Приказани сви од укупно 3 резултата
Друштвено-економски положај културе у Београду
Друштвено-економски положај културе у Београду је од 70-их година била актуелна тема не само за културне посленике и ОУР-е културе већ и за ширу друштвену заједницу. У овом истраживању Завода за проучавање културног развитка износи се питање о томе да ли ће све лошији економски положај културе у Београду, 80-их година, угрозити даљи њен развој, с обзиром на то да у последња два средњорочна плана није остварен планирани пораст средстава за културу. На ову чињеницу је указала и Градска СИЗ за културу. Стога су истраживачи Завода, на основу расположиве документације, покушали да испрате промене у економском статусу културе за плански период од 1976. до 198о. године. Статистички подаци за сваку културну делатност су изнети и у табелама којима су обухваћени: приходи културе у односу на национални доходак; учешће културне делатности у укупном приходу; укупни приходи и допринос СИЗ-ова културе; средства Градског СИЗ-а културе; материјални расходи и дохоци; издвајање за фондове; губици и инвестиције итд.
Материјални положај културе Београда у раздобљу 1981–1985.
Градска СИЗ културе Београда бавила се проблематиком материјалног положаја културе и наручилац је неколико пројеката који су реализовани у Заводу за проучавање културног развитка. Први је покрио период од 1976–1981, други од 1981–1984, а трећи средњорочни период до 1985. године. Ово последње раздобље је карактеристично по негативним променама у привређивању и лошем економском положају, што је довело до генералног погоршања материјалне основе рада. Све делатности на подручју града Београда пословале су у сложеним и нестабилним условима, како ОУР-и материјалне производње тако и ОУР-и друштвених делатности, међу којима је и култура. Забележена је стагнација, чак и пад материјалне основе делатности културе. Наиме, смањено је учешће прихода делатности културе у односу на национални доходак остварен у граду; приходи у оквиру делатности културе су били мањи у односу на приходе других друштвених делатности; остварени укупни приход ОУР-а културе је био знатно мањи; повећан је проценат материјалних расхода а смањена су средства дохотка. Дошло је до смањивања инвестиционе потрошње, па и смањења запослених, али не и до укидања установа културе, захваљујући одржавању високог нивоа њихових активности. Даље, у оквиру овог истраживања анализирана је статистичка грађа за делатности у култури, а представљене су и табеле са структуром укупног прихода у друштвено-културним делатностима, укупно утрошених средстава, оствареним дохоцима и губицима, оствареним чистим дохотком и његовом расподелом, уз прегледом исплаћених личних доходака и издвајања за фондове у оквиру друштвених делатности, културе, привреде, образовања, науке. На крају, у посебном одељку, дат је табеларни приказ са подацима о оствареним активностима и материјалном пословању у оквиру свих културних делатности. На почетку истраживања налази се Садржај.
Самоуправно интересно организовање у култури Београда – са освртом на однос Градске самоуправне интересне заједнице културе и општинских самоуправних интересних заједница
Ово истраживање је допуна студије „Развој самоуправних интересних заједница културе у СР Србији ван САП“, која се у исто време радила у Заводу за проучавање културног развитка. Наиме, од 70-их година XX века, приметан је интензивнији развој самоуправног интересног организовања, који је био подстакнут одређеним уставним одредбама, након чега настаје и Закон о удруженом раду. Истраживање Радослава Ђокића односи се на Београд, који као главни град Србије и Југославије представља сложену друштвено-политичку заједницу са сложеним системом самоуправног интересног организовања у култури. Стога је и један од циљева аутора истражити однос Градске самоуправне интересне заједнице културе и општинских самоуправних интересних заједница културе. Ова својеврсна анализа развоја самоуправних односа у култури Београда, уз осврт на СИЗ-ове културе, садржи констатације, ставове и предлоге који би омогућили да основни правци акције у развоју система самоуправног интересног организовања буду усмерени на два подручја: а) на развијање самоуправног система удруживања рада и средстава за задовољење културних потреба; б) на изградњу и усавршавање најразноврснијих облика самоуправног интересног организовања и одлучивања који ће бити у функцији задовољавања културних потреба и интереса, што води даљем остваривању уставних права радних људи и грађана. У првом делу истраживања, аутор говори о предмету и задатку самог истраживања, а у другом о могућности научног истраживања града, односно заснивању социологије града или урбане социологије, као и о просторној димензији града. Трећи део се односи на самоуправно интересно организовање културе, а у четвртом се говори о развоју општина у Београду – као даљем процесу децентрализације и структури самоуправног интересног организовања културе у Београду. На почетку је дат Садржај, а на крају су табеле.