Схоwинг алл 5 ресултс

Друштвено-економски положај културе

У овом радном материјалу је дат преглед друштвено-економског положаја културних делатности са посебним освртом на материјалну основу рада у култури Београда. Представља почетак и део је разговора о предстојећем средњорочном плану, а има за циљ да се објективно прикаже друштвени и економски положај културе у Београду. Материјалом није обухваћена целокупна културна делатност, али је учињен покушај да се изнађу основне и најзначајније друштвене и материјалне претпоставке које битно опредељују културни развитак. У анализи материјалног положаја културних делатности разматра се кретање основних економских показатеља културне делатности, као и поређење културних са другим делатностима (привреда, друштво). Оснивање Самоуправне интересне заједнице културе Београда издвојено је као значајно јер представља основу остваривања културне политике у граду, те превазилажења буџетског начина финансирања. У посебном прилогу је приказано издвајање финансијских средстава, не само оних којима располаже Самоуправна интересна заједница културе већ и осталих која се издвајају на нивоу општина, ОУР-а и месних заједница за културне делатности. Дата је и структура инвестиционих улагања у културу за обухваћени четворогодишњи период. Радни материјал има Садржај, као и табеларне приказе.

Модели локалних културних политика као основа за повећање културне партиципације

Ова студија је резултат сарадње Завода за проучавање културног развитка и Института за позориште, филм, радио и телевизију Факултета драмских уметности у Београду, а који су, током 2018. године, партнерски спровели истраживање на тему модела локалних културних политика у 15 градова Србије и о могућностима њиховог унапређења. Наручилац овог истраживања било је Министарство културе и информисања, а пројекат је на конкурсу Републичког секретаријата за јавне политике изабран за подршку у оквиру ПЕРФОРМ пројекта Швајцарске агенције за развој и сарадњу, који спроводе Хелветас и Универзитет у Фрибургу. Циљ аутора истраживања било је анализирање система културе на локалном нивоу – од локалне културне политике до културне понуде градова у Србији. Сходно томе, сагледана је организација и функционисање локалних одељења задужених за област културе, установа културе у сегменту партиципације и презентације програма, као и учешће свих заинтересованих појединаца и актера у локалној културној политици. Тиме се стекао увид у димензију партиципативности и демократизације културе на локалном нивоу. Емпиријско истраживање обухватило је 15 локалних самоуправа које имају највећи број становника, односно најразвијенију културну инфраструктуру, уз поштовање регионалне заступљености градова у узорку (Крагујевац, Крушевац, Ужице, Краљево, Чачак, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Лесковац, Врање, Смедерево, Ниш и Зајечар). Методологија је подразумевала прикупљање квантитативних података преко упитника од градских управа и јавних установа културе, и реализацију фокус група са представницима установа и удружења у култури – ради сагледавања стања и анализе изазова у области културе у локалним заједницама. У студији су за сваки од градова дати табеларни прикази и графикони. На почетку студије је дат Садржај.

Модели локалних културних политика као основа за повећање културне партиципације

Ова студија је резултат сарадње Завода за проучавање културног развитка и Института за позориште, филм, радио и телевизију Факултета драмских уметности у Београду, а који су, током 2018. године, партнерски спровели истраживање на тему модела локалних културних политика у 15 градова Србије и о могућностима њиховог унапређења. Наручилац овог истраживања било је Министарство културе и информисања, а пројекат је на конкурсу Републичког секретаријата за јавне политике изабран за подршку у оквиру ПЕРФОРМ пројекта Швајцарске агенције за развој и сарадњу, који спроводе Хелветас и Универзитет у Фрибургу. Циљ аутора истраживања било је анализирање система културе на локалном нивоу – од локалне културне политике до културне понуде градова у Србији. Сходно томе, сагледана је организација и функционисање локалних одељења задужених за област културе, установа културе у сегменту партиципације и презентације програма, као и учешће свих заинтересованих појединаца и актера у локалној културној политици. Тиме се стекао увид у димензију партиципативности и демократизације културе на локалном нивоу. Емпиријско истраживање обухватило је 15 локалних самоуправа које имају највећи број становника, односно најразвијенију културну инфраструктуру, уз поштовање регионалне заступљености градова у узорку (Крагујевац, Крушевац, Ужице, Краљево, Чачак, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Лесковац, Врање, Смедерево, Ниш и Зајечар). Методологија је подразумевала прикупљање квантитативних података преко упитника од градских управа и јавних установа културе, и реализацију фокус група са представницима установа и удружења у култури – ради сагледавања стања и анализе изазова у области културе у локалним заједницама. У студији су за сваки од градова дати табеларни прикази и графикони. На почетку студије је дат Садржај.

Програм развоја културних делатности у Београду 1971–1975.

Ова истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку је дат Садржај, а у оквиру текста и табеларни прикази статистичких података.

Програмска и пословна политика галерија и излагачких простора у Србији – анализа резултата истраживања

„Програмска и пословна политика галерија и излагачких простора у Србији – анализа резултата истраживања“ представља завршну фазу вишегодишњег истраживачког пројекта у којем је учествовало троје аутора: Димитрије Тадић, Нина Михаљинац и Драгана Мартиновић. Циљ је био освестити проблеме у функционисању излагачког система у Србији, подстаћи дијалог заинтересованих актера и преузети кораке ка решавању препознатих проблема. Такође, жеља је да овај истраживачки пројекат допринесе отварању ширег поља за конструктивне дебате и деловање у оквиру излагачког система и сцене савремених визуелних уметности у Србији. У оквиру завршне фазе истраживања, Драгана Мартиновић даје квалитативну и квантитативну анализу података добијених захваљујући дистрибуцији сложеног упитника галеријама и излагачким просторима у Србији. Постављена питања се односе на трогодишњи период рада излагачких простора и галерија (2010–2012), а с обзиром на њихов велики број, структура упитника према тематским целинама осмишљена је тако да олакша његово попуњавање. На основу анализираних резултата, може да се стекне увид у савремене процесе и промене на пољу визуелних уметности и излагачке праксе у Србији. На почетку истраживања дат је Садржај, а у оквиру истраживања су прикази резултата кроз графиконе.