Схоwинг 25–34 оф 34 ресултс
Посетиоци београдских јесењих манифестација и фестивала

Аутори овог истраживачког пројекта, Биљана Јокић и Слободан Мрђа, поставили су за циљ истраживања испитивање ко су посетиоци урбаних београдских фестивала: њихова демографска обележја, културне навике у слободно време и мотивација за посећивање фестивала. Узорак (Н = 2.916) је обухватио посетиоце пет фестивала из различитих области културе и уметности: БЕМУС, БИТЕФ, Фестивал ауторског филма, Београдски сајам књига, Октобарски салон. У овој публикацији представљени су главни налази (укупно 21 табела). На почетку је дат Садржај.
Посетиоци београдских јесењих манифестација и фестивала

Аутори овог истраживачког пројекта, Биљана Јокић и Слободан Мрђа, поставили су за циљ истраживања испитивање ко су посетиоци урбаних београдских фестивала: њихова демографска обележја, културне навике у слободно време и мотивација за посећивање фестивала. Узорак (Н = 2.916) је обухватио посетиоце пет фестивала из различитих области културе и уметности: БЕМУС, БИТЕФ, Фестивал ауторског филма, Београдски сајам књига, Октобарски салон. У овој публикацији представљени су главни налази (укупно 21 табела). На почетку је дат Садржај.
Позориште и публика (Истраживања и Документација, св. 3)

Аутори ове истраживачке студије истичу да је њен предмет и циљ да се изнађе пут ка решавању постојеће кризе публике и то кроз испитивање карактеристика управо непублике, као и услова који чине једнима позориште доступним а другима недоступним. Такође, овде се ради и о разумевању разлика у културним потребама и навикама људи. Стога су се првенствено водили демографским и друштвеним карактеристикама и условима, односно квантитативним одредницама гледалаца и негледалаца, као што су: социјално порекло, образовање, занимање, удаљеност места становања од позоришта, интересовање за друге културне активности итд. Узорак истраживања чинили су становници изнад осамнаест година старости, и то у три града Србије – Београд, Ниш, Шабац, у којима је развијена позоришна делатност. У првом делу публикације дати су резултати емпиријског истраживања (не)публике позоришта са графиконима и закључцима. У другом делу су приказани резултати разговора са позоришним експертима о публици, о позоришној делатности, о позоришним ствараоцима и сл., а у трећем делу је позоришна публика посматрана из теоријског и методолошког угла, што је појашњено и кроз табеле. У четвртом делу су представљени резултати истраживања чланова Позоришне комуне, самоуправне заједнице чији је циљ да ради на побољшању комуникације између позоришних институција и гледалаца, односно на приближавању позоришта радним људима, развијању културних навика, успостављању сарадње Народног позоришта са радним организацијама, стварању позоришне публике и сл. У оквиру овог дела налазе се и табеларни прикази, а на крају су изведени закључци. На почетку публикације дат је Садржај.
Праћење развоја манифестације Музеји Србије, десет дана од 10 до 10: има ли промена 2017. године?

У оквиру овог истраживачког пројекта, аутори представљају наставак праћења развоја манифестације „Музеји Србије, десет дана од 10 до 10“. Наиме, урађени су: пилот-пројекат, реализован 2015. године, када је манифестација први пут одржана, и истраживање на случајном узорку посетилаца манифестације 2016. године. Теренска анкета спроведена је на регионално стратификованом случајном узорку посетилаца манифестације у мају 2017. године (Н = 2400, укупно 46 музејских локација у 24 града Србије). Инструмент је обухватио исте главне групе питања као и 2016. године, у складу са циљевима истраживања формулисаним тако да је омогућено поређење резултата из различитих година: социодемографска обележја, информисаност о манифестацији, навике посећивања музеја. Публикација је намењена широј стручној публици: приказани су главни резултати (14 графичких и 1 табеларни приказ) и њихов практичан значај за развој музејске публике. На почетку публикације дат је Садржај.
Приручник за оснивање ИНДОК центра за културу

Завод за проучавање културног развитка је у сарадњи са Унеском организовао два семинара (1985. и 1986. године) под називом „Организација ИНДОК центара за културни развој“, у оквиру програма обуке кадрова из земаља у развоју. Уследила је ова публикација, која указује на основне проблеме са којима се наведени центри сусрећу, и то у земљама у развоју. Први проблем је што је одговарајућа литература оскудна и недовољна, док се проблеми специфични за сваку земљу у развоју уопште не узимају у обзир. Иако се у многим публикацијама обрађују научне информације, стиче се утисак да је област културе и одговарајуће терминологије из те области на маргини интересовања. Намера уредника и аутора ове публикације није била да пруже одговоре на сва питања везана за документацију у култури, већ да допринесу онима који се баве овом облашћу у неразвијеним земљама, да укажу на савремене токове у информационо-документационој делатности, а на крају и да помогну активирању заинтересованости за документалистичку обраду у културним делатностима земаља у развоју. У оквиру публикације налазе се: Садржај, графикони, табеле, Појмовник. У Прилогу се налазе преузети и преведени текстови неколико аутора.
Приручник за оснивање ИНДОК центра за културу

Завод за проучавање културног развитка је у сарадњи са Унеском организовао два семинара (1985. и 1986. године) под називом „Организација ИНДОК центара за културни развој“, у оквиру програма обуке кадрова из земаља у развоју. Уследила је ова публикација, која указује на основне проблеме са којима се наведени центри сусрећу, и то у земљама у развоју. Први проблем је што је одговарајућа литература оскудна и недовољна, док се проблеми специфични за сваку земљу у развоју уопште не узимају у обзир. Иако се у многим публикацијама обрађују научне информације, стиче се утисак да је област културе и одговарајуће терминологије из те области на маргини интересовања. Намера уредника и аутора ове публикације није била да пруже одговоре на сва питања везана за документацију у култури, већ да допринесу онима који се баве овом облашћу у неразвијеним земљама, да укажу на савремене токове у информационо-документационој делатности, а на крају и да помогну активирању заинтересованости за документалистичку обраду у културним делатностима земаља у развоју. У оквиру публикације налазе се: Садржај, графикони, табеле, Појмовник. У Прилогу се налазе преузети и преведени текстови неколико аутора.
Програмска и пословна политика галерија и излагачких простора у Србији – анализа резултата истраживања

„Програмска и пословна политика галерија и излагачких простора у Србији – анализа резултата истраживања“ представља завршну фазу вишегодишњег истраживачког пројекта у којем је учествовало троје аутора: Димитрије Тадић, Нина Михаљинац и Драгана Мартиновић. Циљ је био освестити проблеме у функционисању излагачког система у Србији, подстаћи дијалог заинтересованих актера и преузети кораке ка решавању препознатих проблема. Такође, жеља је да овај истраживачки пројекат допринесе отварању ширег поља за конструктивне дебате и деловање у оквиру излагачког система и сцене савремених визуелних уметности у Србији. У оквиру завршне фазе истраживања, Драгана Мартиновић даје квалитативну и квантитативну анализу података добијених захваљујући дистрибуцији сложеног упитника галеријама и излагачким просторима у Србији. Постављена питања се односе на трогодишњи период рада излагачких простора и галерија (2010–2012), а с обзиром на њихов велики број, структура упитника према тематским целинама осмишљена је тако да олакша његово попуњавање. На основу анализираних резултата, може да се стекне увид у савремене процесе и промене на пољу визуелних уметности и излагачке праксе у Србији. На почетку истраживања дат је Садржај, а у оквиру истраживања су прикази резултата кроз графиконе.
Просветни радници – културно образовање и културна партиципација

Ова студија је резултат истраживања сарадње између основних школа и установа и удружења у култури сагледане из угла просветних радника, њихових културних потреба и навика. Аутори су пошли од претпоставке да, уз родитеље, и просветни радници своје културне преференције и праксе преносе, у процесу социјализације, на своје ученике и тиме значајно доприносе обликовању културног капитала и модела понашања школске популације. Као основни закључак анализе издвојио се став да је у овој области потребна одговорна и снажна стратегија умрежавања институција културе и образовних институција, као и пажљиво усклађивање школских програма и понуда. Студија садржи кључне налазе и препоруке за унапређење међуресорне сарадње културе и образовања. Истакнути су и примери добре праксе сарадње установа културе и школа у Европи који креаторима културних и образовних политика у Републици Србији могу бити подстицајни за унапређење сарадње ова два ресора. У оквиру студије налазе се цитати и предлози који долазе од стране самих испитаника, као и табеларни прикази и графикони из којих се могу читати подаци о сарадњи и културној партиципацији. На почетку студије је дат Садржај, а на крају се налази упитник на који су одговарали испитаници, учитељи и предметни наставници 338 основних школа у Републици Србији.
Задужбине, фондови, фондације и легати у култури Србије

У публикацији Зоран Аврамовић полази од историјског настанка самих појмова задужбине, фонда, легата, који у културној свакодневици и нормативним решењима, како тврди, нису још разлучени. Дајући појмовно одређење сваке од ових установа невладиног сектора, указује на њихово разликовање по начину оснивања, управљања и одређивања циљева, али и на њихову сличност – у материјалном помагању културног и уметничког стваралаштва. Говори о мотивима њиховог оснивања, циљевима, карактеру њиховог рада и управљања, али и о односу друштва према овим установама чије постојање сеже у далеку историју, а које оживљавају управо 90-их година XX века. Помиње и Нацрт Закона о задужбинама и фондовима, који је предочен јавности крајем 1991. године. У публикацији даје и компаративни осврт на задужбине „Вука Караџића“, „Иве Андрића“, „Милоша Црњанског“. На почетку публикације налази се Садржај, а на крају је табела са адресаром задужбинарских институција у Србији, као и сиже на енглеском језику.
Задужбине, фондови, фондације и легати у култури Србије (Свет културе 5)

У овој публикацији, Зоран Аврамовић полази од историјског настанка самих појмова задужбине, фонда, легата, који у културној свакодневици и нормативним решењима, како тврди, нису још разлучени. Дајући појмовно одређење сваке од ових установа невладиног сектора, указује на њихово разликовање по начину оснивања, управљања и одређивања циљева, али и на њихову сличност – у материјалном помагању културног и уметничког стваралаштва. Говори о мотивима њиховог оснивања, циљевима, карактеру њиховог рада и управљања, али и о односу друштва према овим установама чије постојање сеже у далеку историју, а које оживљавају управо 90-их година XX века. Помиње и Нацрт Закона о задужбинама и фондовима, који је предочен јавности крајем 1991. године. У публикацији даје и компаративни осврт на задужбине „Вука Караџића“, „Иве Андрића“, „Милоша Црњанског“. На почетку публикације налази се Садржај, а на крају је табела са адресаром задужбинарских институција у Србији, као и сиже на енглеском језику.