Схоwинг 25–36 оф 36 ресултс

Легати у култури Београда – стање, проблеми и решења

На почетку овог истраживања, Зоран Аврамовић даје осврт на традицију оснивања легата у српском народу и на значај легата за утемељење и развитак српске културе у XИX веку. Као вид културно-уметничког доброчинства шири се и у следећем веку, бројећи у Београду око 150 ових установа. Аутор потом говори о самом појму легата, о циљу делатности легаторства у нашем народу, о легаторима – оснивачима легата, као и о проблемима у раду легата Београда: уговорном односу између завешталаца и прималаца легата, процени легата, чувању и одржавању, па и излагању легата, односно њиховој (не)доступности. Нуди решења за усаглашавање разнолике праксе у функционисању легата оснивањем Куће легата, под управом Музеја града Београда, разматрајући могућности њеног финансирања. Помиње и неопходност постојања правних норми за легате, као дела Закона о задужбинама, фондовима и фондацијама, да би се дефинисала и будућност ових установа. У Прилогу је дат списак легата у Београду.

Млади и религија, Студија 3.

Овде је дата трећа студија у оквиру ширег пројекта „Религија у култури свакодневног живота становника Београда“. Студија се бави односом младих према религији и подељена је у три поглавља, у којима аутори покушавају да дају одговоре на следећа питања: шта је религија, од којих се елемената састоји религија, који су друштвени узроци религије, које су функције религије у друштву. Поред тога, они истражују и однос религије и социјализма, религију као културну чињеницу, однос културе свакодневног живота у самоуправном друштву и религијске свести, верске покрете и секте, питање верске нетрпељивости, однос духовних покрета и Савеза социјалистичке омладине. Прво поглавље је ауторке Соње Лихт, „Могући оквири истраживања односа младих према религији“, друго је „Социокултурни оквири деловања нових верских покрета и секти у Београду“, аутора Бранимира Стојковића, док је треће поглавље, чији је аутор Владимир Анђелковић, посвећено евро-индијским сектама у Југославији са освртом на религијску културу младих у Београду. На почетку студије дат је Садржај.

О методи управљања Београдском опером и новом Закону о позоришту/Абоут метходс оф манагемент оф тхе Белграде опера анд тхе неw Лаw оф тхеатре

Научни рад Вере Икономове, објављен у Зборнику САНУ-а поводом јубилеја Народног позоришта у Београду, везан је за Београдску оперу и проблеме управљања, нарочито у смислу ангажовања оперских солиста. Кључна анализа односи се на питање примене новог закона о позориштима, који је у тренутку писања рада био у припреми, а чије би усвајање требало да унапреди цео систем управљања у Народном позоришту. Ауторка наводи два доминантна система ангажовања оперских певача у свету (режим рада под уговором и режим рада у сталном радном односу) и анализира факторе по којима се они разликују. У закључном разматрању, даје анализу трећег, мешовитог система, познатог под називом Стагионе, који се због своје прилагодљивости све више примењује у светским операма. У раду се истиче да прелазак са једног система на други није једноставан и да му мора претходити опсежна анализа како би се предвиделе позитивне и негативне последице. Ауторка указује и на то да наш нацрт Закона о позориштима не даје одговоре на кључно питање: шта Опера реорганизацијом рада са солистима жели да постигне и да ли постоје услови за такву трансформацију? У том смислу, циљ који В. Икономова поставља у овом раду јесте указивање на могуће недоречености будућег закона. У оквиру рада дато је неколико табела, а на крају следи апстракт на енглеском језику.

Облици религијског живота становника Београда, Студија 2.

Овде је представљена друга студија у оквиру ширег пројекта „Религија у култури свакодневног живота становника Београда“. Студија је подељена у два поглавља: „Атеизам и секуларизација у религијском животу становништва Београда“, чији је аутор Радослав Ђокић, и „Исламска верска заједница и религиозност становништва“, аутора Дарка Танасковића. У првом поглављу, Р. Ђокић се посвећује религијском животу и верском организовању у Београду, а затим се бави питањем процеса атеизација, као и секуларизацијом и променама у религијском животу. Такође, указује и на одређене видове религијске праксе међу становницима Београда. У другом поглављу, Д. Танасковић се бави истраживањем исламске вероисповести, приказујући организационе структуре исламске заједнице у тадашњој Југославији, са акцентом на Београду. Износи податке о београдском џемату, верским објектима исламске заједнице, верској штампи и публикацијама, као и о верско-културним активностима муслимана у Београду. На почетку студије дат је Садржај.

Омладина и култура (Анкета у омладинским домовима у Београду)

У оквиру овог документалистичког истраживања, наведени су статистички подаци у београдским омладинским домовима према општинама, и то: број ученика, број наставника, број чланова Савеза комуниста, број чланова комисије за културу, врста и број чланова културно-уметничких и спортских секција итд. Потом су дати описи организованости осталих облика културних и друштвених активности у домовима, у смислу посете културним установама, одлазака на екскурзије, постојања школских листова, коришћења библиотеке, одржавања приредби, сарадње са осталим установама и др.

Организације културе и нове културне потребе

Истраживање „Организације културе и нове културне потребе“ је реализовано као подпројекат обимнијег пројекта „Истраживање концептуалних, просторних и економских проблема претварања Београда у интегрално културно средиште“ Одбора за ИИИ миленијум САНУ. Сврха овог истраживања је, попут осталих подпројеката у оквиру овог пројекта, да се сагледа затечена ситуација и проуче модели организованости културних комплекса, и да се преиспита улога и место постојећих организација културе у Београду у односу на планирано Културно средиште. У фокусу овог дела истраживања су организације културе и њихова улога у задовољавању постојећих и стварању нових културних потреба. Организације културе се виде као значајно место где се конкретизују културне потребе, у које допиру подстицаји из спољне средине, али и из кога импулси иду ка окружењу. За потребе овог истраживања, прикупљени су подаци о ресурсима установа културе у граду Београду – позориштима, библиотекама, културним центрима, музејима и галеријама (просторни, кадровски/људски, програмски, организациони, финансијски). Како се начин одлучивања и управљања установама културе доводи у везу са испуњавањем њихове основне улоге/функције, у оквиру истраживања је спроведено и анкетирање руководилаца установа културе. Закључак анализе улоге организација културе са аспекта сагледавања нових културних потреба показао је да није довољно развијена свест о променама које су се током претходне деценије догодиле у оквиру социјално-демографских, урбаних и културних структура, и да се методе и садржаји рада нису прилагодили тим променама. С тим у вези, аутори постављају питање да ли је реч о томе да су културне потребе недовољно развијене или је реч о неприпремљености и неприлагођености организација културе да одговоре на нове културне потребе. На почетку истраживања је Садржај, а на крају су прилози: списак организација у којима је обављена анкета и одговори на питања о развоју организација.

Програм развоја културних делатности у Београду 1971–1975.

Ова истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку је дат Садржај, а у оквиру текста и табеларни прикази статистичких података.

Производња простора за културу, културне потребе и квалитет животне средине

У овом истраживању, Милош Немањић се бави питањем односа производње простора за културу, културних потреба и квалитета животне средине. Разматрајући сложеност питања културних потреба, аутор истиче да њихово задовољавање захтева производњу одређених простора, а да је стварање ових простора увек друштвено-економски условљено. У раду је анализиран проблем неусклађености урбанистичког планирања и планирања културног развоја, као кључних фактора производње простора за културне делатности. Наглашава се да у пракси изградња простора, који имају културне функције, често не прати нормативе, нарочито не оне који имају утемељење у културној и социјалној теорији. У том смислу, постоји раскорак између урбане теорије и урбане праксе, односно урбане праксе и концепције културног развоја. Тезу да је савремени град/метропола, као оквир просторног планирања, израз неусклађености ових приступа, аутор илуструје кроз пример Београда који због историјског контекста, начина развоја и установа културе које има – најбоље сажима противречности које се разматрају. У том контексту, анализиран је однос између града Београда, његових културних садржаја, културних потреба људи и простора намењеног културним садржајима.

Рационална организација библиотека (Култура – Планирање, св. 6)

У оквиру ове истраживачке студије, аутори су предузели анализу мреже народних библиотека Београда са предлогом рационалне организације. Подстицај је дошао од Извршног одбора Градске самоуправне интересне заједнице културе Београда. Иницијатива је везана за корените промене у оквиру народних библиотека, у смислу њиховог обједињавања кроз библиотечко-информативни систем који би функционисао у складу са циљевима културне политике. Постојање Удружених народних библиотека Београда је наметнуло потребу за већом координацијом у раду, што подразумева заједничко планирање и програмирање њиховог рада, изграђивање методологије праћења рада, као и успостављање јединственог третмана рада, заједничког чланства и коришћења библиотечких фондова.

Радничка културно-уметничка друштва у Београду (Култура – Истраживање, св. 5)

Рад на овом истраживачком пројекту настао је на основу иницијативе Комисије за културу, науку и образовање Већа Савеза синдиката Београда. Представља покушај да се о питањима настанка, развоја и перспективе радничког аматерског покрета расправља на целовит, чињенично утемељен начин. У уводном делу истраживања, Б. Стојковић се бави почецима београдског радничког аматеризма, оснивањем КУД-ова, истражујући социјални састав чланства, основне одлике репертоара и улогу радничких културних друштава у социјалистичком радничком покрету. Потом следе основни налази истраживања дати кроз емпиријску анализу тадашње ситуације у београдском радничком аматеризму. Анализа чланстава је показала да већину чланова друштава радничког аматеризма не представљају радници, односно запослени, већ средњошколска и студентска омладина. Да би се пронашли узроци оваквог стања, било је потребно анализирати: социо-економске и културне чиниоце културно-уметничког аматеризма у радној средини; организованост и деловање радничких културно-уметничких друштава; и чланство културно-уметничких друштава. Анализа је даље обухватила: секције, руководства, наступе, гостовања, опрему, простор, новчана средства радничких КУД-ова. Поред Садржаја, овај истраживачки пројекат након текстуалног дела даје и табеларне приказе. На крају је апстракт на енглеском језику.

Развој културних делатности у Београду – основне претпоставке и програм развоја 1971–1975–1985. (Извод из студије)

Овде је дат извод из истоимене студије који је припремљен за јавну дискусију. Целокупна истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку се налази Садржај, а у оквиру текста су и табеларни прикази статистичких података.

Самоуправно интересно организовање у култури Београда – са освртом на однос Градске самоуправне интересне заједнице културе и општинских самоуправних интересних заједница

Ово истраживање је допуна студије „Развој самоуправних интересних заједница културе у СР Србији ван САП“, која се у исто време радила у Заводу за проучавање културног развитка. Наиме, од 70-их година XX века, приметан је интензивнији развој самоуправног интересног организовања, који је био подстакнут одређеним уставним одредбама, након чега настаје и Закон о удруженом раду. Истраживање Радослава Ђокића односи се на Београд, који као главни град Србије и Југославије представља сложену друштвено-политичку заједницу са сложеним системом самоуправног интересног организовања у култури. Стога је и један од циљева аутора истражити однос Градске самоуправне интересне заједнице културе и општинских самоуправних интересних заједница културе. Ова својеврсна анализа развоја самоуправних односа у култури Београда, уз осврт на СИЗ-ове културе, садржи констатације, ставове и предлоге који би омогућили да основни правци акције у развоју система самоуправног интересног организовања буду усмерени на два подручја: а) на развијање самоуправног система удруживања рада и средстава за задовољење културних потреба; б) на изградњу и усавршавање најразноврснијих облика самоуправног интересног организовања и одлучивања који ће бити у функцији задовољавања културних потреба и интереса, што води даљем остваривању уставних права радних људи и грађана. У првом делу истраживања, аутор говори о предмету и задатку самог истраживања, а у другом о могућности научног истраживања града, односно заснивању социологије града или урбане социологије, као и о просторној димензији града. Трећи део се односи на самоуправно интересно организовање културе, а у четвртом се говори о развоју општина у Београду – као даљем процесу децентрализације и структури самоуправног интересног организовања културе у Београду. На почетку је дат Садржај, а на крају су табеле.