Анализа и оцена развоја културе у Београду 1965–1970.
Ова студија је настала из „Програма развоја културних делатности у Београду (1971–1975)“, студије рађене за потребе Скупштине града Београда. Аутори дефинишу културу једне друштвене заједнице као релативно хомогено подручје, јер обухвата различите делатности које одговарају издиференцираним културним потребама. У студији је примењена статистичка класификација, према којој се све културне делатности деле на културно-просветне и уметничко-забавне. Аутори истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе основни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се схвати развој појединих елемената – и културних делатности и културних потреба, који би ова два пола једне целовите појаве довели у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на два дела. У првом делу студије обрађена је анализа стања културе у Београду (1965–1970), и у њему се налазе три поглавља. Други део студије односи се на Програм развоја културних делатности и установа Београда за период 1971–1975–1985. И у овом делу садржана је класификација која је примењена у првом делу студије, уз додатак два мања поглавља. На почетку студије дат је Садржај, а на крају библиографија и посебан додатак, где су и табеле са статистичким подацима емпиријског дела истраживања.
Анализа развоја културе у Београду 1981–1985.
Ову истраживачку студију наручила је Градска самоуправна интересна заједница културе. Дата анализа представља сажет преглед материјалних и друштвених услова за развој и могућности развоја културе у наредном периоду. Неопходност анализе произашла је из неопходности координисања бројних друштвених активности у процесу самоуправног планирања заснованог на јединственим методолошким поступцима, критеријумима, мерилима и индикаторима приликом припреме планова развоја културе у Београду. Пракса планирања сопственог културног развоја није у довољној мери присутна у организацијама удруженог рада и месним заједницама, као основним елементима система друштвеног планирања. То је неповољна основа за формулисање стратегије развоја установа културе и самоуправно-интересних заједница културе. Београд је такође и културни центар Републике и Југославије, и у њему се налазе бројне установе културе, организације, као и манифестације које превазилазе границе Београда. Аутор започиње анализу стања области културе у условима економске кризе од издавачке делатности, преко библиотечке, позоришне, сценско-музичке делатности, до ликовног стваралаштва и кинематографије. Необезбеђивање материјалних услова за културу довело је до приметног слабљења положаја ове области, због чега је једнако битна анализа средстава намењених културним активностима, структуре прихода делатности културе како у Београду, тако и у Републици и целој држави. Оснивањем СИЗ-а културе, издвајањем за културу на нивоу општина, месних заједница, ООУР-а, као средиштима културног живота грађана и радних људи, отвара се могућност финансирања културних институција. Ова истраживачка студија обухвата: Садржај, Напомене и табеле.
Београдски симфонијски оркестри – нови модели организовања (Издање Култура – планирање)
Ова студија је настала захваљујући финансијској помоћи СИЗ-а културе. У оквиру ње, Вера Икономова се бави проблемима организације и управљања београдских оркестара симфонијског типа. Ови оркестри, који су основани са великим амбицијама, сврстани су у ранг установа од великог друштвеног интереса. После две деценије успешног рада, они губе на свом значају и постају оркестри локалног значаја, скромног домета, који су изгубили и своју публику. У раду, ауторка анализира узроке оваквог стања и проблеме који настају из такве ситуације. Циљ који ауторка студије поставља јесте стварање таквог организационог модела који би омогућио решење кадровских проблема београдских оркестара. У посебном поглављу, ауторка анализира низ ограничења и проблема који су довели до тренутне ситуације, и то у: формирању програма; куповини музичких инструмената; самом Закону о избору кадрова; избору организационе структуре; систему финансирања. У другом поглављу, В. Икономова даје смернице за могућа решења тренутне ситуације. Наводи да је потребно изменити обим и садржај рада, набавити неопходне инструменте и решити проблем квалитета извођења. Такође, као важан корак ка променама разматра и потребу измене организационе структуре и побољшања материјалног стања оркестара уз унапређен маркетинг. У закључном разматрању, истиче да даљи развој оркестара није могућ без додатних финансијских улагања и даје три модела решења проблема комплетирања београдских оркестара. На почетку је дат Садржај, а на крају прилози: кратка историја четири београдска оркестра и неколико новинских критика, као и закључак на енглеском језику. У оквиру студије налазе се табеле.
Читаоци београдских библиотека (Истраживања и Документација, св. 4)
Ова студија је настала у оквиру пројекта „Публика јавних библиотека Београда“. Њени аутори се баве испитивањем читалаца београдских јавних библиотека који се деле на две основне подгрупе: читаоце стручне литературе и уџбеника и читаоце књига које припадају лепој књижевности и другим областима књижевног стварања (путописна, мемоарска литература итд.). У методологији су се руководили поделом коју је направио Робер Ескарпи – на функционалну и нефункционалну књигу, што и јесте основа за разграничење ове две скупине публике. Тржиште књига учествује у конституисању читалачке публике, у зависности од богатства и разноврсности производње књига, као и од разгранатости мреже за дистрибуцију књига коју чине књижаре. Библиотеке учествују у формирању читалачке публике, у зависности од богатства и разноврсности својих фондова, али и од нивоа стручних услуга, као и функционалности простора у којем су смештене. Приликом спровођења истраживања, аутори су настојали да утврде везу између коришћења јавне библиотеке и поседовања сопствене домаће библиотеке, односно куповине књига. Приступили су и додатној диференцијацији публике на: музичку, ликовну, позоришну и др. Закључили су да је удео појединих професионално образовних категорија врло неједнак у оквиру читалачке публике; такође, не постоји увек пропорција између величине тих друштвених група и одређених облика публике. Наиме, поставља се питање зашто велики број интелектуалаца и средњег стручног кадра не припада читалачкој публици. Истраживање чланова преко анкете спроведено је у 10 београдских народних библиотека са огранцима. Првенствено је било важно сазнати мишљење читалаца о разлозима за упис у библиотеку, о учесталости посећивања библиотеке, о врсти литераутре коју позајмљују, о начинима информисања о књигама и сл., а такође и библиотекара о читалачкој публици. На почетку публикације дат је Садржај. На крају су Прилози, Упитник за управнике библиотека, Упитник за библиотекаре и књижничаре, као и одговори библиотечких радника који раде са публиком.
Досије културе Београда, година 1980. ИИ
Досије културе Београда ИИ представља извор систематизованих података о стању у култури и развијености културних делатности на територији града 1980. године. Поред поседовања стручних и научних података, прављен је с намером да помогне носиоцима културне политике у планирању њихових културних активности на објективним чињеницама. Такође, на овај начин и локалне средине су могле да стекну увид у сопствене потенцијале, као и у свој положај у односу на друге средине. Од користи је био и друштвено-политичким организацијама културе Београда у циљу праћења стања у овој области. Подаци за Досије културе прикупљали су се сваке друге године и то из неколико извора: организација удруженог рада у култури, самоуправно-интересних заједница културе и из месних заједница. За Досије културе Београда ИИ прикупљени су подаци из месних заједница и културно-уметничких друштава. Подаци о месним заједницама тицали су се носилаца културне политике, планирања културног развоја, средстава, простора, остварених програма, сарадње, с тим да су месне заједнице биле подељене на пет категорија према броју становника. О културно-уметничким друштвима истражене су њихове основне карактеристике: оснивач, број чланова, руководеће и уметничко особље, активности, средства, расположиви простор, а дат је и адресар ових друштава и њихов распоред по општинама. Сакупљени подаци према одређеним групацијама дати су у оквиру табеларних приказа. На почетку студије је Садржај.
Досије културе Београда, година 1982. В
Досије културе Београда В представља извор систематизованих података о стању у култури и развијености културних делатности на територији града 1982. године. Поред поседовања стручних и научних података, прављен је с намером да помогне носиоцима културне политике у планирању њихових културних активности на објективним чињеницама. Такође, на овај начин и локалне средине су имале увид у сопствене потенцијале, као и у свој положај у односу на друге средине. Од користи је био и друштвено-политичким организацијама културе Београда у циљу праћења стања у овој области. Подаци за Досије културе прикупљани су сваке друге године и то из неколико извора: организација удруженог рада у култури, самоуправно-интересних заједница културе и из месних заједница. Овде је дато шест статистички обрађених целина са приказаним подацима у табелама: установе културе од градског и републичког значаја; општинске интересне заједнице културе, библиотеке и поливалентни центри; месне заједнице (због недовољних средстава, узорак је био ограничен), културно-уметнички аматеризам; слободне позоришне групе, музички ансамбли. У оквиру ових целина изнети су подаци према: просторним условима, чланству, оствареним средствима, гостовањима, наступима и др., уз адресаре. На почетку се налази Садржај.
Друштвени положај слободних уметника (Студије и истраживања)
У овој публикацији дати су резултати социолошког истраживања Вујадина Јокића и Светислава Павићевића на тему слободних уметника. Публикација садржи четири дела. У првом делу је дат поглед на историју положаја уметника, на друштвено-економске факторе положаја уметника и на институцију слободног уметника. У другом делу је објашњен приступ истраживању слободних уметника; у трећем делу су дати резултати спроведеног истраживања – узроци опредељења уметника за статус слободног уметника, материјални положај слободних уметника, правни положај слободних уметника, примери односа друштва према слободним уметницима, предности и недостаци статуса слободног уметника, друштвени положај слободних уметника. У четвртом делу је изложен упитник који је био основа за извођење емпиријског дела истраживања слободних уметника. Поједини резултати су дати кроз статистичке податке, а приказани су и у оквиру табела. На почетку публикације налази се Садржај.
Друштвено-економски положај културе у Београду
Друштвено-економски положај културе у Београду је од 70-их година била актуелна тема не само за културне посленике и ОУР-е културе већ и за ширу друштвену заједницу. У овом истраживању Завода за проучавање културног развитка износи се питање о томе да ли ће све лошији економски положај културе у Београду, 80-их година, угрозити даљи њен развој, с обзиром на то да у последња два средњорочна плана није остварен планирани пораст средстава за културу. На ову чињеницу је указала и Градска СИЗ за културу. Стога су истраживачи Завода, на основу расположиве документације, покушали да испрате промене у економском статусу културе за плански период од 1976. до 198о. године. Статистички подаци за сваку културну делатност су изнети и у табелама којима су обухваћени: приходи културе у односу на национални доходак; учешће културне делатности у укупном приходу; укупни приходи и допринос СИЗ-ова културе; средства Градског СИЗ-а културе; материјални расходи и дохоци; издвајање за фондове; губици и инвестиције итд.
Филмска и позоришна публика Београда, социјално-културни услови формирања у периоду 1961–1984.
Аутор ове теоријско-истраживачке студије, Милош Немањић, полази од развоја Београда у двадесетогодишњем периоду дајући главне одреднице града у социолошком и културолошком погледу, а у спрези са урбанизацијом и порастом броја његових становника. Истиче убрзани пораст становништва, ширење градског простора, неминовну стамбену изградњу, али говори и о поларизацији, нарочито између оних образованих, са једне стране, и оних без школске спреме, са друге стране. Међу супротностима које сагледава, издваја ону везану за велику концентрацију установа културе (републичког, градског и општинског значаја), и то у најужем центру града, у односу на потребе града као друштвене целине. Међутим, паралелно се организују и установе културе по општинама, у циљу прилагођавања свакодневним културним потребама грађана, што опет не значи и испуњеност задатка њихове приступачности. С тим у вези јесте и одлучивање грађана за учешћем у културном животу и стварање публике, односно непублике. У обухваћеном периоду десиле су се крупне промене, економске, политичке, културне: привредна и друштвена реформа, отварање наше земље ка свету, међународна културна сарадња, оснивање интернационалних културних манифестација (нарочито филмских и позоришних). У тој клими динамичног стваралаштва, долази до диференцирања културне понуде али и културних потреба, док публика постаје активни чинилац промене културне праксе. Стога, М. Немањић студиозно разматра ове појмове са социолошке, културолошке, антрополошке, историјске тачке гледишта, ослањајући се и на размишљања бројних теоретичара. Највише се бави позориштем и филмом, као најзаступљенијим областима културног живота Београда. Најпре проучава демографску и друштвену структуру становништва града, а потом и социјално-културни оквир који Београд нуди, указујући на проблем територијалног размештаја становништва и установа културе. Једна од метода истраживања коју аутор примењује јесте и статистичка, са циљем пружања података о материјалној основи стварања позоришне и филмске публике код нас, и указивања на њихове карактеристике. На крају публикације дати су табеларни прикази, Библиографија и Садржај.
Функција радничких и народних универзитета и домова културе у градским и приградским насељима Београда (Култура – Планирање, св. 8)
У овој истраживачкој студији, аутори разматрају проблем функције врло специфичне врсте организација у области културе какви су народни универзитети и домови култура. Потреба да се уради ова студија је наступила због промена које су се дешавале унутар ових организација и социјално-културних услова у којима су оне обављале своју функцију. У Београду, који се развијао као велики град и престоница, од раних 50-их па све до позних 70-их година, изграђен је велики број објеката у којима су, у првој фази, били смештени народни универзитети, а касније домови културе и културни центри. Концепт ове мреже објеката културе у Београду био је ширење културе на свим нивоима, као и окупљање широких маса ради њиховог културног образовања. Ипак, колико је овај тип институције био одржив у тадашњем времену, толико је био неприлагођен измењеним социјално-културним условима касније. У овој публикацији је, такође, пописано 27 културно-образовних или само културних организација полифункционалног типа, а то су народни и раднички универзитети који у свом саставу имају центре за културу, омладинске центре, домове омладине, домове пионира и др. На почетку истраживања налази се Садржај, док се на крају налазе табеларни прикази.
Идејни аспекти масовне културе у Београду
У овом истраживању, аутори су покушали да ситуирају масовну културу унутар вредносног и нормативног система социо-културног контекста града Београда. Кроз емпиријско и теоријско утемељење, циљ је био истражити овај сложен и противречан феномен културног и друштвеног живота Београда. Појава масовне културе се везује за настанак индустријског и урбаног друштва, што је нераскидиво повезано са капиталистичким начином производње, односно тржишним вредновањем и профитом. У тим околностима, јављају се и потрошачи културних добара, која пак бивају посматрана као роба. Попут привредне делатности, и културна индустрија тежи што ширем тржишту ради остваривања што веће зараде. Стога полази од потреба и укуса најшире публике, обухватајући свет забаве и бекство од свакодневних обавеза. У овом тексту приказана је економска страна масовне културе (уз разлике између појединих подручја културе), а дат је и поглед на развој, економику, маркетинг и тржиште масовне културе. Кроз емпиријско истраживање дат је приказ публике новокомпоноване народне музике (њен социо-културни профил, рецепција, карактеристике и сл.), уз упоредни преглед начина коришћења слободног времена елитистичког и популистичког културног модела, детаљнију анализу стила живота ове две публике, креирање њиховог имиџа и узора. На крају, указано је на културну функцију телевизије и Београдског програма, дакле, на њихово место у масовној култури, уз податке о гледаности одређених ТВ програма. У оквиру текста налазе се: Садржај, графикони, табеле.
ИИИ Миленијум – Преглед мишљења о културном средишту
За потребе Одбора за ИИИ миленијум, у Заводу за проучавање културног развитка је, од октобра 1983. до маја 1984. године, спроведено интервјуисање чланова Одбора и других научника, угледних културних радника и стваралаца, како би сви они дали своје мишљење у вези са пројектом „Културно средиште“. У овом радном материјалу дат је преглед мишљења о замишљеном културном средишту, односно сажетак одговора саговорника на питања која су чинила окосницу разговора у вези са идејом овог пројекта. Питања су се односила на мишљења о: основној замисли Културног средишта, циљевима пројекта, о Отвореном универзитету, функцијама Информативног центра, о архитектонско-урбанистичком уобличавању Културног средишта, о оснивању Друштва за ИИИ миленијум, укључујући и предлоге за оснивање установа и објеката у оквиру Културног средишта. Разговоре су обављали А. Магдић, Р. Росандић и М. Немањић. На почетку је дат Садржај, а на крају Прилог који садржи транскрипте разговора са 68 саговорника на наведене теме.