Стање и могућности културног развоја општине Љубовија
Иницијатор ове студије је Самоуправна интересна заједница културе општине Љубовија, а извршилац је Завод за проучавање културног развитка. У оквиру студије, Миливоје Иванишевић се бави анализом културног развоја општине Љубовија од 1971. до 1985. године. Обухвата и разматра оне чиниоце који су од непосредног значаја за културни развој и културни живот у општини, а то су: становништво, економски развој и материјалне могућности СИЗ-а културе општине. Истиче да су битне претпоставке за планирање културног развоја општине Љубовија – планови и пројекције привредног, економског и друштвеног развоја. Такође, важна чињеница је да Љубовија спада у ред најнеразвијенијих општина Републике Србије. У првом делу студије, аутор приказује услове на којима се заснива могућност остваривања планских пројекција за поменути период. Након евидентирања и анализе постојећих активности у области културе, аутор се бави истраживањем нових садржаја и форми рада који би могли да унесу више динамике у ову област, да активирају локално становништво, да прошире круг посетилаца културних догађаја и да обезбеде континуитет у КП општине. У другом делу студије, аутор доноси предлог оријентационог програма у којем даје оквир будућег културног развоја општине, уз ефикасније деловање и институција културе.
Тхе цултурал полицy оф Yугославиа
У овој истраживачкој студији, Стеван Мајсторовић бави се анализом културне политике на простору Југославије, према Унесковим смерницама и оквирима. Приступ истраживању прилагођен је у односу на карактеристике Југославије као мултинационалне државе са федералним системом и значајним степеном децентрализације. Аутор истиче да различити културни обрасци и разнолике културне традиције, које су карактеристичне за Југославију, имају важну улогу у обликовању културних политика. У оквиру студије, такође се бави циљевима и карактеристикама промена кроз које југословенски културни систем пролази на прагу седамдесетих година XX века. Структура студије подељена је на три поглавља. У првом поглављу, изложени су темељи културне политике: утицај историјских фактора и традиције, и основне смернице културне политике у самоуправном социјализму. У другом поглављу дат је преглед културног развоја народа и народности, као и различитих облика културне међузависности и интеракције. Треће поглавље је организовано према сугестијама Унеска (институционални оквир, облици финансирања, подстицање креативних талената, проучавање културних захтева, стара и нова форма ширења и промоције културе, методе коришћене у планирању културног развоја и завршној обуци агената културе). На почетку студије дат је Садржај, у оквиру студије табеле, а на крају су препоруке, библиографија, као и прилози у виду извода из статута, докумената и извештаја из свих савезних република Југославије.
Утврђивање стандарда и норматива рада и опреме у делатностима културе
Заводу за проучавање културног развитка делегиран је задатак израде стандарда и норматива рада и опреме у области културе, што би била основа за даље планирање, те одређивање цена у култури на основу слободне размене рада. У овој научно-истраживачкој студији, Вера Икономова говори о потреби постојања показатеља по којем ће се вршити мерење остварених резултата, регулисање односа понуде и потражње у области културе, што је повезано са могућностима повећања економске ефикасности и побољшања квалитета рада организација у култури. Механизам планског формирања цена као мерила успешности једне организације у култури постао је битан задатак али не и лако остварљив, док ће слободна размена рада у организацијама удруженог рада друштвених делатности бити могућа остваривањем услова за формирање самоуправно договорене накнаде, цена услуга и вредновања резултата рада запослених у њима (према Резолуцији Скупштине СФРЈ). В. Икономова даје поглед на тадашње стање у области нормирања и стандардизације опреме и рада у културним делатностима који нису још увек били довољно развијени, као ни свест о њиховој неопходности, те примени у пракси. Затим, са методолошког аспекта покушава да одговори на питање шта је то стандардизација и нормирање у истраживањима културе да би дефинисала услове пословања установа културе које се финансирају преко СИЗ-а културе. Даље, бави се процедуром и методом израде стандарда и норми, те њихове реализације у циљу боље расподеле и ефикаснијег коришћења постојећих ресурса. Потом, говори о специфичности нормирања и стандардизације у култури, у оквиру којих је потребно урадити емпиријску анализу стања у сваком типу организације културе, као и потреба њених корисника. Овај текст на почетку има Садржај.
Утврђивање стандарда и норматива рада и опреме у делатностима културе
Заводу за проучавање културног развитка делегиран је задатак израде стандарда и норматива рада и опреме у области културе, што би била основа за даље планирање, те одређивање цена у култури на основу слободне размене рада. У овој научно-истраживачкој студији, Вера Икономова говори о потреби постојања показатеља по којем ће се вршити мерење остварених резултата, регулисање односа понуде и потражње у области културе, што је повезано са могућностима повећања економске ефикасности и побољшања квалитета рада организација у култури. Механизам планског формирања цена као мерила успешности једне организације у култури постао је битан задатак али не и лако остварљив, док ће слободна размена рада у организацијама удруженог рада друштвених делатности бити могућа остваривањем услова за формирање самоуправно договорене накнаде, цена услуга и вредновања резултата рада запослених у њима (према Резолуцији Скупштине СФРЈ). В. Икономова даје поглед на тадашње стање у области нормирања и стандардизације опреме и рада у културним делатностима који нису још увек били довољно развијени, као ни свест о њиховој неопходности, те примени у пракси. Затим, са методолошког аспекта покушава да одговори на питање шта је то стандардизација и нормирање у истраживањима културе да би дефинисала услове пословања установа културе које се финансирају преко СИЗ-а културе. Даље, бави се процедуром и методом израде стандарда и норми, те њихове реализације у циљу боље расподеле и ефикаснијег коришћења постојећих ресурса. Потом, говори о специфичности нормирања и стандардизације у култури, у оквиру којих је потребно урадити емпиријску анализу стања у сваком типу организације културе, као и потреба њених корисника. Овај текст на почетку има Садржај.
Вредности и културни активизам матураната Србије
Предмет истраживања и студије био је да се утврди да ли код ученика завршне године средњих школа постоји веза између појединих вредносних оријентација и понашања у културној сфери, односно да ли се друштвене јединке одређених ставова могу сврставати у извесне културне моделе. Кључно истраживачко питање у оквиру пројекта било је да ли ставови и вредности, који неизоставно опредељују понашање људи у различитим ситуацијама, обликују потребе и навике културног активизма и продукције, и обратно. За испитивање постојања везе између ставова и понашања у области културе изабрани су матуранти Србије под претпоставком да су они довољно самосвесни да упражњавају културне и друштвене обрасце независно од других. Са друге стране они представљају будућу друштвену и интелектуалну елиту која је на прагу да одабере своја професионална усмерења. Методолошки, студија је базирана на анкетном истраживању матураната уз помоћ стандардизованог упитника од 46 питања, дистрибуираног у 64 школе у 25 градова, центара округа у Србији. Истраживање је реализовано на узорку од 1.733 ученика завршних година средње школе, у октобру и новембру 2011. године. Упитник је садржавао питања о социо-демографским карактеристикама матураната, њиховим потребама и навикама, као и односом према традиционалистичким ставовима, усамљености и припадницима других народа. Анализом прикупљених података сагледано је колико су матуранти у Србији окренути вредносним оријентацијама национализма, ауторитаризма и патријархалности, те да ли су такви ставови у вези са културним навикама и понашањем. У ту сврху коришћене су скале национализма, патријархалности и ауторитаризма (преузета из два истраживања – 1989. и 2003. године), Богардусова скала социјалне дистанце и Раселова УЦЛА скала усамљености. За потребе сложене теме у оквиру истраживања формулисано је 9 хипотеза које имплицирају доказивање централне хипотезе да данашњи матуранти у Србији готово не учествују у културној продукцији, а културни укус и навике у вези су са вредносним оријентацијама матураната, односно да високо развијено национално, ауторитарно и патријархално уверење корелира са непосећивањем културних садржаја, слабим читалачким навикама и неучествовањем у културном стваралаштву.
Жене у јавним установама културе
У фокусу овог истраживања, датог у виду студије, ауторке су се бавиле субјективним осећајем жена које су запослене у јавним установама културе, како оне виде свој положај у њима и шта виде као највеће проблеме и изазове у култури и стваралаштву када је реч о полној/родној димензији. Основни циљ пројекта је сагледавање полне/родне димензије у оквиру културног простора. Квалитативна анализа урађена је посредством технике дубинског интервјуа, односно разговора који су обављени са представницама установа културе, и то на узорку од 52 испитанице из 42 установе културе у Србији. Допуњена је квантитативном анализом у виду статистичких показатеља родне структуре запослених у јавним установама културе, а сагледан је и правни основ процеса „уродњавања“ (гендер маинстреаминг) у култури, као индикатора развоја на глобалном нивоу. Студија садржи податке о полној/родној структури запослених, директора, као и управних и наѕорних одбора у свим јавним установама културе у Србији. У оквиру студије налазе се цитати испитаница, као и табеларни прикази и графикони са подацима о женама у јавним установама културе. Такође, студија садржи предлоге и препоруке за унапређење родне равноправности и побољшања положаја жена у јавним установама културе. На почетку студије је дат Садржај, а на крају се налази додатак са изјавама које су током прикупљања статистичких података и разговора са испитаницама привукле додатну пажњу ауторки ове студије.