Положај и улога уметничких удружења у СР Србији, св. 2
Основни циљ који постављају Милош Немањић и Радмила Микашиновић-Грујић у овом истраживању јесте проучавање положаја и улоге уметничких удружења, али и самих уметника који се удружују у њима остварујући своје интересе. Зато истражују однос уметничког удружења са друштвом, као и узајамни однос уметничког удружења и уметника. Најпре дају теоријски увод о појму и карактеру професионалних удружења из различитих области, истичући да ове организације постоје са једне стране ради задовољавања интереса и потреба грађана, а са друге стране као инструменти целокупне друштвене заједнице, јер представљају институције самоуправљања у друштву. Ужи предмет интересовања аутора јесте начин организовања и функционисања уметничких удружења Републике Србије (њих 13), која постоје од 1958. до 1967. године, првенствено ради заштите интереса људи који се баве одређеном уметничком професијом. Зато је прво примењена објективна анализа – истраживање нормативних аката, а нарочито финансијских извештаја (извор прихода и обим расхода). Потом су, субјективном анализом, помоћу методе интервјуа дубље осветљене одређене чињенице добијене кроз ставове, мишљења и оцене председника и секретара удружења. Анкетом је испитана мотивација уметника да постану чланови одређеног удружења, њихови ставови према удружењу, остварени интереси и сл. На почетку истраживања дат је Садржај, а у самом истраживању и неколико табела. У оквиру Прилога дата су питања за интервјуе и анкете, а на крају, у оквиру Документационог дела, изводи из статута и правила појединих уметничких удружења у СР Србији и у иностранству.
Самоуправни преображај уметничких удружења
Предмет истраживања Триве Инђића које је наручила Републичка заједница културе СР Србије јесте самоуправни преображај уметничких удружења изазван применом Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана, усвојеним 1982. године. Ово је значило темељну реорганизацију удружења од грађанско-правних лица ка њиховом претварању у савезе удружења грађана преко самоуправног споразумевања. Тако она постају саставни део политичког система самоуправљања и саставни део ССРН, на челу са СКЈ. Такође, требало је донети нова и ускладити постојећа самоуправна нормативна акта везана за делатност и за стицање финансијских средстава удружења, као и укључити их у систем организовања Социјалистичког савеза радног народа. Из свега наведеног се види да је ово истраживање спроведено паралелно са актуелном организационом трансформацијом уметничких удружења. Стога, аутор ставља акценат на питања о карактеру промена унутар удружења, о утицају чланова на њих, као и о томе да ли су ове промене допринеле повећању демократичности рада унутар удружења. Сматра да су удружења изгубила постојећу могућност да утичу на мере културне политике, као и на обликовање културног живота. Подаци су добијени анкетирањем чланова 20 уметничких удружења, и то методом случајног узорка, и интервјуисањем руководилаца 10 уметничких удружења. Извршен је и компаративни приказ њихових ставова и оцена, што је допринело објективнијем сагледавању тадашњих процеса трансформације. На почетку овог истраживања дат је Садржај, а на крају су Прилози са анкетним питањима за чланове удружења и са питањима за интервју који је обављен са руководиоцима.