Домови културе у СР Србији (Документација, св. 10)
Овај истраживачко-документалистички пројекат садржи преглед стања у домовима културе СР Србије у периоду од 1955. до 1968. године. Наручен је од стране Републичке скупштине и Републичког секретаријата за образовање и културу, а његови резултати су намењени једнако и друштвеним и културним радницима који се баве проблемима културе у селима и мањим местима. За израду материјала коришћене су бројне публикације из ове области, статистички, документациони и други материјал, материјал републичких органа управе, друштвено-политичких организација, као и Савезног и Републичког завода за статистику. У овом истраживању дат је осврт на историјат настанка и развоја домова културе у СР Србији, а посебно на домове културе у 1969. години. Такође, дат је предлог могућности даљег развоја мреже домова културе у Србији, уз излагање иницијативе за организовањем експерименталних домова културе. У документационом делу приказани су изводи из годишњих извештаја Савета за културу НР Србије који се односе на домове културе, као и делови из анализа о домовима културе рађени у поменутом периоду. Остали подаци су прикупљени преко упитника којим је обухваћено 177 општинских скупштина, као и упитника намењеног управницима домова културе. У том погледу, то је најобухватни преглед који је код нас на ову тему тада урађен. На почетку истраживања је Садржај, а на крају Прилози, са табеларним приказима, упитницима и мапама општина са процентима насеља која имају домове културе.
Функција радничких и народних универзитета и домова културе у градским и приградским насељима Београда
У овој студији, аутори се баве проблемом функционисања врло специфичне врсте организација у области културе какви су народни универзитети и домови културе. Београд је, развијајући се, од раних 50-их па све до позних 70-их година, изградио велики број објеката намењених управо овим организацијама. То су у првој фази били претежно народни и раднички универзитети, а касније све више домови културе и центри за културу, као целовите културно-образовне организације. У студији је, такође, дат кратак хронолошки преглед њиховог настанка. У закључку ове студије наводи се да је потребно да Београд има одређени број специјалних културно-образовних организација које ће бити средишта разнородних културних дешавања и извори широких културних информација. Поливалентне, мултимедијалне организације треба да покривају оне делове Београда где таквих организација нема, а посебно треба водити рачуна о специфичним потребама неких делова популације, као што су деца, омладина и стари. Дата је препорука да се градско подручје Београда стратификује на поѕоне, са тачке гледишта културне привилегованости, односно депривилегованости становништва. Тако су београдске општине класификоване у три зоне: најмање, мале и велике привилегованости. У циљу што потпунијег сагледавања унутрашњих односа у истраживаним организацијама, као и њихових односа са друштвеном средином, преимењен је стандардизовани упитик од две групе питања. На почетку студије дат је Садржај, а на крају је табеларни преглед по општинама.
Функција радничких и народних универзитета и домова културе у градским и приградским насељима Београда (Култура – Планирање, св. 8)
У овој истраживачкој студији, аутори разматрају проблем функције врло специфичне врсте организација у области културе какви су народни универзитети и домови култура. Потреба да се уради ова студија је наступила због промена које су се дешавале унутар ових организација и социјално-културних услова у којима су оне обављале своју функцију. У Београду, који се развијао као велики град и престоница, од раних 50-их па све до позних 70-их година, изграђен је велики број објеката у којима су, у првој фази, били смештени народни универзитети, а касније домови културе и културни центри. Концепт ове мреже објеката културе у Београду био је ширење културе на свим нивоима, као и окупљање широких маса ради њиховог културног образовања. Ипак, колико је овај тип институције био одржив у тадашњем времену, толико је био неприлагођен измењеним социјално-културним условима касније. У овој публикацији је, такође, пописано 27 културно-образовних или само културних организација полифункционалног типа, а то су народни и раднички универзитети који у свом саставу имају центре за културу, омладинске центре, домове омладине, домове пионира и др. На почетку истраживања налази се Садржај, док се на крају налазе табеларни прикази.