На почетку овог истраживања, наводи се да нису постојали узори у сличним истраживањима, нити стручна литература, те да није било могуће одредити јасан социо-културолошки теоријски оквир. Зато се аутор ослања на статистичке податке и библиотечке изворе, па и на саопштења са саветовања библиотекара, што свакако није довољно. Што се тиче методе истраживања, одабран је метод прикупљања података помоћу упитника. Анализа која је уследила показала је да не постоји јединствена набавна политика у оквирима СР Србије. Непостојању јединствене набавне политике највише доприноси неуједначеност у погледу основних услова у којима се та политика реализује, почев од начина одлучивања о набавци, преко повезивања издавачке и набавне политике, па до система информисања о новим књигама и начина њихове дистрибуције. Индикатор за све поменуто јесте непостојање комисија за набавку књига у највећем броју библиотека, и то пре свега у библиотекама у саставу, као ни могућности утицаја читалаца на набавну политику. Аутор закључује да набавна политика библиотека није усклађена са потребама корисника, а још мање са националном (републичком) културном политиком, те је, стога, потребно увести одређене мере не би ли се ситуација изменила. Поред Садржаја, на почетку је дат апстракт на енглеском језику, у оквиру истраживања табеларни прикази, а у прилогу на крају истраживања и упитник који је коришћен.