Књига и читање у Југославији – монографија –
Ова монографија, чији су аутори Милош Немањић и Јован Јанићијевић, подељена је на следећих седам поглавља: интелектуално стварање, издавање, физичка производња, дистрибуција, читање, професионално образовање, правни и институционални оквир. У оквиру ових поглавља, аутори обухватају више тема, а међу најбитнијим су: уједначавање и стандардизација терминологије (лексика), стање савремене књижевне критике, проблеми и помоћ у стварању и превођењу, издавачка делатност и продукција, главне издавачке организације, техничко-технолошки услови производње књиге, мрежа и систем продаје књига, главне библиотеке и њихов територијални размештај, препреке и мотивација за читање, стручњаци за књигу и законски положај књиге. Иако у Југославији постоји мали број установа специјализованих за истраживање проблема књиге и читалаца, важно је рећи да је Југославија на време ратификовала споразуме и конвенције (6 Бриселских конвенција) о заштити ауторских права и издавању књига, и темељно их спровела. Исто тако, потписала је и споразуме (попут Фирентинског из 1950. године) о олакшицама приликом царинских формалности и поштанских трошкова, у смислу Уставом загарантованог права на језик и културу. На почетку монографије је дат Садржај, а у Прилогу су статистичке табеле.
Култура и закони: о актерима управљања и о културном наслеђу
„Култура и закони: о актерима управљања и о културном наслеђу“ је монографска студија настала на основу резултата истраживачког пројекта „Закони и култура“ реализованог 2017. и 2018. године. Однос права и културе је комплексан, узајаман и интезиван, јер је закон и произвођач и објект културе; он обликује индивидуални и групни идентитет, друштвене праксе и значење културних симбола, али све манифестације културе такође обликују закон јер мењају оно што је друштвено пожељно, политички изводиво, правно легитимно. Одлуке које се доносе у смеру имплементације јавних политика морају имати правни основ те се може рећи да су закони базичан инструмент спровођења и културне политике.
Теоријско полазиште је пружила литература из области антропологије права, антропологије јавних политика, студија права и социо-правних студија. Теоријско полазиште је детаљно описано у уводним разматрањима. Узимајући правну етнографију као основу методолошког приступа, ауторке су правне акте (уставе, законе, уредбе, правилнике, решења и друге документе) третирале као наративе који су сведоци интенција и акција из прошлости које своје исходе налазе у садашњости. Анализа аката од 1945. године на овамо је омогућила прављење својеврсне временске ленте легислативе у домену културе. Фокус је стављен на питања управљања у домену културе на федералном, републичком и локалном нивоу; те на регулативу у области културног наслеђа. Практичне димензије закона као инструмента културне политике испитане су у групним интервјуима са актерима из ове две области у културној политици. Управљање у култури и културно наслеђе јесу и два централна поглавља ове монографије. У закључним разматрањима резултати истраживања су анализирани из перспективе оцене утицаја регулативе на културну политику у Републици Србији.
Ла политиqуе цултурелле ен Yоугославие, Аутогестион ет ла цултуре
Стеван Мајсторовић је поставио за циљ другог издања ове монографије да прикаже како различите југословенске социјалистичке републике планирају и примењују своје културне политике. У уводу истиче да како се култура ових република и покрајина разликује, тако се и културне политике и њихове методе КП разликују, у зависности од њиховог социо-економског система, политичке идеологије, географског положаја и технолошког развоја. Методе културне политике показују сличне проблеме – институционалног, административног и финансијског карактера. У овој студији, аутор се бави следећом проблематиком: принципима и методама КП, евалуацијом, административном структуром, планирањем и финансирањем, организацијом ресурса, легислативама, буџетом, јавним и приватним институцијама, културном децентрализацијом, институционалном инфраструктуром, међународном културном сарадњом, културном демократијом и др. У првој глави, аутор полази од историје развоја културног концепта и КП на територији балканског полуострва и различитих културних и политичких утицаја, а потом даје основне карактеристике формирања југословенске заједнице народа и народности и нових односа између културе и друштва. Затим приказује концепт културе и КП у самоуправном систему, као и контрадикторности у културном развоју у оквиру овог система, дајући акценат на процес децентрализације кутуре, постојећи културни плурализам и принцип равноправности. У другој глави, презентује и практичне аспекте, у смислу постојања самоуправних административних органа, организација међурепубличке културне сарадње, могућности слободног културног и уметничког стварања, и постојања традиционалних форми ширења културе. На почетку монографије дат је Садржај, а у оквиру текста налазе се фотографије и табеларни прикази.
Ле ливре ет ла лецтуре ен Yоугославие – монограпхие –
Овде је дат превод на француски монографије чији су аутори Милош Немањић и Јован Јанићијевић. Монографија је подељена на следећих седам поглавља: интелектуално стварање, издавање, физичка производња, дистрибуција, читање, професионално образовање, правни и институционални оквир. У оквиру ових поглавља, аутори обухватају више тема, а међу најбитнијим су: уједначавање и стандардизација терминологије (лексика), стање савремене књижевне критике, проблеми и помоћ у стварању и превођењу, издавачка делатност и продукција, главне издавачке организације, техничко-технолошки услови производње књиге, мрежа и систем продаје књига, главне библиотеке и њихов територијални размештај, препреке и мотивација за читање, стручњаци за књигу и законски положај књиге. Иако у Југославији постоји мали број установа специјализованих за истраживање проблема књиге и читалаца, важно је рећи да је Југославија на време ратификовала споразуме и конвенције (6 Бриселских конвенција) о заштити ауторских права и издавању књига, и темељно их спровела. Исто тако, потписала је и споразуме (попут Фирентинског из 1950. године) о олакшицама приликом царинских формалности и поштанских трошкова, у смислу Уставом загарантованог права на језик и културу. На почетку монографије је дат Садржај, а у Прилогу су статистичке табеле
Поглед на културу – Закони и праксе у Србији и пет држава чланица Европске уније
Монографија “Поглед на културу – закони и праксе у Србији и пет држава чланица Европске уније“ полази од тога да су закони основни инструмент спровођења јавних политика те да искуства других држава, нарочито чланица Европске уније, којој грађани Републике Србије теже, могу бити поучна за планирање законодавне подршке културном развитку. Истраживање је методолошки конципирано тако да се напоред ставе приступи регулативи у домену културе у Србији и пет држава чланица Европске уније и то: Словеније и Литваније као држава које су географски и историјски блиске Србији (некада републике у саставу већих социјалистичких држава), те Велике Британије, Француске и Немачке као великих, економски развијених, држава које пружају подстицаје другима. Стављање напоред је одабрано као техника културне критике у којој акценат није на показивању да ли је нешто добро или лоше „тамо“ или „овде“ већ на томе како се кроз препознавање разлика могу изналазити иновативна решења обзиром на локалне околности попут оних у Србији која је била у процесу транзиције и трансформације друштва у смеру пригрљивања демократских принципа на којима Европска унија почива. Напоред је стављен сам приступ регулативи у домену културе обзиром на чињеницу да је у Србији 2010. године, када је истраживање започето, на снагу ступио „Закон о култури“ те се приступ кровног закона сагледавао обзиром на прокламоване циљеве националних културних политика, посебно када је реч о децентрализацији као једном од циљева културне политике Србије. Затим, напоред је стављена регулатива која се односи на рад у култури и остваривање социјалних права уметника и професионалаца у култури. Потом је напоред стављена регулатива из две кључне области домена културе: савременог стваралаштва (обзиром на интенције у Србији да се посебним законима регулишу поља попут на пример кинематографије, позоришта и визуелних уметности), као и културног наслеђа (обзиром на настојања у Србији да се посебним законима регулишу музејско наслеђе те непокретно културно наслеђе а имајући у виду девастацију наслеђа услед неовлашћених археолошких ископавања и застарелих одредби које се односе на промет културних добара). Најзад, пажња је посвећена културној политици Европске уније. Она потенцира поштовање културног диверзитета, мултикултуралности и охрабривање интеркултуралног дијалога као основе за изградњу европског културног идентитета, остављајући државама да саме конципирају законодавну подршку.
Слободни дани Елене Чаушеску
Да ли смо се икада запитали шта су у слободно време радили неки од најпознатијих диктатора света? Шта су радиле њихове љубавнице и супруге? Ко и шта стоји иза тешких и масовних злочина које су починили и може ли се за њих окривити недовољно остварена љубав? Збирка песама Слободни дани Елене Чаушеску Андреје Каргачин, може нам, донекле, дочарати „о чему мисли Ева Браун / у тренуцима досаде; / Где је била Нађа Алелујева / док нисмо гледали; / Куда иду црне слутње / ситних сати Мире Марковић; / Како је звучао ток свести / последњих секунди Кларе Петачи; / Шта је све Ри Сол-Џу мислила / о свом псеудониму; / У каквом су миру текли / слободни дани Елене Чаушеску“ („Слободни дани Елене Чаушеску“).
Укус Ђердапа
Гастрономска култура је важан део културне баштине сваког народа. Навике и обичаји у вези са припремом хране, понашање за трпезом, стари рецепти, аутохтоне сорте биљака и врсте домаћих животиња неодвојиве су компоненте духовног богатства и наслеђа једног народа. Опис ових обичаја и традиционални рецепи сакупљени у овој збирци илуструју ову богату баштину. Књига представља допуну туристичкој понуди овог националног парка и чува од заборава богато наслеђе становника који живе у, и око, овог једног од најлепших предела Србије. У уводу дат је опши приказ гастрономске сцене у Србији, затим стања у Источној Србији, нарочито у делу који обухвата национални парк, посебно поглавље посвећено је традиционалним рецептима овог краја, који су специфични по томе што се користи самоникло биље и печурке, а мање месо и сувомеснаи производи. На крају, у књизи је описан историјат Ђердапа из времена пре него што је изграђена брана за хидроцентралу, када се у Кладову производио високо цењени кавијар, који је налазио своје место и у најексклузивнијим светским ресторанима.
Укуси Делиблатске пешчаре
Настављајући истраживање нематеријалне баштине Србије, а пре свега гастрономско наслеђе заштићених природних добара, предмет нашег интересовања пребацили смо на Војводину и њен источни део – Банат, тачније, на Специјални резерват природе „Делиблатска пешчара“ као једну од најинтересантнијих и најразноликијих области наше земље и то како по својим природним, тако и културним својствима.
Укуси Старе планине
Регион који гравитира ка Старој планини, обилује природним лепотама, уређеним скијалиштима, аутентичним и новим етно селима, али и лепим градовима са посебном градском, кафанском и гастрономском традицијом.
Укуси Врања
Врање, најјужнији српски већи град, по много чему је јединствен и посебан у нашој иначе разноликој и шареноликој домовини. Овде се живи полако и понекад сетно, баш као што су тужне и носталгичне његове градске песме, али се весели живо и темпераменто баш као кад засвирају ромски трубачи из оближњих меана и градића. Врелу крв хлади поветарац са Пржара и прохладне ноћи усред летње жеге, омогућавајући предах за нова искушења, нова уживања и нове гастрономске доживљаје.
Управо том културном, нематеријлном гастрономском наслеђу, посвећујемо ову књигу, стављајући је у контекст целокупног историјског, културолошког али и савременог развоја овог лепог града, града кога повезују са оријенталним појмовима мерак, дерт и карасевдах, али чији је историјски развој, а још више садашњост и будућност, повезана са целом Србијом, са нашим успонима и падовима, са напретком и стагнацијама, али и са визијама боље будућности која нам се указује.
Укуси Златибора
Златибор, наш највећи и најразвијенији туристички центар, планина је са много лица. Готово сви, од оних који су само накратко свратили путујући ка мору, до оних који имају куће и апартмане на урбанизованим Краљевим водама, мисле да га познају и имају своје представе о овој питомој и сликовитој планини и своја омиљена места на њој. Његови бескрајни пашњаци и ливаде, са ретким боровим шумама и вијугавим потоцима, његова клима и чувена ружа ветрова у којој се укрштају медитеранске и континенталне струје, његови људи посебног говора и хумора, и, наравно, златиборски специјалитети, најчешће од млека и меса, већ вековима привлаче посетиоце из Србије и околних земаља.