Култура старења и стари у култури: културни живот и потребе у трећем добу
У сусрет Европској години активног старења и међугенерацијске солидарности (2012) настало је истраживање о културним потребама, ставовима и активностима грађана Србије у трећем животном добу. Имајући у виду важност социо-културне интеграције старијих и улогу сектора културе у остваривању концепта активног старења, предмет истраживања био је културни живот, положај и активизам старијих особа у Србији. Под културним животом истраживачи су подразумевали јавну и приватну културну потрошњу, али и шире схваћене културне изборе, као што су едукације и волонтирање. У овом истраживању под старијом популацијом подразумевала су се лица од 65 и више година живота, посебно због сагледавања односа према старости као радно неактивном периоду и добу одласка у пензију. Истраживање је спроведено у 25 градова Србије на репрезентативном узорку од 1430 испитаника. Испитаници су подељени у три старосне групе: од 65 до 74 године живота – „млађи стари“; од 75 до 84 – „старији стари“; и од 85 и више година – „стари стари“. Упитник за грађане у трећем животном добу садржао је укупно 206 варијабли и подељен је на три целине: први део инструмента конципиран је кроз стандардну серију питања о социо-демографским карактеристикама испитаника; други део је обухватао сет питања о самоперцепцији испитаника о положају старих и представама о старости а трећи део се односио на социокултурну партиципацију и интересовања старијих у Србији. Поред анкетног истраживања популације трећег доба, студија обухвата преглед активности у области културе удружења пензионера у градовима Србије, као и истраживање програмске понуде поливалентних установа културе (културних центара) посебно намењене старијим грађанима. Истраживање је реализовано уз стручну подршку проф. др Анђелке Милић и др Милоша Немањића, који је написао предговор за студију под називом ,,У хоризонту цивилизације продуженог животног века“. На крају студије, уместо закључка, приказана је компарација положаја старијих Србије са становницима европских земљама, примери добре праксе социо-културног укључивања старијих и препоруке за поспешивање активне старости из угла културног сектора. У оквиру студије налазе се цитати који долазе од стране самих испитаника, као и табеларни прикази и графикони из којих се могу читати подаци. На почетку студије је дат Садржај. Публикација је обогаћена фотографијама Марије Јанковић које промовишу концепт активног старења кроз културни ангажман.
Култура у радним организацијама материјалне производње Београда
У овој истраживачкој студији, Бранимир Стојковић истиче да је развој културе у радним организацијама материјалне производње у југословенском друштву постао актуелан са његовим опредељењем за изградњу самоуправног друштвено-економског система. Оно што је допринело развоју културе у радним организацијама материјалне производње била је уставна реформа, усвајање Закона о удруженом раду и самоуправном интересном организовању културе. Овим истраживањем, аутор жели да покаже у којој је мери култура у одређеним радним организацијама почела да остварује нормативне одредбе о култури – као саставни део њихове, али и укупне друштвене (самоуправне) праксе. Кроз истраживање је представљено колико су организације удруженог рада у материјалној производњи постале активни носиоци друштвених циљева политике развоја културе. Као индикатори за истраживање развијености културе у радним организацијама коришћено је шест области културних активности: ширење интересовања за књигу, култура рада, културно естетско образовање, коришћење културних добара, развијање ликовног стваралаштва и аматеризам у радним организацијама. У првом делу истраживања, аутор говори о материјалном чиниоцу развоја културе у организацијама удруженог рада; затим говори о културно-уметничком аматеризму, сарадњи са културним установама, о културним програмима и библиотекама у радним организацијама материјалне производње, организаторима културног живота и о планирању развоја културе. У оквиру Прилога, дат је списак радних организација обухваћених истраживањем, потом табеле, а на крају Упитник о културним интересовањима и потребама радника у београдским радним организацијама.
Културна политика и заводи за заштиту споменика културе
Студија „Културна политика и заводи за заштиту споменика културе“ је резултат истоименог истраживачког пројекта реализованог крајем 2013. године. У њој су изнете анализа актуелног стања у заводима за заштиту споменика културе као и конкретне могућности чије би остваривање допринело унапређивању рада завода и односа према културном наслеђу. Стога је студија намењена доносиоцима одлука, руководствима завода, запосленима у заводима, истраживачима и, најзад, свима заинтересованима за то да се очување културног наслеђа одвија на начин који обезбеђује и његову заштиту и његово етичко коришћење као ресурса за социо-економски развој друштва у Србији. Истражвањем су мапирани и проблеми који представљају претњу за рад завода за заштиту споменика а чије решење пре свега зависи од културне политике на локалном и на националном нивоу. Реч је о статутарним питањима (промене у административној организацији Републике Србије од периода када је већина завода основана, као и система финансирања установа културе, није пратила промена у регулисању права и обавеза а посебно одговорности јединица локалне самоуправе које су под територијалном надлежношћу ван града у коме је седиште завода, а нерешена питања оснивача се рефлектују на питања избора управних одбора и директора као извршних руководиоца), затим питања финансирања (иако су заводи надлежни за већи број јединица локалне самоуправе, у финансирању рада највећи терет сносе градови у којима је седиште), те најзад, проблема људских ресурса јер постојећа структура запослених једва омогућава нормалан рад, посебно када је реч о запосленима који раде у основној делатности а додатне потешкоће чини забрана запошљавања у јавном сектору. Национални ниво културне политике, као и јавне политике у доменима економије и просторног планирања, посебно је важан јер Република треба да пружи добре примере и подстицаје јединицама локалне самоуправе да већу пажњу поклањају развоју културе као стубу одрживог развоја, чији је интегрални део очување културног наслеђа.
На крају публикације изнети су и конкретни предлози за унапређење рада завода који не захтевају значајна финансијска средства, а могу значајно допринети побољшању односа грађана према наслеђу.
Културне активности у приградским насељима и општинама
У оквиру ове студије, аутори су изнели стање културе у Београду са свим његовим привредним и културним потенцијалима, сагледавши реалну ситуацију која је неминовно повезана за још увек присутном изразитом поделом на село и град. Недовољно саобраћајно и културно интегрисана, ова целина се одликује и приградском зоном са сеоским насељима. У оквиру ње се јављају бројне диференцијације у социјално-демографској структури, као и у оквиру области културног живота. Зато аутори у овој студији полазе од обележја релевантних за анализу културе у приградским насељима, као што су карактеристике становништва и стање основних културних институција, јер су то све индикатори развијености културног живота на подручју интересовања. Циљ аутора ове студије јесте да изнети подаци и закључци послуже у сачињавању прецизног плана културног деловања на ширем градском подручју, а у оквиру израде средњорочног плана развоја културе града Београда, те утврђивања стратешких праваца и мера. Носилац будућег плана је Самоуправна интересна заједница културе. Након закључка, на крају текстуалног дела дати су табеларни прегледи добијених статистичких података.
Културне потребе Београда
У овој истраживачкој студији, Милош Немањић се бави истраживањем културних потреба Београда, као једног специфичног социо-културног оквира за њихов развој. Полази од термина „културне потребе“ и даје његово историјско тумачење, осврћући се на компоненту слојевитости културних потреба. Потом, даје детаљну анализу структуре становништва Београда, као и друштвене структуре, односно структуре друштвених група и слојева града. Полазећи од чињенице да социо-културно окружење утиче на настанак и развој културних потреба, у истраживању се посебан акценат ставља на анализу мреже установа културе у Београду (и њихов територијални размештај). Ова институционална мрежа је основа задовољавања културних потреба београдског становништва, јер установе културе, заправо, представљају инструмент културне политике којим се усмерава културни развој једне друштвене заједнице. У последњем поглављу, кроз анализу међусависности културне понуде Београда и културних потреба становника Београда, откривају се кључне тачке културне политике града, са препорукама како је унапредити и у ком правцу даље усмерити. Када су у питању културне потребе Београђана, у овој истраживачкој студији се, у оквиру анализе, користе подаци који су добијени током бројних истраживања која су се бавила Београдом као сложеном социо-културном и урбаном средином.
Културне праксе грађана Србије: прелиминарни резултати
Истраживање Културне праксе грађана Србије спада у истраживања културне рецепције или културне потрошње. Његов првенствени циљ је био да се на основу проучавања карактеристика и активности публике у Србији створи искуствена основа за формулисање мера културне политике. Истраживачи су посматрали пет аспеката културних пракси: културне потребе (потенцијални аспект културне партиципације), културне навике (актуелни аспект културне партиципације), укусе (естетске преференције), знања о култури и поседовање културних добара. Поред тога, предмет истраживања је била и културна понуда у местима боравка испитаника. Студија се састоји из два дела. У првом делу представљени су резултати који се тичу културних потреба грађана Србије, њихових културних навика у јавној сфери, као и у приватној сфери (у пољу читања и медијској сфери) и у домену културне продукције (аматерског и професионалног бављења уметношћу). Потом су изложени подаци о распрострањености четири типа публике (активне, потенцијалне, принудне и не-публике) за позориште, филмску уметност, визуелне уметности, читање и концерте у популацији Србије. Приказани су и основни показатељи укуса испитаника и њихових знања у култури. Подаци су поређени, где је то могуће, са ранијим истраживањем културних пракси које је обухватало Србију из 2005. године. У другом делу студије, анализа је обухватила социодемографске корелате културних пракси, као и поређења резултата према статистичким регионима Србије, као и компарације са културним праксама грађана европских земаља. Истраживање је дизајнирано као анкетно уз коришћење стандардизованог упитника са 95 питања подељених у десет тематских целина. Узорак је прављен као стратификовани, четвороетапни и случајни. Анкетирање на терену је обављену у периоду септембар – децембар 2010. а од планираних 1600 испитаника, испитано је 1490. У публикацији су дати графички прикази из којих се могу читати подаци. На крају студије је приказан сажетак прелиминарних резултата, као и закључци.
Културне праксе грађана Србије: прелиминарни резултати
Истраживање Културне праксе грађана Србије спада у истраживања културне рецепције или културне потрошње. Његов првенствени циљ је био да се на основу проучавања карактеристика и активности публике у Србији створи искуствена основа за формулисање мера културне политике. Истраживачи су посматрали пет аспеката културних пракси: културне потребе (потенцијални аспект културне партиципације), културне навике (актуелни аспект културне партиципације), укусе (естетске преференције), знања о култури и поседовање културних добара. Поред тога, предмет истраживања је била и културна понуда у местима боравка испитаника. Студија се састоји из два дела. У првом делу представљени су резултати који се тичу културних потреба грађана Србије, њихових културних навика у јавној сфери, као и у приватној сфери (у пољу читања и медијској сфери) и у домену културне продукције (аматерског и професионалног бављења уметношћу). Потом су изложени подаци о распрострањености четири типа публике (активне, потенцијалне, принудне и не-публике) за позориште, филмску уметност, визуелне уметности, читање и концерте у популацији Србије. Приказани су и основни показатељи укуса испитаника и њихових знања у култури. Подаци су поређени, где је то могуће, са ранијим истраживањем културних пракси које је обухватало Србију из 2005. године. У другом делу студије, анализа је обухватила социодемографске корелате културних пракси, као и поређења резултата према статистичким регионима Србије, као и компарације са културним праксама грађана европских земаља. Истраживање је дизајнирано као анкетно уз коришћење стандардизованог упитника са 95 питања подељених у десет тематских целина. Узорак је прављен као стратификовани, четвороетапни и случајни. Анкетирање на терену је обављену у периоду септембар – децембар 2010. а од планираних 1600 испитаника, испитано је 1490. У публикацији су дати графички прикази из којих се могу читати подаци. На крају студије је приказан сажетак прелиминарних резултата, као и закључци.
Културни живот омладине – кратак преглед са предлогом мера –
У овом елаборату, аутори полазе од става да је културни живот омладине део друштвеног живота младе генерације који се испољава кроз различите могућности: школовања, укључивања у радни процес, учешћа у самоуправном систему, стварања и коришћења културних вредности. Праве разлику између два дела омладине – оног који се припрема за радне улоге и оног који је већ укључен у радни процес. Затим, праве разлику између сеоске и градске омладине, између средњошколске и студентске, али и између различитих делова омладине укључене у радни процес, пре свега између радничке омладине и друге радно активне омладине. Постоје знатне разлике у погледу материјалних и других објективних услова културног испољавања у посебним омладинским групама. Услове за унапређење културног живота омладине можемо да поделимо у две велике групе: опште и посебне. Посебни услови за развијање културног живота омладине произилазе из положаја саме култура и из друштвеног положаја различитих делова омладине, а који су неповољнији код младих на селу и код радничке омладине (нижи лични дохоци, лошији стамбени услови, удаљеност места рада). Општи услови обухватају све веће изједначавање припадника младе генерације у избору школе, а самим тим и будућег занимања, све уједначеније услове школовања, развијање активне стваралачке личности, развијање самоуправљања у коме ће и млада генерација имати активни улогу, нестајање великих разлика између појединих локалних средина у којима омладина живи, учи и ради. Стога, у оквиру ове студије, аутори предлажу одређене мере за развијање бољих услова културног живота свих типова омладине.
Културни живот села на територији уже Србије (Истраживања и Документација, св. 6)
Ова студија је настала у складу са задацима које је поставио ВИИ конгрес СК Србије а који су везани за покретање шире и организованије друштвене активности у преображају села. С обзиром на то да су основни постулати социјалистичког друштва – право свих радних људи да равноправно уживају плодове културе, важно је створити услове који би омогућили брже развијање самоуправних односа на селу. Циљ аутора ове студије јесте да покажу и укажу на то колико недовољна писменост, непостојање перманентног стручног образовања, слаба комуникација град – село, сиромашан друштвени и културни живот људи на селу утичу на озбиљне губитке у пољопривредној производњи и, уопште, на већу продуктивност, доходак и животни стандард. Услед недостатка статистичких података о раду културних установа у општинским центрима, аутори су се бавили анализом само друштвено организованих облика културног деловања и материјалним проблемима који их условљавају, као и проблемима произвођачке културе и значаја школе у развијању културног живота на селу. Поред приказа стања културног живота и активности, као и основних услова за развој културе у сеоским насељима, дат је и предлог мера за даљи развој културе на селу. На почетку студије налази се Садржај, а у последњем делу су табеларни прикази.
Културно богатство региона Јужне и Источне Србије
Студија је настала у оквиру ширег истраживачког пројекта Мапирање ресурса културе региона Јужне и источне Србије са идејом указивања на значај улоге културе у процесу регионализације, као и у циљу покретања иницијативе умрежавања актера у култури и туризму овог подручја у сврху оснаживања културног туризма. Студија пружа увид у културне капацитете и потенцијале градова и општина региона Јужне и источне Србије који су препознати као важан ресурс за одрживи развој региона, вреднујући њихову културно-историјску вредност, као и могућу функцију за привредни развој. Публикација уједно представља и промотивни документ о културном наслеђу и институционалним носиоцима културног сектора овог дела Србије представљених у илустративним мапама градова и округа. Такође, студија пружа увид у могућности дефинисања путева културе у региону, као потенцијала развоја сектора културе али и осталих ресора.
У оквиру публикације приложени су следећи визуелно-графички прикази културног богатства региона, у виду културно-туристичких мапа, које је за потребе пројекта израдио архитекта Александар Станојловић: Путевима Тесле и Станојевића, Пут рударства (колевка металургије), Путеви хајдука и устаника, Путевима змајева, Путевима мерака кроз Србију, Путеви текстила, Тврђаве на Дунаву. Графички прикази културних ресурса градова, општина, округа и региона Јужне и источне Србије у целости, дати су као посебни пдф и штампани материјали, који су били изложени у Галерији Завода за проучавање културног развитка. Публикацију прате фотографије културног наслеђа, институција и специфичности културног идентитета овог краја Србије, које је за потребе пројекта израдила професионални фотограф Сања Кнежевић. На крају студије, уместо закључка, дат је преглед изазова промоције културе и културног туризма. На почетку студије дат је Садржај.
Културно-уметнички аматеризам – снага културе
Истраживање „Аматеризам у уметности и култури. Снага културе“ покренуто је са циљем да се идентификују проблеми и могућности, тако да аматеризам у уметности и култури заиста постаје велика снага за културни развој у Србији. Концептуализација истраживања подразумевала је идентификацију модела примењених у земљама попут Хрватске и Словеније које су некада биле део Југославије, па је цео систем успостављен слично, као и земље које су у културном, географском и нарочито демографском смислу блиске Србији (Аустрија и Швајцарска ).
Студија доступна на српском језику у првом делу је замишљена као наративна СВОТ анализа тренутне ситуације у којој се аматеризам у Србији бави таквим питањима, као што су перцепције значаја аматеризма (предности као што су додатно уметничко образовање, очување нематеријалне баштине, повећање културне партиципације); слабости (ниски капацитети за пројектно функционисање удружења аматера, недостатак простора и места за вежбе и извођење); могућности (повезивање са креативном индустријом, чвршће везе са школама итд.); и претње (статус qуо у културној политици, посебно на националном нивоу).
У свом другом делу студија представља кључна питања и опције у другим земљама сегментираним у погледу слабости и претњи утврђених у Србији. Имајући у виду искуства у Хрватској и Словенији у којима су у раним годинама транзицијских кровних организација сличне онима у Србији (Културно – просветна заједница у Хрватској, Звеза културно просветних организација Словеније у Словенији) биле затворене, али су на крају поново отворене под другим именима (Хрватски Сабор Култура у Хрватској, Јавни склад за друствене дјелатности у Словенији).
Ле статут социал ет ла ситуатион материелле дес артистес
Ова студија представља превод на француски језик студије која је урађена исте године у Заводу за проучавање културног развитка на захтев Удружења ликовних уметника Србије, са циљем да се проуче услови под којима живе и раде ликовни уметници. На француски су преведени изводи из оригиналне студије, с тим да се пети део разликује и посвећен је уметничким колонијама у СФРЈ. Текст је био презентован на састанку посвећеном подршци уметничком стварању организованом од стране француске владе, а под покровитељством Европске Уније. У студији су обухваћени сви ликовни уметници (сликари, вајари, графичари) чланови УЛУС-а који живе на територији СР Србије. Истраживање је изведено методом анкете и интервјуа, помоћу упитника са отвореним питањима. Истраживачка студија је подељена у пет делова. У првом делу је дат кратак историјски преглед проблема који се обрађује, а у оквирима СФРЈ; у другом делу се испитује материјални положај ликовних уметника у СР Србији. Трећи део садржи преглед мишљења и ставова ликовних уметника и ликовних стручњака о могућностима равноправног учествовања ликовних уметника у друштвеним збивањима, као и њиховог утицаја на сопствени положај у земљи; дат је и преглед објективних показатеља о друштвеним улагањима у развој ликовних уметности, као и преглед прописа који одређују друштвено-економски положај самосталних ликовних уметника. Четврти део је посвећен Продајној галерији у Београду, као јединственој југословенској институцији у оквиру које се обавља продаја и откуп уметничких дела, а пети део уметничким колонијама организованим у Југославији од 50-их година XX века. Поједини подаци су дати у виду процената, а приказани су и у табелама. На почетку студије дат је Садржај.