Излагачка политика београдских ликовних галерија
У оквиру овог истраживачког пројекта, Драгана Мартиновић даје приказ излагачке политике четири ликовне галерије које се налазе у склопу највећих и најстаријих установа културе Београда: Галерије ФЛУ, Галерије САНУ, Ликовне галерије КЦБ и Галерије „Артгет“. За сагледавање постављених проблема, али и шире ситуације у којој се налази визуелна уметност, коришћен је стандардизовани упитник у електронској форми. Помоћу овог инструмента, било је могуће добити конкретне податке о статусу, финансирању, просторним и техничким ресурсима, људским ресурсима, стручним пословима, програмима и публици, сарадњи, као и приоритетима и проблемима у раду галерија. Добијени одговори били су уједно и основа за израду истраживачких питања коришћених приликом разговора са управницима и кустосима галерија. Целовитости истраживачког пројекта допринело је анкетно испитивање посетилаца ове четири галерије. На основу истражене културне политике ових галерија, функционисања менаџмента, ПР-а и маркетинга, као и на основу испитане структуре и карактеристика њихове публике, ауторка је сагледала излагачке профиле и стандарде излагања одабраних галерија. Дала је и предлоге мера које могу да утичу на решавање постојећих проблема, као и на побољшање рада наших еминентних галерија. На почетку публикације налази се Садржај, а у оквиру публикације и табеларни прикази резултата истраживања.
Култура и радни живот – Искуства шест европских земаља (Свет културе 3)
Истраживање под називом „Култура и радни живот“ започето је 1975. године, а обављено је у оквиру Организације Уједињених Нација за образовање, науку и културу (Унеско). Радну групу из Југославије представљали су: Стеван Мајсторовић Веселин Илић, Бранимир Стојковић из Завода за проучавање културног развитка. У овој публикацији дата је студија, урађена у форми извештаја за Унеско, у којој се расправља о условима радног живота у шест европских земаља (Белгија, Француска, Мађарска, Норвешка, Шведска и Југославија), односно о томе како радници у овим земљама могу да утичу на побољшање услова на свом радном месту и да нађу задовољство у раду. Тадашње расправе показују да постоји велика повезаност између културе и радног живота. Смернице за заједничко проучавање културе и радног живота полазе од сазнања да су активности у непосредној средини човека начин да се омогући већем броју људи да учествује у културном животу. Културне делатности на радном месту могу да пруже веће могућности групама које су, из финансијских, друштвених или физичких разлога, спутане у развијању културе. Стога је пред радне групе био постављен задатак да се прикупе и анализирају искуства и предлози из поменутих земаља како би се применили у свакодневном животу, подстакли конкретну акцију у оквиру радног живота и радног места, и отворили могућност за развијање нове димензије културне политике. Учеснице у заједничком проучавању имају различите друштвене системе, па отуда имају и другачије приступе и начин деловања на подручју културе и радног живота. Извештај је подељен на четири дела: прва и последња глава односе се на питања шта је култура, радни живот и како радни живот може да се преобрази захваљујући културним активностима; остале две главе садрже извештаје о условима, искуствима и особеностима у организовању радних средина у шест земаља учесница, уз занимљиве примере. На почетку публикације је Садржај, на крају су закључци и предлози, а потом и Прилози.
Културна политика националних музеја у Србији
Циљеви које је Драгана Мартиновић поставила у овом истраживачком пројекту су: јасније сагледати мисију, визију, циљеве музеја; испитати стање у домену њиховог краткорочног и дугорочног планирања програма и пројеката; испитати стање у њиховој административној, управној и законодавној структури; испитати начине њиховог рада са публиком, организовање ПР и маркетинг активности; истражити институционалну сарадњу и размену наших националних музеја. На основу истраживања спроведеног у тринаест музеја од републичког значаја, ауторка је изнела анализу општих ставова и циљева културне политике ових музеја, као и правила, мера и метода њихове пословне политике, а предложене су и могуће стратегије и активности ових институција у области културног наслеђа. На почетку публикације дат је Садржај.
Културна ситуација у Београду и Србији
Ова публикација представља основу за дискусију одржану на скупу „Садашњост и будућност културе у СР Србији“. За формулисање истраживачког задатка послужила је идеја да се у Београду до уласка у трећи миленијум оствари јединствени културни комплекс установа и објеката културе који би допринео ублажавању сиромаштва људи, употпуњавању празнине у културном наслеђу на простору Београда и Србије, приближавању светског културног наслеђа широким слојевима народа итд. Циљ је био да се нашем човеку учини доступна наша национална култура, да на располагању стручњацима и омладини буде збирка достигнућа у свим областима културе и науке, да се током наредне две деценије обезбеде нова радна места и сл. Жеља је била да, развојем свих делатности и повезивањем стваралачких снага земље, овај културни комплекс постане попут главног културног центра Београда који би „зрачио“ на целу Србију, па и на шири југословенски простор. Зато је и постављени циљ истраживачке студије, коју су спровели Ружица Росандић и Миливоје Иванишевић, био снимити културну ситуацију у Србији и Београду и израдити преглед културних потреба. Материја је изложена у три поглавља. У првом делу је приказана друштвено-економска основа културне ситуације: социо-демографски развој, организациони облици културног живота и економски положај културе; у другом делу су изложене основе развоја и актуелно стање у области књиге и читања, заштите културне баштине, позоришног и музичког живота, ликовног стваралаштва, културно-образовне делатности…; у трећем поглављу изложене су заједничке особености услова рада у установама културе. Анализа је, пре свега, указала на одсуство плански усмераване и доследно спроведене друштвене акције у области културе, на неизграђеност функционалних система и облика повезивања заснованих на начелима система интересног организовања, на неуједначеност економског положаја културе, на нерационално коришћење постојеће материјалне основе деловања, на недостатак простора, броја запослених у култури, опреме итд. На почетку публикације дат је Садржај, а у оквиру истраживања налазе се табеле и графикони.
Културне политике градова Србије – Културни ресурси града Новог Сада
Публикација је настала као део ширег истраживачког пројекта „Локалне културне политике“ који је спроведен у Заводу за проучавање културног развитка 2009/10. године, обухвативши 21 локалну самоуправу са статусом града. Том приликом изостављени су градови Београд и Нови Сад, полазећи од претпоставке да њима треба посветити посебна истраживања, с обзиром на чињеницу да имају најбројнију културну инфраструктуру. Следећи основну идеју и методологију ширег истраживачког пројекта, истраживање „Културна политика Града Новог Сада“ је имало за циљ мапирање активних актера у култури Новог Сада и њихових основних ресурса. С тим у вези, замисао аутора и координатора истраживања била је да се првенствено обухвате градске установе културе. Такође, због обимности културне инфраструктуре града Новог Сада, основни критеријум да се актери позову за учешће у истраживању био је да делују самостално и да имају статус правног лица. Мапирање основних ресурса актера у култури града Новог Сада вршено је кроз упитнике прилагођене различитим актерима (музеји, галерије, библиотеке, архиви, позоришта, поливалентни центри, удружења и др), а прикупљени подаци се односе на период 2007–2009. Додатне информације добијене су путем полуструктурисаних индивидуалних и групних интервјуа који су вођени са доносиоцима одлука на градском нивоу, представницима установа културе и удружења у култури. У публикацији је представљен ресор културе у граду Новом Саду за који је задужена Градска управа за културу, а затим следе прикази установа културе и удружења, базирани на текстуалним, табеларним и графичким приказима њихових основних ресурса. Подаци прикупљени за град Нови Сад коришћени су у публикацији „Културни ресурси округа Србије“ у форми компаративног приказа општина и градова као окружних центара.
Културне политике градова Србије – Културни ресурси градова
Тротомна публикација „Културне политике градова Србије“ (1. Културни ресурси градова – упоредни приказ; 2. Културни ресурси градова: Ваљево – Ниш; 3. Културни ресурси градова: Нови Пазар – Шабац) представља крајњи продукт истраживачког пројекта „Локалне културне политике“ спроведеног у оквиру Завода за проучавање културног развитка током 2009. и 2010. године. Студија је резултат свеобухватног мапирања стања, проблема и ресурса у култури на нивоу градова. У публикацији је приказана анализа капацитета, актера и начина спровођења културних политика у 21-ој локалној заједници у Републици Србији. Циљ истраживања био је обезбеђивање емпиријских података за изградњу јавних политика базираних на чињеницама. Пројекат је такође конципиран са идејом пружања подршке процесу децентрализације у области културе. У првој књизи дат је упоредни приказ локалних културних политика, а подаци су прикупљени комбиновањем метода интервјуа, анкете, фокус група и анализе докумената. У посебним поглављима представљени су и упоредни подаци према типу установа, а потом је дат приказ ставова запослених у установама културе, као и грађана – о стању у култури у њиховим градовима. На крају је дат преглед међуресорне сарадње у области културног туризма. Друга и трећа књига садрже дескриптивну анализа стања у култури за 21 град. Сва три тома садрже обиље података о културним приликама у градовима Србије с почетка XXИ века, са графичким и табеларним приказима. На почетку студије дат је Садржај.
Културне потребе и навике грађана Србије
Ова студија је резултат анкетног истраживачког пројекта који се ослања на претходно истраживање Завода на тему културне партиципације, из 2010. године, а које је рађено компаративно у односу на истраживање из 2005. године. Пројекат је настао у партнерству Србије, односно Министарства културе и информисања, и Унеска, а у оквиру „Индикатора утицаја културе на развој“ (УНЕСЦО Цултуре фор Девелопмент Индисаторс). Општи циљ ауторки истраживања је опис тренутног културног понашања и потреба грађана Србије. Теренски рад је спроведен крајем 2015. године, на националном узорку од 1.565 испитаника. Културне потребе и навике доведене су у везу са социодемографским карактеристикама, што је указало на разлике у праксама између различитих група у узорку. Сагледани су и разлози због чега грађани, како опште популације тако и специфичних група, не посећују чешће програме из културе, а што може послужити као смерница за осмишљавање активности за привлачење публике. Предмет истраживања је културна партиципација грађана која обухвата две врсте активности: културну потрошњу (посета културним институцијама и културним догађајима; рецепција уметничких и културних садржаја код куће); и културну производњу (бављење уметношћу, аматерски или професионално). На основу афинитета грађана према одређеним културним програмима и учесталости посета културним програмима, ауторке су публику поделиле у четири групе: активну публику, пасивну публику, принудну публику и непублику. Ова подела одређена је за сваки тип установа културе. У публикацији су дати кључни налази и препоруке за унапређење културне политике. У оквиру публикације налазе се табеларни прикази и графикони из којих се могу сагледати подаци о културној партиципацији. На почетку је дат Садржај.
Културни ресурси округа Србије
Публикација „Културни ресурси округа Србије“ подељена је на 25 јединица, за сваки округ посебно, уз додатни компаративни извештај стања у појединачним културним делатностима (упоредни прикази музеја, галерија, позоришта, поливалентних центара, библиотека, архива и завода за заштиту споменика културе). Студија пружа преглед основних проблема културне политике у Србији, као и препоруке за њено унапређење. Прикупљени подаци представљају емпиријски материјал из кога се могу изводити различита правна документа за јачање организационог уређења културе у Србији (стратегије, планови, уредбе…). Поред подстицаја на стратешко промишљање у култури, циљ пројекта био је и умрежавање субјеката у култури, првенствено на нивоу округа, а потом и шире – на националном нивоу. Подаци су добијени из примарних извора, на основу вођења 1.067 интервјуа са представницима јавног и цивилног сектора у култури. Истраживањем су обухваћене 453 установе културе у 144 градова и општина. Пројекат је обухватио целу територију Србије, изузев града Београда, чији су културни ресурси приказани у засебној публикацији. Обимна прикупљена грађа је структурисана у десет тематских целина. Наведене области обухваћене су упоредним приказом према делатностима, а изложене су и према територијалном нивоу за дате округе. Публикација пружа свеобухватан увид у стање културе у Србији за период од 2006. до 2010. године.
Музеји Србије – актуелно стање
Овај истраживачки пројекат настао је из потребе да се сагледа стање музејског рада у свим његовим значајним аспектима: музејски објекти, излагачки простори, депои, фондови, документација, опрема, људски ресурси, програмска понуда, посетиоци, издавачка делатност, односи с јавношћу, сарадња са другим институцијама, структура буџета, приоритети и проблеми у функционисању музеја. Подаци приказани у овој публикацији засновани су на информацијама добијеним из упитника који су били прослеђени свим музејским установама. Такође, ту су и анализе стручњака за поједине области, које су биле предмет истраживања, поткрепљене статистички обрађеним подацима из формиране базе о музејима Србије. Истраживање представља допринос јаснијем сагледавању проблема и потенцијалних решења од значаја за музејску делатност у актуелном друштвеном контексту. На почетку публикације је дат Садржај, у оквиру публикације налазе се графикони и табеларни прикази, а на крају је представљен упитник који је био дистрибуисан музејима.
Музејска публика у Србији – Анализа истраживања
Овај истраживачки пројекат је спроведен из разлога констатоване неопходности континуираног спровођења систематичног теоријског и емпиријског истраживања музејске публике код нас. У оквиру овог истраживачког пројекта, Драгана Мартиновић је представила анализу резултата анкетног истраживања музејске публике у Србији. Анализа обухвата структуру и карактеристике посетилаца, њихове потребе, однос према самом музеју и културном животу уопште, што све може да утиче на стање у музејским установама, као и на бројност посетилаца. У публикацији су објављени и ауторски текстови чланова експертског тима (кустоси и стручњаци из неколико београдских музеја) који су учествовали у изради упитника, Такође, дате су препоруке и методе за побољшање посете и повећање броја сталних посетилаца, односно за креирање праве музејске публике код нас. На крају публикације представљен је анкетни упитник који су испитаници попуњавали, а у оквиру публикације дати су табеларни и графички прикази резултата истраживања.
Ноћ музеја као културолошки и друштвени феномен у Србији
У оквиру овог истраживачког пројекта, Драгана Мартиновић и Биљана Јокић дају приказ карактеристика и развоја културне и друштвене манифестације „Ноћ музеја“, процену корисности „Ноћи музеја“ за унапређење музејске делатности, као и резултате анкете спроведене међу посетиоцима ове манифестације 2012. године. Ауторке износе интегрални приказ главних проблема у функционисању музеја у односу на једнодневну манифестацију. Презентују и могућа решења која подразумевају одређене промене у организацији и продукцији једне овакве манифестације. Публикација обухвата табеларне и графичке приказе резултата истраживања. На почетку је дат Садржај.
Нове сталне поставке у музејима Србије – резултати анализе
У другом делу истраживачког пројекта о новим поставкама у музејима Србије, Драгана Мартиновић даје резултате анализе сталних музејских поставки у следећим музејима: НМ Аранђеловац, НМ Шабац, НМ Лесковац, НМ Крушевац, НМ Београд. Извршен је преглед постојећих и могућих концепата нових сталних поставки музеја у Србији које су (ре)формисане у периоду од 2010. године до данас, као и оних у процесу осмишљавања. Истражене нове сталне поставке посматране су са музеолошке, културолошке и социолошке тачке гледишта. Поред анализе документације и програмских извештаја за три године уназад, подаци су добијени и на основу интервјуа са кустосима и креаторима изложби. Главни циљ ауторке истраживања је био испитати да ли су и колико нове сталне поставке у нашим музејима конципиране према савременим музеолошким стандардима, који подразумевају и активнији и отворенији однос према посетиоцима и целокупној заједници. Што се тиче методологије истраживања, коришћена је метода испитивања техником интервјуа, и то неусмереног индивидуалног интервјуа и усмереног групног интервјуа (фокус групе) са посетиоцима нових поставки. Овим истраживачким пројектом, ауторка је желела не само да укаже на место и домет народних музеја у Србији већ и да покаже да је сасвим применљива, могућа и неопходна нова улога музеја код нас уопште, како у култури тако и друштву. На почетку публикације дат је Садржај, а у оквиру публикације налазе се графички прикази резултата анализе.