Схоwинг 13–24 оф 36 ресултс

Излагачка политика београдских ликовних галерија

У оквиру овог истраживачког пројекта, Драгана Мартиновић даје приказ излагачке политике четири ликовне галерије које се налазе у склопу највећих и најстаријих установа културе Београда: Галерије ФЛУ, Галерије САНУ, Ликовне галерије КЦБ и Галерије „Артгет“. За сагледавање постављених проблема, али и шире ситуације у којој се налази визуелна уметност, коришћен је стандардизовани упитник у електронској форми. Помоћу овог инструмента, било је могуће добити конкретне податке о статусу, финансирању, просторним и техничким ресурсима, људским ресурсима, стручним пословима, програмима и публици, сарадњи, као и приоритетима и проблемима у раду галерија. Добијени одговори били су уједно и основа за израду истраживачких питања коришћених приликом разговора са управницима и кустосима галерија. Целовитости истраживачког пројекта допринело је анкетно испитивање посетилаца ове четири галерије. На основу истражене културне политике ових галерија, функционисања менаџмента, ПР-а и маркетинга, као и на основу испитане структуре и карактеристика њихове публике, ауторка је сагледала излагачке профиле и стандарде излагања одабраних галерија. Дала је и предлоге мера које могу да утичу на решавање постојећих проблема, као и на побољшање рада наших еминентних галерија. На почетку публикације налази се Садржај, а у оквиру публикације и табеларни прикази резултата истраживања.

Излагачка политика београдских ликовних галерија

У оквиру овог истраживачког пројекта, Драгана Мартиновић даје приказ излагачке политике четири ликовне галерије које се налазе у склопу највећих и најстаријих установа културе Београда: Галерије ФЛУ, Галерије САНУ, Ликовне галерије КЦБ и Галерије „Артгет“. За сагледавање постављених проблема, али и шире ситуације у којој се налази визуелна уметност, коришћен је стандардизовани упитник у електронској форми. Помоћу овог инструмента, било је могуће добити конкретне податке о статусу, финансирању, просторним и техничким ресурсима, људским ресурсима, стручним пословима, програмима и публици, сарадњи, као и приоритетима и проблемима у раду галерија. Добијени одговори били су уједно и основа за израду истраживачких питања коришћених приликом разговора са управницима и кустосима галерија. Целовитости истраживачког пројекта допринело је анкетно испитивање посетилаца ове четири галерије. На основу истражене културне политике ових галерија, функционисања менаџмента, ПР-а и маркетинга, као и на основу испитане структуре и карактеристика њихове публике, ауторка је сагледала излагачке профиле и стандарде излагања одабраних галерија. Дала је и предлоге мера које могу да утичу на решавање постојећих проблема, као и на побољшање рада наших еминентних галерија. На почетку публикације налази се Садржај, а у оквиру публикације и табеларни прикази резултата истраживања.

Култура и развој у организацијама удруженог рада материјалне производње Београда – основни развојни параметри

У средишту интересовања истраживања Бранимира Стојковића јесте анализа интерног културног система радне организације који је, иначе, у садејству са екстерним културним системом шире друштвене средине. Доста је истраживања рађено на тему културног живота и културних потреба запослених унутар појединих радних организација, па и на испитивању облика распрострањености културних активности у радним организацијама. Али, сва су била усмерена на дескрипцију појавности културе у радним организацијама материјалне производње. Према мишљењу аутора, приступ би требало померити на њену евалуацију, односно вредновање унутар модела који би био у функцији даљег развоја културне димензије радне организације. Такође је и проблем стандардизације културе важан у конципирању културног развоја радне организације. Стога, у овом истраживању, аутор предлаже да се редефинише улога основних организација удруженог рада и да се омогући развојна функција радне организације. Основне претпоставке и оптималне могућности за развој културе биће дефинисане на нивоу радне организације (ОУР) материјалне производње посматране у београдском културном контексту. У овом истраживању обрађени су не само чиниоци развоја културе у организацији удруженог рада већ и планирање развоја културе (израда средњорочних планова), као и систем индикатора за процену развијености културе у организацијама удруженог рада. На почетку је дат Садржај.

Култура младих радника

Аутори ове студије баве се социолошким истраживањем културног живота радничке омладине која, по њиховом мишљењу, отвара бројна питања о положају и улози радничке класе у заснивању самоуправног начина производње и о будућим перспективама самоуправног социјалистичког друштва. Такође, у култури радничке омладине показују се сви континуитети и дисконтинуитети социјалистичке револуције. Систематична истраживања живота (културе) омладине у југословенском социјалистичком друштву започета су крајем 70-их година, када су и формиране посебне омладинске истраживачке организације. Ипак, може се сматрати да у југословенској заједници није постојала јасна друштвена оријентација у истраживању проблема, а поготово истраживања културног живота радничке омладине. Дата истраживачка студија садржи три блока, а у сваком тематском блоку критички су интерпретирана релевантна значења бројних теоријских становишта и емпиријских показатеља. Уводни, теоријско-методолошки блок говори о заснивању социологије омладине; други говори о култури радничке (класе) омладине у историјском тоталитету социјалистичког друштва, а трећи о култури свакодневног живота радничке омладине у смислу заснивања самоуправног начина производње. У приказу емпиријских резултата, аутори су настојали да провере хипотезе о узрочној условљености одређености основних варијабли о култури радничке омладине. На основу сакупљене емпиријске грађе анализиран је и утицај различитих социјалних и културних чинилаца и појава на разноврсне облике културе радничке омладине. На почетку студије дат је Садржај, а у оквиру студије су бројне табеле. На крају студије је приложен упитник о културном животу радничке омладине.

Култура у радним организацијама материјалне производње Београда

У овој истраживачкој студији, Бранимир Стојковић истиче да је развој културе у радним организацијама материјалне производње у југословенском друштву постао актуелан са његовим опредељењем за изградњу самоуправног друштвено-економског система. Оно што је допринело развоју културе у радним организацијама материјалне производње била је уставна реформа, усвајање Закона о удруженом раду и самоуправном интересном организовању културе. Овим истраживањем, аутор жели да покаже у којој је мери култура у одређеним радним организацијама почела да остварује нормативне одредбе о култури – као саставни део њихове, али и укупне друштвене (самоуправне) праксе. Кроз истраживање је представљено колико су организације удруженог рада у материјалној производњи постале активни носиоци друштвених циљева политике развоја културе. Као индикатори за истраживање развијености културе у радним организацијама коришћено је шест области културних активности: ширење интересовања за књигу, култура рада, културно естетско образовање, коришћење културних добара, развијање ликовног стваралаштва и аматеризам у радним организацијама. У првом делу истраживања, аутор говори о материјалном чиниоцу развоја културе у организацијама удруженог рада; затим говори о културно-уметничком аматеризму, сарадњи са културним установама, о културним програмима и библиотекама у радним организацијама материјалне производње, организаторима културног живота и о планирању развоја културе. У оквиру Прилога, дат је списак радних организација обухваћених истраживањем, потом табеле, а на крају Упитник о културним интересовањима и потребама радника у београдским радним организацијама.

Културна понуда Београда, Публика центара за културу (Култура – Истраживање, св. 3)

У оквиру овог издања обједињена су два истраживачка рада: „Културна понуда Београда“, чији је аутор Бранимир Стојковић, и „Публика културних центара Београда“, на којем је радио истраживачки тим. Ова два истраживања су спојена из два разлога: место истраживања је исто (Београд), а и предмети истраживања се допуњују. Циљ првог рада јесте да пружи што потпунији преглед културних збивања у Београду током 1980. године, а циљ другог рада је да истражи ликовну, музичку и позоришну публику културних центара Београда. У првом истраживању примењен је временско-просторни приступ у комбинацији са анализом садржаја. Наиме, у Београду, који је велико културно средиште, одржава се свакодневно низ разноврсних културних програма који представљају оно што се може назвати културном понудом (позоришне и биоскопске представе, концерти, изложбе, књижевне вечери, предавања, трибине итд.). На крају овог рада дат је табеларни приказ културне понуде по општинама, одакле се стиче слика о њеној неуједначеној територијалној распоређености, као и о различитом садржају који се нуди. У другом истраживању, полази се од разлике у постојању установа културе са једном сврхом и организационом структуром и оних са више сврха (поливалентни центри, културни центри, домови културе, народни и раднички универзитети и сл.). Као инструмент истраживања одабрано је анкетирање, које је спроведено у зависности од центра за културу, као и од уметничког програма. С тим у вези, анализирани су резултати анкетирања у центрима за културу, као и посебно ликовна, музичка и позоришна публика у оквиру ових центара, уз табеларне приказе.

Културна понуда намењена деци Београда (Култура – Истраживање, св. 7)

Намера аутора овог истраживања је била да се укаже на повезаност културних и социјалних чинилаца и психичког развоја детета. Наиме, дугорочне последице деловања социо-културних чинилаца развоја могу да се испоље и као негативни аспекти лишавања, али и као позитивни аспекти подстицања њиховог психолошког развоја. Будући да се ово истраживање бави првенствено предшколском децом, наглашене су оне особености развоја у раном детињству које се сматрају посебно значајним за оцену примерености културне понуде за децу тог узраста, посебно кроз игру. Задатак је био да се испита који се све програми установа културе и културни производи нуде београдској деци, пре свега оној предшколског узраста, у којој мери је та културна понуда примерена развојно-психолошким особеностима деце, као и колико им је доступна. Зато је у овом истраживању анализирана институционално посредована понуда посебно библиотека, културних центара, културно-уметничких друштава, позоришта, музеја, као и предшколских установа. У следећем сегменту је дата анализа културне понуде посредоване кроз средства масовног комуницирања или преко трговачке мреже (радио, телевизија, плоче, касете, часописи, играчке). До резултата се дошло анкетирањем, као и кроз преглед рада институција по општинама, што је првенствено показало неравномерну распоређеност културне понуде. Поред Садржаја, овај истраживачки пројекат укључује и Прилоге са статистичким подацима основне културне понуде институција по општинама, као и оне посредоване преко средстава мас. комуникације. На крају је дат сиже истраживања на енглеском језику.

Културна ситуација у Београду и Србији

Ова публикација представља основу за дискусију одржану на скупу „Садашњост и будућност културе у СР Србији“. За формулисање истраживачког задатка послужила је идеја да се у Београду до уласка у трећи миленијум оствари јединствени културни комплекс установа и објеката културе који би допринео ублажавању сиромаштва људи, употпуњавању празнине у културном наслеђу на простору Београда и Србије, приближавању светског културног наслеђа широким слојевима народа итд. Циљ је био да се нашем човеку учини доступна наша национална култура, да на располагању стручњацима и омладини буде збирка достигнућа у свим областима културе и науке, да се током наредне две деценије обезбеде нова радна места и сл. Жеља је била да, развојем свих делатности и повезивањем стваралачких снага земље, овај културни комплекс постане попут главног културног центра Београда који би „зрачио“ на целу Србију, па и на шири југословенски простор. Зато је и постављени циљ истраживачке студије, коју су спровели Ружица Росандић и Миливоје Иванишевић, био снимити културну ситуацију у Србији и Београду и израдити преглед културних потреба. Материја је изложена у три поглавља. У првом делу је приказана друштвено-економска основа културне ситуације: социо-демографски развој, организациони облици културног живота и економски положај културе; у другом делу су изложене основе развоја и актуелно стање у области књиге и читања, заштите културне баштине, позоришног и музичког живота, ликовног стваралаштва, културно-образовне делатности…; у трећем поглављу изложене су заједничке особености услова рада у установама културе. Анализа је, пре свега, указала на одсуство плански усмераване и доследно спроведене друштвене акције у области културе, на неизграђеност функционалних система и облика повезивања заснованих на начелима система интересног организовања, на неуједначеност економског положаја културе, на нерационално коришћење постојеће материјалне основе деловања, на недостатак простора, броја запослених у култури, опреме итд. На почетку публикације дат је Садржај, а у оквиру истраживања налазе се табеле и графикони.

Културне активности у приградским насељима и општинама

У оквиру ове студије, аутори су изнели стање културе у Београду са свим његовим привредним и културним потенцијалима, сагледавши реалну ситуацију која је неминовно повезана за још увек присутном изразитом поделом на село и град. Недовољно саобраћајно и културно интегрисана, ова целина се одликује и приградском зоном са сеоским насељима. У оквиру ње се јављају бројне диференцијације у социјално-демографској структури, као и у оквиру области културног живота. Зато аутори у овој студији полазе од обележја релевантних за анализу културе у приградским насељима, као што су карактеристике становништва и стање основних културних институција, јер су то све индикатори развијености културног живота на подручју интересовања. Циљ аутора ове студије јесте да изнети подаци и закључци послуже у сачињавању прецизног плана културног деловања на ширем градском подручју, а у оквиру израде средњорочног плана развоја културе града Београда, те утврђивања стратешких праваца и мера. Носилац будућег плана је Самоуправна интересна заједница културе. Након закључка, на крају текстуалног дела дати су табеларни прегледи добијених статистичких података.

Културне потребе Београда

У овој истраживачкој студији, Милош Немањић се бави истраживањем културних потреба Београда, као једног специфичног социо-културног оквира за њихов развој. Полази од термина „културне потребе“ и даје његово историјско тумачење, осврћући се на компоненту слојевитости културних потреба. Потом, даје детаљну анализу структуре становништва Београда, као и друштвене структуре, односно структуре друштвених група и слојева града. Полазећи од чињенице да социо-културно окружење утиче на настанак и развој културних потреба, у истраживању се посебан акценат ставља на анализу мреже установа културе у Београду (и њихов територијални размештај). Ова институционална мрежа је основа задовољавања културних потреба београдског становништва, јер установе културе, заправо, представљају инструмент културне политике којим се усмерава културни развој једне друштвене заједнице. У последњем поглављу, кроз анализу међусависности културне понуде Београда и културних потреба становника Београда, откривају се кључне тачке културне политике града, са препорукама како је унапредити и у ком правцу даље усмерити. Када су у питању културне потребе Београђана, у овој истраживачкој студији се, у оквиру анализе, користе подаци који су добијени током бројних истраживања која су се бавила Београдом као сложеном социо-културном и урбаном средином.

Културне потребе у будућности и нови модели организованости културе

Истраживачки пројекат „Културне потребе у будућности и нови модели организованости културе“ је реализован као подпројекат обимнијег пројекта „Истраживање концептуалних, просторних и економских проблема претварања Београда у интегрално културно средиште“ Одбора за ИИИ миленијум САНУ. Идеја је била да се у Београду, до почетка трећег миленијума, подигне велики културни комплекс који би допринео унапређењу културног и друштвеног живота. У овом истраживању, посебан фокус је стављен на улогу културне јавности у дефинисању културних потреба и процени опција будућег културног развоја и модела организованости културе у Београду. Тим поводом, у оквиру истраживања су обављени интервјуи са новинарима културних рубрика дневних и недељних листова, радија и телевизије, који чине значајан сегмент културне јавности. Такође, послат је упитник за репрезентативну уметничку и научну јавност. Уз приложене упитнике, наведена су и имена саговорника. Даље, анализирани су основни подаци везани за град Београд у које су укључене: карактеристике економског развоја Београда; демографске карактеристике становништва Београда, потом њихове културне потребе представљене у виду података о броју корисника библиотека, посета биоскопима, позориштима, музејима, концертима итд. На крају, представљени су и облици јавног финансирања уметности, њихова структура и ефекти, са примерима Велике Британије и Швајцарске. Циљ истраживања је доћи до могућег новог модела организованости културе и културних потреба у будућности. Ово истраживање представљено је и као друга фаза претходног истраживања Завода „Нове културне потребе и организације културе у Београду“ (1987–1988. године), у оквиру кога су се критички анализиране организације (институције) културе у Београду. Овај пројекат има Садржај, као и табеле.

Културно средиште

Истраживачки пројекат „Културно средиште“ састоји се из три засебна документа: „Културни центри у свету“, из 1985, чији су аутори Ружица Росандић и Ирина Суботић; „Преглед мишљења о културном средишту“, из 1984, Ружице Росандић; „Пројекат ИИИ миленијум – Информација“, из 1982, који је припремио Петар Игњатовић, секретар Одбора за ИИИ миленијум. Истраживање „Културни центри у свету“ настало је за потребе Одбора за ИИИ миленијум Српске академије наука и уметности и пројекта „Оснивање културног средишта“. Како је културни центар требало да буде централна тачка будућег културног комплекса, и да задовољи културне потребе тадашњих, а поготово будућих генерација, сачињен је преглед културних центара који даје увид у начин функционисања и искуства других културних центара у свету. Представљени су примери културних центара: Народни дворац културе „Људмила Живкова“ у Софији, Национални центар за уметност и културу „Жорж Помпиду“ у Паризу, Барбикан центар у Лондону, Дом културе у Стокхолму и локални дом културе у Данској. „Преглед мишљења о културном средишту“ даје сажетак одговора саговорника на питања која су чинила окосницу разговора у вези са идејом за пројекат „Културног средишта“ Српске академије наука и уметности, који су вођени од октобра 1983. до маја 1984. године. „Пројекат ИИИ миленијум – Информација“ представља експликацију пројекта Културног средишта Одбора за ИИИ миленијум Српске академије наука и уметности. Наиме, 1979. године од групе чланова САНУ покренута је иницијатива да се у Савском амфитеатру, после премештања железничке станице и пратећих објеката на нову локацију, изгради велико културно средиште. Овај простор би, према њиховом мишљењу, у будућем развоју града Београда добио централно место. На почетку пројекта је Садржај, а у оквиру текста су графикони.