњака 19 европских земаља о изради ових компаративних студија у области културе. У датом документу налази се извештај са тог састанка у којем се, између осталог, каже да је ово још једна могућност подстицања европске културне сарадње међу државама и народима, а под окриљем Унеска. Стога је важно уједначити методолошке поступке, појмове и терминологију која се користи у култури. Југославија ће учествовати у шест истраживања: Култура у радној средини/култура на раду/; Културни развој у земљама са више нација или етничких група; Чиниоци културне акције – децентрализација; Финансирање културе; Културни садржај образовања; Уништавање историјских споменика и природних лепота. У документу су и прилози у виду нацрта Унескових пројеката, са списком земаља које ће учествовати у њима, као и списак предложених тема. Рок за израду истраживачких студија је од 1975. до 1977. године. Такође, у оквиру овог документа, наведене су препоруке и списак тема из области културне политике које се предлажу као предмет заједничких истраживања и сарадње Завода за проучавање културног развитка из Београда и Завода за културу СРХ из Загреба, на поменутих шест Унескових пројеката.
Студија случаја југословенског законодавства у области културе

Овај извештај – студију случаја урадили су Триво Инђић и Боривоје Љубинковић за потребе Унеска. У првом поглављу наводе основна начела културне политике Југославије која дефинишу општи оквир законодавства у култури. Ради бољег разумевања поменуте теме, на почетку дају основне друштвено-политичке одлике Југославије. У другом поглављу таксативно наводе културне делатности које су нормативно регулисане на савезном, републичком и покрајинском нивоу, као и основне карактеристике законодавства у култури у СФРЈ. Треће поглавље доноси класификацију постојећих прописа у култури, док се у четвртом наглашавају мере које су предузете у циљу проширења партиципације у духу препоруке о партиципацији и доприносу народних маса културном животу. Такође, назначено је посебно законодавство које се односи на децентрализацију и спровођење начела самоуправљања у области културе. У последњем делу, аутори се осврћу укратко на републичке, регионалне и локалне структуре које обезбеђују институционалну помоћ ефикасном примењивању начела дефинисаних културним законодавством. На крају извештаја, набројани су сви коришћени правни прописи у области културе Југославије у периоду од 1962. до 1980.
Улога професија у стварању и ширењу књиге

Овај текст Јована Јанићијевић настао је за потребе Првог југословенског саветовања „Књига данас и у будућности“. У њему је аутор, на основу расположивих извора, побројао и квантификовао кадровске потенцијале, односно људске ресурсе у области стварања, производње и ширења књиге. То су: писци, преводиоци, ликовни и примењени уметници, графичари, издавачи, књижари, библиотекари и др. Међу основним одредницама циљева који су постављени осамдесетих година у области књиге, истичу се ставови да су књижевни аутори камен темељац сваке развијене индустрије књиге и да је квалификована радна снага најважнији али и недостајући елемент у јачању индустрије књиге. Нужност изградње потребне инфраструктуре може се задовољити само ако се на основу веродостојних података идентификују и инвентаришу људски ресурси и ако се образовни програми примере разноврсним кадровским потребама у условима технолошког напретка.