Митологија у култури свакодневног живота, Студија 1.
Овде је представљена прва студија у оквиру ширег пројекта под називом „Религија у култури свакодневног живота становника Београда“ чији је аутор Веселин Илић. У њој је дата теоријска основа истраживања, као и образложење важности његовог спровођења и актуелности. Наиме, у послератном периоду у СР Србији, као и у целом југословенском друштву, исповедање религије, упркос нормативно датој слободи и праву, није било пожељно. Стога је и слободни развој научне мисли о религији био скрајнут, а самим тим изостала су и истраживања која су се континуирано бавила испитивањем религијског живота становништва и делатности верских заједница. Друштвена актуелност истраживања феномена савремене религијске свести темељи се на променама до којих је дошло у области религијског живота, активности религијских институција, као и у сфери вредновања религијских култура које су биле присутне на некадашњем југословенском културном простору. То се огледа у растућем утицају религијских заједница на друштвену свест и друштвене односе, као и на свакодневни живот становништва. Због тога је за аутора било важно да истражи разлоге овог феномена буђења и појаве религијске свести и вредносне оријентације младих, нарочито у Београду, који су показивали све веће интересовање за религијске институције и делатност верских заједница. Додатна друштвена актуелност истраживања, према речима његовог аутора, лежи у потреби развијања социологије религије као посебне научне дисциплине, што је тада тек било у повоју на неколико универзитета у СР Србији. Студија садржи једанаест поглавља, а након сваког поглавља су дате белешке са коришћеном литературом. На почетку студије налази се Садржај, а на крају су Закључна разматрања.
Млади и религија, Студија 3.
Овде је дата трећа студија у оквиру ширег пројекта „Религија у култури свакодневног живота становника Београда“. Студија се бави односом младих према религији и подељена је у три поглавља, у којима аутори покушавају да дају одговоре на следећа питања: шта је религија, од којих се елемената састоји религија, који су друштвени узроци религије, које су функције религије у друштву. Поред тога, они истражују и однос религије и социјализма, религију као културну чињеницу, однос културе свакодневног живота у самоуправном друштву и религијске свести, верске покрете и секте, питање верске нетрпељивости, однос духовних покрета и Савеза социјалистичке омладине. Прво поглавље је ауторке Соње Лихт, „Могући оквири истраживања односа младих према религији“, друго је „Социокултурни оквири деловања нових верских покрета и секти у Београду“, аутора Бранимира Стојковића, док је треће поглавље, чији је аутор Владимир Анђелковић, посвећено евро-индијским сектама у Југославији са освртом на религијску културу младих у Београду. На почетку студије дат је Садржај.
Модели локалних културних политика као основа за повећање културне партиципације
Ова студија је резултат сарадње Завода за проучавање културног развитка и Института за позориште, филм, радио и телевизију Факултета драмских уметности у Београду, а који су, током 2018. године, партнерски спровели истраживање на тему модела локалних културних политика у 15 градова Србије и о могућностима њиховог унапређења. Наручилац овог истраживања било је Министарство културе и информисања, а пројекат је на конкурсу Републичког секретаријата за јавне политике изабран за подршку у оквиру ПЕРФОРМ пројекта Швајцарске агенције за развој и сарадњу, који спроводе Хелветас и Универзитет у Фрибургу. Циљ аутора истраживања било је анализирање система културе на локалном нивоу – од локалне културне политике до културне понуде градова у Србији. Сходно томе, сагледана је организација и функционисање локалних одељења задужених за област културе, установа културе у сегменту партиципације и презентације програма, као и учешће свих заинтересованих појединаца и актера у локалној културној политици. Тиме се стекао увид у димензију партиципативности и демократизације културе на локалном нивоу. Емпиријско истраживање обухватило је 15 локалних самоуправа које имају највећи број становника, односно најразвијенију културну инфраструктуру, уз поштовање регионалне заступљености градова у узорку (Крагујевац, Крушевац, Ужице, Краљево, Чачак, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Лесковац, Врање, Смедерево, Ниш и Зајечар). Методологија је подразумевала прикупљање квантитативних података преко упитника од градских управа и јавних установа културе, и реализацију фокус група са представницима установа и удружења у култури – ради сагледавања стања и анализе изазова у области културе у локалним заједницама. У студији су за сваки од градова дати табеларни прикази и графикони. На почетку студије је дат Садржај.
Модели локалних културних политика као основа за повећање културне партиципације
Ова студија је резултат сарадње Завода за проучавање културног развитка и Института за позориште, филм, радио и телевизију Факултета драмских уметности у Београду, а који су, током 2018. године, партнерски спровели истраживање на тему модела локалних културних политика у 15 градова Србије и о могућностима њиховог унапређења. Наручилац овог истраживања било је Министарство културе и информисања, а пројекат је на конкурсу Републичког секретаријата за јавне политике изабран за подршку у оквиру ПЕРФОРМ пројекта Швајцарске агенције за развој и сарадњу, који спроводе Хелветас и Универзитет у Фрибургу. Циљ аутора истраживања било је анализирање система културе на локалном нивоу – од локалне културне политике до културне понуде градова у Србији. Сходно томе, сагледана је организација и функционисање локалних одељења задужених за област културе, установа културе у сегменту партиципације и презентације програма, као и учешће свих заинтересованих појединаца и актера у локалној културној политици. Тиме се стекао увид у димензију партиципативности и демократизације културе на локалном нивоу. Емпиријско истраживање обухватило је 15 локалних самоуправа које имају највећи број становника, односно најразвијенију културну инфраструктуру, уз поштовање регионалне заступљености градова у узорку (Крагујевац, Крушевац, Ужице, Краљево, Чачак, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Лесковац, Врање, Смедерево, Ниш и Зајечар). Методологија је подразумевала прикупљање квантитативних података преко упитника од градских управа и јавних установа културе, и реализацију фокус група са представницима установа и удружења у култури – ради сагледавања стања и анализе изазова у области културе у локалним заједницама. У студији су за сваки од градова дати табеларни прикази и графикони. На почетку студије је дат Садржај.
Обавезни и допунски показатељи за анализу активности у периоду 1976–1980. и израду средњорочног плана развоја културе за период 1981–1985. (Култура – Планирање, св. 3)
У Заводу за проучавање културног развитка се наилазило на проблем квантитативног праћења развоја културе. Било је потребно консултовати заједницу организација удруженог рада појединих делатности да би се приступило изради заједничких допунских показатеља за област културе и уметности изнетих у овој публикацији. Ово је први покушај одабирања и систематизовања показатеља за сваку делатност посебно, у циљу израде јединственог плана културног развоја СР Србије. Мисли се на средњорочни план развоја од 1981. до 1985. године. Дакле, требало је поћи од постављања јединствених система развоја појединих делатности, што претпоставља рад на стандардизацији у оквиру делатности. С обзиром на то да су поменути показатељи квантитативне природе, што је у извесном смислу ограничавајући чинилац, јавила се потреба и за квалитативним вредновањем планираног. На почетку студије је дат табеларни преглед минимума обавезних и допунских показатеља за област културе и уметности. Потом су дати показатељи потребни за израду анализе културног развоја општине. Следе показатељи организација удруженог рада у култури (архиви, библиотеке, биоскопи, музеји и галерије, ансамбли, позоришта, установе за основно ширење културе, заводи за заштиту споменика културе), па показатељи потребни за израду њихових средњорочних планова развоја. У последњем делу су приказани показатељи културно-уметничких аматерских организација, ООУР-а и радних заједница, и месних заједница. У оквиру овог истраживања постоји Садржај.
Облици религијског живота становника Београда, Студија 2.
Овде је представљена друга студија у оквиру ширег пројекта „Религија у култури свакодневног живота становника Београда“. Студија је подељена у два поглавља: „Атеизам и секуларизација у религијском животу становништва Београда“, чији је аутор Радослав Ђокић, и „Исламска верска заједница и религиозност становништва“, аутора Дарка Танасковића. У првом поглављу, Р. Ђокић се посвећује религијском животу и верском организовању у Београду, а затим се бави питањем процеса атеизација, као и секуларизацијом и променама у религијском животу. Такође, указује и на одређене видове религијске праксе међу становницима Београда. У другом поглављу, Д. Танасковић се бави истраживањем исламске вероисповести, приказујући организационе структуре исламске заједнице у тадашњој Југославији, са акцентом на Београду. Износи податке о београдском џемату, верским објектима исламске заједнице, верској штампи и публикацијама, као и о верско-културним активностима муслимана у Београду. На почетку студије дат је Садржај.
Основе програма инвестиционих улагања посредством Републичке заједнице културе
У овој студији, Едуард Иле износи основе за израду Програма улагања средстава Републичке заједнице културе у објекте који су значајни за културни развој. Развој материјалне основе културе и улагања у објекте за културни развој појединих средина предуслов су сваког озбиљнијег планског и ефикасног културног напретка. Са раније усвојеним Програмом инвестиционих улагања у развој културе на неразвијеним подручјима Републике, Програм треба да представља јединствену основу за сва будућа значајнија улагања у ово подручје друштвеног живота. Важно је да поступак доношења Програма буде остварен кроз најшири договор заинтересованих и да полази од реалних могућности сваког инвеститора и шире друштвене заједнице. Дотадашњи развој културе у СР Србији не карактерише увек планско и систематско улагање у материјалну основу културе, као ни уважавање неопходних чињеница на којима треба да буде заснована инвестициона политика. И у другим републикама и покрајинама у припреми су програми којима ће се активирати средства намењена изградњи објеката за развој културе. Аутор износи податке Савезног завода за статистику о досадашњим инвестицијама Републике у објекте за културу, одакле се види да се, у периоду од 1966. до 1972. године, домови културе налазе на челу листе улагања. Аутор истражује елементе политике инвестиционих улагања Републичке заједнице културе за наредни петогодишњи период, од 1974. године, и износи приоритете развоја појединих делатности (библиотеке, архиви, музеји, заводи…). У прилозима студији, наведени су основни прегледи грађевинске статистике Савезног завода за статистику, са табелама, а приказана су и улагања Републичког фонда за унапређивање културних делатности и Републичке заједнице културе у развој материјалне основе културног живота; дати су и завршни рачуни Републичког фонда за унапређивање културних делатности и Републичке заједнице културе.
Основе Програма инвестиционих улагања Републичке заједнице културе за период 1976–1985.
У оквиру ове студије, аутори су изложили основе првог програма инвестиционих улагања РЗК у СР Србији од 1976. до 1985. године. Истичу да је задатак програма инвестиционих улагања да се превазиђе досадашња ситуација и ускладе различите потребе и програми са реалним материјалним могућностима у којима ће се делатност културе налазити у наведеном периоду. Циљ је створити такве инструменте који ће омогућити рационално трошење средстава намењених за инвестиције и постизање максималних ефеката у наредном планском периоду. Равноправни положај свих културних делатности и равномерни развој сваке општине из свих региона – један је од основних ствари које овај програм треба да обезбеди. Са једне стране постоји међусобна неусклађеност програма културне делатности, а са друге стране ни тако појединачно направљени програми културних делатности нису усклађени са потребама, а још мање са материјалним могућностима општина, па и Републике. Да би се сагледале потребе и планови општина, спроведена је анкета којом су обухваћене све општинске интересне заједнице културе у СР Србији. Тражени су подаци о планираној изградњи, адаптацији објеката и набавци опреме за потребе културе (до 1985. године). Истраживање се састоји из три поглавља: Општи услови у којима се доноси програм и оцена досадашње инвестиционе активности Републичке заједнице културе; Укупна средства, услови и критеријуми за расподелу средстава за инвестиције; Документација и прилози. На почетку студије дат је Садржај.
Планирање развоја културе у ООУР материјалне производње (оријентациони модел) (Култура – Планирање, св. 2)
У овој истраживачкој студији, Бранимир Стојковић говори о основним организацијама удруженог рада, које чине основу социјалистичког самоуправног система и планирања његовог развоја. У процесу укупног друштвеног планирања, ООУР-и су ти носиоци културне политике и планирања развоја културе заснованим на интересима и потребама радника. Међутим, проблем је што они немају ни оквирне планове развоја културе, нити средњорочне планове. Даље, Б. Стојковић излаже актуелну ситуацију, у којој са једне стране не постоји залагање за афирмацију основне организације удруженог рада као културног субјекта, а са друге стране, уз ретке изузетке, нема одговарајућих макар провизорних приручника развоја културе. Из тог разлога, било је потребно приступити изради оријентационог модела развоја културе у основним организацијама удруженог рада. У складу са овим моделом, који заступа целокупност друштвеног рада, говори се о људским чиниоцима развоја културе у ООУР-има, о материјално-организационим чиниоцима, о слободној размени између ООУР-а и ОУР-а у култури, те о средњорочном плану развоја културе у ООУР-има. На почетку ове студије налази се Садржај, а на крају је Додатак, у којем се говори о показатељима развијености услова за развој културе у ОРУ-има.
Положај и улога уметничких удружења у СР Србији, св. 2
Основни циљ који постављају Милош Немањић и Радмила Микашиновић-Грујић у овом истраживању јесте проучавање положаја и улоге уметничких удружења, али и самих уметника који се удружују у њима остварујући своје интересе. Зато истражују однос уметничког удружења са друштвом, као и узајамни однос уметничког удружења и уметника. Најпре дају теоријски увод о појму и карактеру професионалних удружења из различитих области, истичући да ове организације постоје са једне стране ради задовољавања интереса и потреба грађана, а са друге стране као инструменти целокупне друштвене заједнице, јер представљају институције самоуправљања у друштву. Ужи предмет интересовања аутора јесте начин организовања и функционисања уметничких удружења Републике Србије (њих 13), која постоје од 1958. до 1967. године, првенствено ради заштите интереса људи који се баве одређеном уметничком професијом. Зато је прво примењена објективна анализа – истраживање нормативних аката, а нарочито финансијских извештаја (извор прихода и обим расхода). Потом су, субјективном анализом, помоћу методе интервјуа дубље осветљене одређене чињенице добијене кроз ставове, мишљења и оцене председника и секретара удружења. Анкетом је испитана мотивација уметника да постану чланови одређеног удружења, њихови ставови према удружењу, остварени интереси и сл. На почетку истраживања дат је Садржај, а у самом истраживању и неколико табела. У оквиру Прилога дата су питања за интервјуе и анкете, а на крају, у оквиру Документационог дела, изводи из статута и правила појединих уметничких удружења у СР Србији и у иностранству.
Правни положај задужбина и фондова – са освртом на универзитетске задужбине
Према речима Миодрага Орлића, сврха ове студије јесте да се прикаже правни положај универзитетских задужбина и фондова, као и да се одреди улога коју они могу имати у друштвено-економском систему. Зато је било потребно истражити порекло ових установа, услове под којима су настајале, историјски развој и преображаје које су доживљавале у модерном друштву, циљеве постављене од оснивача, улогу коју су одиграле. Најбитније питање је везано за оправданост постојања задужбина, услед преузимања просветних, културних и социјалних циљева од стране друштва у време социјализма. Аутор сматра да задужбине треба да постоје и у социјализму, зато поставља циљ да испита њихову друштвену оправданост у друштвеном, економском и политичком систему, као и њихов правни положај у правном систему СФРЈ. Студија је подељена у два дела: у првом делу су обрађена општа питања о задужбинама и фондовима Београдског универзитета у бившој Југославији (појам, значење, историјски развој, правна природа, правни положај); у другом делу је изнесен правни положај ових установа у социјализму, како код нас тако и у Европи и СССР-у, друштвени значај задужбина и њихова улога у самоуправљању, правни положај универзитетских задужбина, као и питање њихове (де)национализације и експропријације у оквиру БУ. Наиме, истиче се њихова важност за оснивање Београдског универзитета и његов развој, али и корисност коју су имале једнако за научно-наставно особље као и за студенте.
Програм културног развоја Бањалуке 1976–1990.
Програм развоја културе Бањалуке резултат је сарадње ове општине са Заводом за проучавање културног развитка која је започета 1973. године. Након земљотреса који је задесио Бањалуку 1969. године, општина је била девастирана. Направљена је огромна материјална штета, уништени стамбени и јавни објекти, међу којима и објекти установа културе. Програм културног развоја Бањалуке за период 1976–1990. године је настао на основу спроведене анализе постојећег стања у култури у општини Бањалука. Основни правци развоја културе у Бањалуци усмерени су на: основне предуслове реализације културног развоја, са фокусом на просторе, кадрове, средства и методе организовања рада у култури. У конструкцију програма укључена је и нужна друштвена компонента, формулисана као пораст становништва, основне друштвене групе и културне потребе. Потом је пажња посвећена развоју културе у посебним друштвеним срединама, попут сеоских средина, радних организација и школа. И на крају, планирању развоја делатности у мери у којој те делатности учествују у целовитости културног развоја, обухвативши постојеће делатности у Бањалуци – библиотекарство, заштиту, позоришну делатност и аматеризам. На почетку је дат Садржај.