Prikazani svi od ukupno 9 rezultata

Gastronomska mapa Srbije

Na osnovu upitnika koji su poslati na adrese 104. opštinske turističke organizacije Srbije objavljeno je istraživanje o trenutnoj kulturnološko-gastronomskoj situaciji u Srbiji. Turističke organizacije su odabrane pod predpostavkom da je gastronomija jedna od osnovnih turističkih atrakcija pojedinih regija. Istovremeno, želeli smo da proverimo koliko su turističke organizacije u Srbiji svesne i sposobne da primene nove meotode razvoja eko i kulturnog turizma, kao i da im ovo istraživanje bude podstrek da se i same istražuju gastronomsku kutluru svojih opština, da doprinesemo njihovom „samodefinisanju“, odnosno uobličavanju kulturnog identiteta svake opštine. Dobijeni su odgovori od otprilike trećine upitnika, ali je bilo nekoliko veoma zanimljivih i inspirativnih odgovora, na osnovu kojih su usledila dalja istraživanja u ovoj oblasti.

Kulturna autonomija u Jugoslaviji – Osnovi za kulturnu autonomiju prema Saveznom i republičkim ustavima

U ovom izveštaju, Borivoje Ljubinković razmatra sledeće: osnovu teorijskog utemeljenja pojma kulturna autonomija, njen ustavnopravni položaj prema Saveznom i republičkim ustavima Jugoslavije i razlike u odnosu na pojam lične autonomije. Ostvarivanje prava nacionalnih manjina na zaštitu etničkog, kulturnog i jezičkog identiteta razmotreno je sa stanovišta međunarodnih standarda zaštite prava manjina i nacionalnih propisa. Vrlo raznoliko shvatanje kulturne autonomije, od ustavne kategorije do gotovo ignorisanja, dokazuje da ona u jugoslovenskom zakonodavstvu ne postoji kao jedinstvena kategorija, pa ni pravna definicija. Posle ustavne osnove dolazi zakonodavna regulativa, koja se tek u praksi zaista ostvaruje, pa je savremenicima lakše da naslute njen značaj nego stvarni stepen sadašnjeg razvitka. Kao vremensko razgraničenje za ovaj tekst uzeta je sredina novembra 1991. godine, kada je Republika Makedonija donela Ustav. Jugoslaviju je već tada zahvatio proces transformacije, sve do izdvajanja pojedinih republika u samostalne, nezavisne države. Teško je bilo predvideti kakav će u budućnosti biti jugoslovenski prostor kada ovi procesi budu okončani, ali je bilo izvesno da će tek tada, u novim državno političkim, ekonomskim, pa i geografskim uslovima, kada će neke od republika postati i suprotstavljene države, kulturna autonomija dobiti novi smisao, i čak biti neophodnost – da bi se kroz nju sačuvao integritet manjinskog naroda i njihove civilizacijske tekovine.

Kulturna politika u gradovima – Izveštaj o studiji Evropskog saveta „Eksperimentalno istraživanje kulturnog razvitka u evropskim gradovima“

Pod pokroviteljstvom Evropskog saveta, od 1971. godine jedan broj gradova angažovan je za sistematsko proučavanje njihovih kulturnih i rekreativnih politika. U „eksperimentalno proučavanje kulturnog razvitka u evropskim gradovima“ uključilo se četrnaest gradova iz trinaest zemalja: Akurejri (Island), Ansi (Francuska), Apeldorn (Holandija), Bolonja (Italija), Esbjerg (Danska), Ekseter (Velika Britanlja), Krems (Austrija), Šo-de-Fon (Svajcar-ska), Lineburg (SR Nemačka), Erebro (Švedska), Stavanger (Norveška), Tampere (Finska), Turnut i Nami (Belgija). Ovaj tekst predstavlja izveštaj o stanju i dilemama kulturnih politika u ovih četrnaest gradova. Namera je bila da to ne bude samo sociološka studija o kulturnom životu i kulturnoj politici u gradovima učesnicima, već da bude i korisna u sugerisanju mnogih pitanja na koja je trebalo dati odgovor prilikom formulisanja kulturne politike u gradovima. U svakom od ovih gradova, istraživanje je sproveo tim naučnika iz oblasti društvenih nauka (sociolozi i ekonomisti), ali uz konsultacije sa onima koji su zaduženi za kulturna pitanja (lokalne vlasti). Izveštaj ima: Sadržaj, tabele, Bibliografiju.

Kulturna saradnja u okviru Jugoslavije – trajni zahtev i potreba

U ovom izveštaju, Miloš Nemanjić, kao član Komisije za idejno delovanje SK u kulturi, govori o postojanju socio-kulturne osnove za kulturnu saradnju u jugoslovenskom prostoru, a što je usko vezano za programska dokumenta SKJ i SKS. Pominje da je na 13. kongresu SKJ (jun 1986) istaknuto da će se kulturna politika i praksa voditi u pravcu ravnopravnosti i međusobnog prožimanja kultura naroda i narodnosti Jugoslavije, uz negovanje kulturnog bogatstva i raznovrsnosti u zajedništvu. Predmet kritike biće insistiranje na posebnostima i razlikama. Takođe, M. Nemanjić daje osvrt na pojmove koji su i predmet ovog izveštaja (nacionalni kulturni prostori, jugoslovenski kulturni prostor, zajedništvo u kulturi, kulturna saradnja, recepcija kulturnih vrednosti, kulturni život itd.), te na njihov socijalno-kulturni i politički kontekst. U nastavku se ističu aktuelna pitanja međurepubličke, republičko-pokrajinske i međunacionalne saradnje u kulturi i umetničkom stvaralaštvu. To podrazumeva dinamičnu razmenu kulturnih programa, ali i zajednička ostvarenja u oblasti naučnog istraživanja, izdavaštva, pozorišta, filma, likovnog i muzičkog stvaralaštva, u čijoj organizaciji veliku ulogu imaju i zavodi za kulturu Beograda i Zagreba. Govori i o potrebi za kritičkom procenom kulturne saradnje i njenih rezultata, kao i o potrebi za identifikovanjem prepreka plodotvornijoj saradnji.

Kulturni razvoj zemalja sa više nacija i/ili etničkih grupa; Cultural Development in countries containing different national and/or ethnic groups

U ovom izveštaju je dato uvodno izlaganje Stevana Majstorovića tokom sastanka održanog u Beogradu 28. i 29. aprila 1976. posvećenog temi „Razvoj kulture u zemljama sa više nacija ili/i etničkih grupa“, a u okviru Uneskovog programa „zajedničkih studija” (joint studies). Zajedničke studije u oblasti kulture predstavljaju mogućnost podsticanja evropske kulturne saradnje između država, kao i naroda. Cilj pomenutih budućih komparativnih studija je da 1. definišu status i potencijal kultura za slobodnim izrazom i razvojem i 2. da analiziraju ulogu ovih kultura kao važnih faktora u kulturnoj razmeni i medijatora za njihovo bolje razumevanje. Ovo vodi ka razmeni iskustava i proširenju saznanja, te obaveštenosti o problemima kulturnog razvoja zemalja sa više nacija, narodnosti i etničkih grupa. Za koordinatora istraživanja je odabrana Jugoslavija. U svom izlaganju, S. Majstorović se naročito zadržao na predlogu dve varijante pristupa utvrđivanju zajedničkih elemenata da bi mogla da se obavi ova komparativna studija, a koje otvaraju i dve dimenzije zadatka koji će se praktično naći pred zemljama učesnicama. Dat je izveštaj sa zaključcima donetim na prvom sastanku stručnjaka evropskih zemalja o izradi zajedničkih studija u oblasti kulture. U poslednjem dokumentu se govori o pripremi sastanka sa jugoslovenskim stručnjacima iz ove oblasti u aprilu 1977. godine, o angažovanom timu iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, kao i o potrebnim finansijskim sredstvima za realizovanje istraživanja kod nas.

Materijalni položaj kulture u gradu Beogradu i Republici

U okviru istraživanja „Organizacije kulture i nove kulturne potrebe“, podprojekta obimnijeg projekta „Istraživanje konceptualnih, prostornih i ekonomskih problema pretvaranja Beograda u integralno kulturno središte“ Odbora za III milenijum SANU, Miloš Nemanjić je sa saradnicima osmislio anketu. Ona je za cilj imala otkrivanje nerešenih problema koji predstavljaju teškoće u radu organizacija u oblasti kulture, radi sagledavanja materijalnog položaja kulture u Beogradu i u SR Srbiji. Najveći procenat odgovora je vezan za generalno loš materijalni položaj organizacija kulture; sledi procenat odgovora o neodgovarajućem prostoru; na trećem mestu po procentu odgovora jeste nedostatak kadrova. U manjem procentu zastupljeni su i sledeći odgovori: neodgovarajuća kulturna politika u gradu i nerazvijene kulturne potrebe sredine. M. Nemanjić ističe da govoriti o materijalnom položaju kulture ne znači samo govoriti o izvorima finansiranja, već se u tome vidi i odnos društva prema određenoj delatnosti. Između ostalog, kroz date procente, skreće pažnju o činjenici da u Srbiji opada učešće prihoda siz-ova kulture u društvenom proizvodu ukupne privrede Republike, odnosno u njenom nacionalnom dohotku. Ukazuje i na zadatke SK Srbije u ostvarivanju privredne i društvene reforme, u smislu ravnopravnijeg odnosa društvenih delatnosti sa drugim oblastima udruženog rada.

Međuvladina konferencija o kulturnoj politici u Evropi (Helsinki, 19–28. jun 1972, preporuka broj 15)/Conférence intergouvernementals sur les politiques culturelles en Europe

Na osnovu Međuvladine konferencije o kulturnoj politici u Evropi, održane u Helsinkiju, u junu 1972. godine, doneti su zaključci o izradi zajedničkih studija u oblasti kulture. Potom je u Bonu, 1973. godine, održan prvi sastanak stručnjaka 19 evropskih zemalja o izradi ovih komparativnih studija u oblasti kulture. U datom dokumentu nalazi se izveštaj sa tog sastanka u kojem se, između ostalog, kaže da je ovo još jedna mogućnost podsticanja evropske kulturne saradnje među državama i narodima, a pod okriljem Uneska. Stoga je važno ujednačiti metodološke postupke, pojmove i terminologiju koja se koristi u kulturi. Jugoslavija će učestvovati u šest istraživanja: Kultura u radnoj sredini/kultura na radu/; Kulturni razvoj u zemljama sa više nacija ili etničkih grupa; Činioci kulturne akcije – decentralizacija; Finansiranje kulture; Kulturni sadržaj obrazovanja; Uništavanje istorijskih spomenika i prirodnih lepota. U dokumentu su i prilozi u vidu nacrta Uneskovih projekata, sa spiskom zemalja koje će učestvovati u njima, kao i spisak predloženih tema. Rok za izradu istraživačkih studija je od 1975. do 1977. godine. Takođe, u okviru ovog dokumenta, navedene su preporuke i spisak tema iz oblasti kulturne politike koje se predlažu kao predmet zajedničkih istraživanja i saradnje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka iz Beograda i Zavoda za kulturu SRH iz Zagreba, na pomenutih šest Uneskovih projekata.

Studija slučaja jugoslovenskog zakonodavstva u oblasti kulture

Ovaj izveštaj – studiju slučaja uradili su Trivo Inđić i Borivoje Ljubinković za potrebe Uneska. U prvom poglavlju navode osnovna načela kulturne politike Jugoslavije koja definišu opšti okvir zakonodavstva u kulturi. Radi boljeg razumevanja pomenute teme, na početku daju osnovne društveno-političke odlike Jugoslavije. U drugom poglavlju taksativno navode kulturne delatnosti koje su normativno regulisane na saveznom, republičkom i pokrajinskom nivou, kao i osnovne karakteristike zakonodavstva u kulturi u SFRJ. Treće poglavlje donosi klasifikaciju postojećih propisa u kulturi, dok se u četvrtom naglašavaju mere koje su preduzete u cilju proširenja participacije u duhu preporuke o participaciji i doprinosu narodnih masa kulturnom životu. Takođe, naznačeno je posebno zakonodavstvo koje se odnosi na decentralizaciju i sprovođenje načela samoupravljanja u oblasti kulture. U poslednjem delu, autori se osvrću ukratko na republičke, regionalne i lokalne strukture koje obezbeđuju institucionalnu pomoć efikasnom primenjivanju načela definisanih kulturnim zakonodavstvom. Na kraju izveštaja, nabrojani su svi korišćeni pravni propisi u oblasti kulture Jugoslavije u periodu od 1962. do 1980.

Uloga profesija u stvaranju i širenju knjige

Ovaj tekst Jovana Janićijević nastao je za potrebe Prvog jugoslovenskog savetovanja „Knjiga danas i u budućnosti“. U njemu je autor, na osnovu raspoloživih izvora, pobrojao i kvantifikovao kadrovske potencijale, odnosno ljudske resurse u oblasti stvaranja, proizvodnje i širenja knjige. To su: pisci, prevodioci, likovni i primenjeni umetnici, grafičari, izdavači, knjižari, bibliotekari i dr. Među osnovnim odrednicama ciljeva koji su postavljeni osamdesetih godina u oblasti knjige, ističu se stavovi da su književni autori kamen temeljac svake razvijene industrije knjige i da je kvalifikovana radna snaga najvažniji ali i nedostajući element u jačanju industrije knjige. Nužnost izgradnje potrebne infrastrukture može se zadovoljiti samo ako se na osnovu verodostojnih podataka identifikuju i inventarišu ljudski resursi i ako se obrazovni programi primere raznovrsnim kadrovskim potrebama u uslovima tehnološkog napretka.