Програм културног развоја општине Кладово
Овај програм је урађен у Заводу, на захтев Самоуправне интересне заједнице културе општине и Скупштине општине Кладово, и то за дугорочни (1976–1985) и средњорочни период (до 1980. године). То је први пут да се у општини Кладово проблемима културног развоја прилази плански и са унапред утврђеним циљевима и правцима развоја. Програм је у свим сегментима прилагођен Програму културног развоја СР Србије. Од планом и програмом утврђених потреба, обавеза и интереса у области културе зависи у којој ће мери културне активности бити присутне у свакодневном животу грађана општине. У остваривању програмских задатака посебну одговорност имају самоуправне и радне организације у области културе. Аутори пројекта су најпре изнели податке о општем стању и условима за развој културе у овој општини, потом основне програмске задатке културног развоја и на крају Програм културног развоја до 1980. године. Анализом стања у општини Кладово утврдили су да постоје извесни општи проблеми и потребе који не дозвољавају динамичнији културни развој ове регије. Стога је рад на Програму подразумевао испитивање и решавање проблематике: а) сеоског подручја; б) статуса и рада постојећих установа културе; в) кадрова; г) материјалних средстава; д) инвестиција. Наиме, основна концепција културне политике и културног развоја се заснива на одлуци да сва сеоска насеља у наредних десет година треба да добију просторије и опрему за активирање културног живота. Посебно је важно учешће свих слојева становништва у културним активностима, афирмација културних вредности и потреба, што све води јасном циљу – социјализацији и демократизацији културе. На почетку студије дат је Садржај, а на крају су табеле, после којих следе Садржај и Резиме на енглеском језику.
Програм развоја културних делатности у Београду 1971–1975.
Ова истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку је дат Садржај, а у оквиру текста и табеларни прикази статистичких података.
Простори за културни и друштвени живот у ЧССР
Аутори ове истраживачке студије подстакнути су проблемима у области мреже културних институција на територији Чехословачке Републике током 60-их година XX века. Кључни проблеми огледају се у томе да постојеће институције културе најчешће не одговарају захтевима модерног друштва, односно да је њихова распрострањеност неадекватна, услед стихијске изградње, без плана и анализе реалних потреба. У оквиру ове студије примењено је оријентационо истраживање, које је спроведено током јуна 1965. године, са циљем да се идентификују постојећи објекти који се користе за културне и друштвене сврхе у свим сеоским и градским срединама на територији целе земље. У раду се под просторима и објектима за друштвени и културни живот сматрају вишенаменски простори (у којима се реализују различити културни и друштвени садржаји). Структура рада подељена је на поглавља, у оквиру којих је представљено: стање размештаја становништва у ЧССР, стање мреже клупских институција и биоскопа у њима, и стање мреже отворених летњих позорница. У оквиру централног дела студије дата је анализа тадашњег стања објеката и простора који су служили за културни и друштвени живот. У завршном делу истраживања, аутори су изнели основне закључке анализе, са нагласком да се, на основу сазнања о ситуацији у сваком насељу, региону и читавој земљи, могу креирати будући правци изградње нових или модернизације постојећих објеката и простора за културу и друштвени живот. У оквиру прилога дати су: списак домова културе у ЧССР (са њиховим капацитетима), табеле и графикони.
Просторни план СР Србије
У овом истраживању говори се о неопходности повезивања удруженог рада и културе, а савремени друштвени процеси управо утичу на њихово брже повезивање. Истиче се да установе културе играју важну улогу у културном развитку наше земље постајући локалним, општинским, међуопштинским, регионалним и републичким организацијама удруженог рада. У претходном периоду, напори културне политике били су усмерени на изградњу нових значајних објеката (музеји, позоришта, биоскопи, домови културе и омладине, народни и раднички универзитети и др.). Просторним планом треба да се дефинишу критеријуми организације, уређења и коришћења простора за све области економског и друштвеног живота, па и за културну делатност. Њиме би требало да се допринесе решавању највиталнијих питања културе – питања стандарда (бољи материјални положај културе, боља организованост и модернизација објеката), стварања мреже културних институција (већи степен коришћења културних капацитета), дистрибуције културних вредности (подједнако у све крајеве, па и у сеоска подручја), уједначене распоређености кадрова (побољшање кадровске основе). Овим планом је потребно утврдити културне активности и институције којима би се остварило повезивање садржаја из свих домена стваралаштва са осталим областима друштвеног рада. У оквиру ове студије, представљено је стање културног живота и дате су пројекције његовог развоја до 2000. године, уз дефинисање битних циљева који су и општи циљеви самоуправне културне политике. У другом делу студије су наведени називи 109 непокретних споменика културе у СР Србији и дати су планови за даљи рад на њиховом развоју. При крају су прилози у виду одговарајућих табела и статистичких података од послератног периода до 1985. године који поткрепљују студију. На почетку је дат Садржај.
Развој културе у СР Србији 1971–1980.
Ова студија је настала према нацрту програма развоја културе СР Србије. Аутори Програма истичу да у планираном периоду остају и даље актуелни дугорочни циљеви културног развоја формулисани у претходном периоду, а који се односе на: изградњу самоуправних односа, демократизацију и социјализацију културе, смањење разлика у културној развијености појединих крајева, стварање услова за шире партиципирање свих слојева становништва у културним активностима, слободан и свестран развој националних култура. Велики број аутора је учествовао својим истраживањима у оквиру ове студије. У првом поглављу дају осврт на дотадашњи развој и пројекцију издатака за културу у наредном периоду, износећи основе будућег програма развоја културе; у другом поглављу говоре о реформи културе и тежишту културне политике за наредни период; у трећем поглављу говоре о функцијама и инвестицијама Републике и других друштвено-политичких заједница, као и о њиховим надлежностима и одговорностима; у четвртом поглављу представљају програме културног развоја друштвено-политичких заједница; у петом поглављу износе програм развоја по делатностима у култури; у шестом поглављу је Предлог плана културног развоја од 1971. до 1980. године, а у седмом – Прилог у виду културних стандарда за насеља и градове. На почетку је дат Садржај, а у оквиру опсежне студије налазе се и табеларни прикази.
Развој културе у Србији 1976–1980, анализа (Култура – Планирање, св. 5)
Ова студијска анализа у првом реду служи споразумевању и договарању о основама планова, усклађивању интереса, циљева и међусобних материјалних радних обавеза и одговорности носилаца планирања културних потреба и њиховог задовољавања. Дата је оцена материјалних услова и могућности културног развоја у наредном средњорочном периоду (1981–1985), као и смернице за доношење плана, уз самоуправне споразуме и аналитичко-документационе прилоге. Анализа је урађена као неопходна помоћ носиоцима друштвеног планирања у њиховом раду на планирању развоја културе за средњорочни период да би се видело колико су и како остварени резултати развоја културе у Србији. За израду анализе је коришћена јединствена методологија, али без статистичких и документационих показатеља. Овом анализом је обухваћен укупни развој културе у Србији у средњорочном периоду (1976–1980). У оквиру студије постоји Садржај, као и табеле.
Развој културе у Србији ван територије САП за период 1981–1985. (анализа)
Ова истраживачка студија представља сажети социолошки преглед постојећих друштвених и материјалних услова развоја културе у Србији, једној од шест конститутивних република некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, са циљем сагледавања могућности за планирање у наредном средњорочном периоду (1986–1990). У питању је анализа која подразумева процену остварених резултата свих релевантних подручја планирања засновану на статистичким и документалистичким подацима, као и социолошким истраживањима појединих културних појава и делатности. Истраживање има четири целине. Први део анализе посвећен је култури свакодневног живота; други део представља анализу културних делатности и рецептивних облика културе (издавачка, филмска, драмска, музичка, музичко-сценска, ликовна и примењена култура, делатност музеја и галерија), док су дифузија и рецепција културе сагледане кроз делатност радничких и народних универзитета и домова културе/центара за културу, као и кроз културу заштите и културну баштину. Трећа целина анализе односи се на културни плурализам и културну сарадњу, и обухвата развој културе народности које живе на територији Србије, културу Рома као етничке групе, међурепубличку, међупокрајинску, и међународну културну сарадњу. Четврта целина је посвећена материјалним основама културе, тј. финансирању културе. На почетку истраживања налази се Садржај, а у оквиру истраживања су табеларни прикази.
Регионалне развојне агенције и култури развој у Србији – резултати истраживања
Истраживање Улога регионалних развојних агенција у културном развоју у Србији настојало је да испита повезаност две области јавних практичних политика – политику регионалног развоја и културну политику, сагледавањем активности регионалних развојних агенција, као једних од институционалних носилаца регионалног развоја у Србији, и њиховог односа са установама културе из јавног сектора и доносиоцима одлука на локалном нивоу. Конкретније, да истражи улогу регионалних развојних агенција у коришћењу домаћих и међународних фондова у корист и за потребе културе, као и потенцијал агенција да подрже транзицију јавног сектора у култури. Истраживање се темељило на актуелности питања регионалног развоја као једног од изазова у процесу приступања Србије Европској унији, а затим и новој парадигми развоја заснованог на локалним, ендогеним ресурсима и значају културних, природних, друштвених предиспозиција локалних заједница. Истовремено, руководило се трендовима савремених демократски оријентисаних културних политика.
Резултати истраживања су показали да регионалне развојне агенције пружају обуку у домену менаџмента чији су полазници, спорадично, представници установа културе, и да на посредан и непосредан начин учествују у припреми и реализацији пројеката који се тичу културе у ужем и ширем смислу њеног значења. На основу тога је закључено да регионалне развојне агенције представљају потенцијал за примену стратегија савремених културних политика, укључујући и едукацију актера у култури, која се види као један од кључних предуслова неопходне трансформације културног система у складу са демократским принципима. Активнијим и планским коришћењем њихових ресурса и услуга, пружиле би допринос културној политици и добиле адекватну улогу у културном развоју. На основу налаза истраживања, предложене су препоруке ка: регионалним развојним агенцијама, Министарству културе и информисања, јединицама локалних самоуправа и установама културе.
Самоуправно планирање културног развоја у општинским заједницама и организацијама удруженог рада културе за период 1981–1985. (Култура – Планирање, св. 1)
Ова истраживачка студија је рађена на основу докумената који су донети у СР Србији а којима се утврђују послови и обавезе на изради средњорочних и дугорочних планова културног развоја. То су документи из Института за економска истраживања, Института друштвених наука, Центра за демографска истраживања и Републичког завода за друштвено планирање СР Србије. За израду плана културног развоја општина од посебног значаја су и документи о друштвеном плану општине, као и План културног развоја Републике. Помиње се принцип „истовремености планирања“, чиме се подразумева планирање културног развоја у свим ОУР-има и месним заједницама. Ово је повезано са усаглашавањем ставова између општинске заједнице културе и скупштине општине, односно Републичке заједнице културе. Стога је ова истраживачка студија намењена пре свега учесницима у планирању културног развоја, а нарочито радним организацијама културе и самоуправним интересним заједницама културе. Миливоје Иванишевић акценат ставља на средњорочне планове, који су најчешћи и најважнији планови развоја. На почетку студије је дат Садржај, а на крају је објављено осам прилога и посебно тематска библиографија. У оквиру текста дати су шематски прикази планова културног развоја, као и фотографије домова културе у СР Србији.
Савез комуниста Југославије и идејна питања у култури 1945–1978.
Ова научно-истраживачка студија је резултат истраживања културне политике коју је Савез комуниста Југославије афирмисао и утемељивао у периоду од 1945. до 1978. године. Истраживање је обухватило све етапе и појаве које су биле преломне у читавом послератном периоду, уз сагледавање променљивог односа између развоја културе као социјалног или као политичког подсистема. Како би културни развој у наведеном периоду био потпун, представљене су културне делатности и односи Савеза комуниста Југославије према њиховој улози и доприносу. Акценат је стављен на најкрупније догађаје у СКЈ: на његове конгресе, на ставове који су заузимани у односу на укупну културну делатност и културни живот. У том делу садржана је разрада најкључнијих појмова културног живота и теорије културе, појмова који ближе одређују појаве и процесе културне праксе. Током послератног развоја, у културном животу се провлачи стваралачка марксистичка критика као незаобилазан чинилац укупног културног стваралаштва. Посебно је разматрано важно обележје друштвене заједнице – вишенационалност, па самим тим и постојање вишенационалних култура, језика и традиција у оквиру Југославије. У последњем поглављу, дат је преглед издавачке делатности у послератном периоду која се непосредније односи на Савез комуниста Југославије и његову активност. Ова студија има Садржај.
Средњорочни програм развоја културе у дуванској индустрији Ниш
У овој истраживачкој студији, Бранимир Стојковић полази од тога да је култура саставни део удруженог рада и живота радника, па је зато „подруштвљавање културе“ задатак који треба остварити. Истиче да је тежиште самоуправног преображаја културе управо у основној организацији удруженог рада, која је средиште културне политике самоуправног друштва и где се одвијају културне активности радника. Један од битних задатака основне организације удруженог рада јесте планирање како сопственог, тако и културног развоја. Треба рећи да је у Заводу за проучавање културног развитка још 1976. године започето са радом на истраживачком пројекту „Култура рада“, у чијем је нацрту било предвиђено и обављање емпиријских истраживања у радним организацијама у Србији, од којих је једна Дуванска индустрија Ниш. У циљу сазнавања културних интересовања радника ДИН-а, сачињен је упитник за анкетирање радника, а обављен је и групни интервју са представницима органа самоуправљања и друштвено-политичких организација ДИН-а. У првом делу студије, аутор даје анализу производно-технолошке основе и друштвено-економског развоја Дуванске индустрије Ниш. Потом анализира самоуправне односе и самоуправно организовање у ДИН-у, информисање, образовање, уређење радне средине, затим начине коришћења слободног времена, бављење спортом и рекреацијом, читање књига радника ове индустрије, културне самоделатности, као и колико радници посећују културне установе. Даје и предлоге о мерама које треба да уђу у Средњорочни програм развоја културе у фабрици. На почетку студије налази се Садржај, у оквиру истраживања су табеларни прикази, а на крају су рецензије Вере Икономове и Ружице Росандић.
Стандарди и нормативи за музејску делатност (Култура – Планирање, св. 7)
На овом истраживачком пројекту радили су стручњаци из Галерије града Загреба, Регионалног завода за заштиту споменика културе у Загребу, Народног музеја из Београда, Музејског документационог центра из Загреба и Завода за проучавање културног развитка из Београда. Стандарди су рађени на основу већ постојећих југословенских, страних и међународних стандарда, закона, прописа, аката, препорука, као и конвенција и споразума. Аутори истичу да поступак стандардизације и нормирања обухвата: минималне услове за оснивање музеја, спецификацију услова за успостављање мреже музеја, стандарде за пројектовање музејских зграда, стандарде музејске опреме, стандарде за избор радника, стандарде за организацију стручног рада, стандарде за документовање музејске грађе, презентацију музеалија и др. Студија на почетку има Садржај, а на крају има објављена четири прилога која се тичу наведене теме.