Анализа великих приредби у Југославији
Аутор овог истраживачког пројекта, Димитрије Вујадиновић, указује на то да је крајем 60-их и почетком 70-их година настао највећи број смотри, фестивала, такмичења, сусрета и других видова испољавања културних садржаја. Све три врсте манифестација – културне, туристичке, економске – имају не само додирних тачака него се видно преплићу и чине посебан сегмент културног живота. Имајући у виду интензитет којим се одвијају, као и обим испољавања, требало би да буду од веће важности за културну политику земље. Аутор анализира ове манифестације нарочито са културолошке тачке гледишта кроз податке добијене анкетом. Анкета је спроведена на случајном узорку и обухватила је 33 „велике приредбе“, а била је намењена њиховим организаторима. Ово истраживање садржи графичке и табеларне приказе.
Библиографија правних прописа у области културе у Југославији
Нормативне делатности за које су наведени правни прописи и закони у овој библиографији су: архиви, ауторско право, ауторско правно заступање, библиотеке, естрадна уметност, филм и филмска уметност, фонд за унапређивање ликовне уметности, Југословенска национална комисија за Унеско, књижевне и уметничке творевине, закони о сиз-овима културе, музеји, награде, позоришта, равноправност језика и писма народа и народности Југославије, сценска уметност, удружења грађана, правни положај уметника, уметничке галерије, Унеско, вредновање стваралаштва, заштита споменика културе. Као извори за навођење ових закона у библиографији послужили су углавном службени листови и службени гласници, зависно од назива у свакој од република и покрајина СФР Југославије.
Књига и читање у Југославији – монографија –
Ова монографија, чији су аутори Милош Немањић и Јован Јанићијевић, подељена је на следећих седам поглавља: интелектуално стварање, издавање, физичка производња, дистрибуција, читање, професионално образовање, правни и институционални оквир. У оквиру ових поглавља, аутори обухватају више тема, а међу најбитнијим су: уједначавање и стандардизација терминологије (лексика), стање савремене књижевне критике, проблеми и помоћ у стварању и превођењу, издавачка делатност и продукција, главне издавачке организације, техничко-технолошки услови производње књиге, мрежа и систем продаје књига, главне библиотеке и њихов територијални размештај, препреке и мотивација за читање, стручњаци за књигу и законски положај књиге. Иако у Југославији постоји мали број установа специјализованих за истраживање проблема књиге и читалаца, важно је рећи да је Југославија на време ратификовала споразуме и конвенције (6 Бриселских конвенција) о заштити ауторских права и издавању књига, и темељно их спровела. Исто тако, потписала је и споразуме (попут Фирентинског из 1950. године) о олакшицама приликом царинских формалности и поштанских трошкова, у смислу Уставом загарантованог права на језик и културу. На почетку монографије је дат Садржај, а у Прилогу су статистичке табеле.
Култура и културна политика ИИ, библиографска информација, 1969/1970. (Свеска 13)
Публикација је хронолошки наставак прве библиографске информације у издању Завода за проучавање културног развитка и обухвата период од 1969. до 1970. године. Објављена је са циљем да учесницима Конгреса Културне акције омогући увид у текстове у области културе који су објављени у часописима и листовима у датом периоду. У питању су часописи које је Завод примао и обрађивао у својој документационој служби, из хемеротеке Завода, а у мањој мери коришћени су расположиви подаци Библиографије Југославије. Ова библиографска информација садржи библиографске јединице следећих области: аматеризам, архиви, библиографија – документација, библиотека – књига, књига, часописи, деца, демографија, домови културе, филм – кинематографија, филозофија, финансирање – инвестиције – економика културе, истраживања – анкете, издавачка делатност, кадрови, књижевност, комуна и култура, културно-просветне заједнице, културна антропологија, културна историја, културна политика, културне акције и иницијативе, културне потребе и културна потрошња, ликовни живот, масовна култура, музеји, музички живот, награде, народност – образовање, омладина, општа питања културе, позориште, програм развоја културе, публика, радници и култура, религија, самоуправљање, сарадња – интеграција интересне заједнице, слободно време, социјална психологија, социологија, село и култура, социологија, спорт, средства масовних комуникација, стандарди, стваралаштво, шунд, урбанизација, задужбине, заједнице културе, закони и прописи, заштита споменика културе и природе, именски регистар. Листа предметних група дата је по абецедном реду. Разврставање у оквиру великих група – области, попут библиотека и културне политике, вршено је према годинама, а у оквиру година абецедно. У оквиру осталих, вршено је само према абецедном реду.
Култура и културна политика ИИИ, библиографска информација, 1970/1971. (Свеска 14)
Публикација је трећа у низу библиографских информација у издању Завода за проучавање културног развитка објављених са циљем да се учини доступним увид у стручну литературу свима који се баве проучавањем културе и културног развоја у СФРЈ, а посебно у Србији. Публикација садржи библиографске јединице које се односе на 1970 и 1971. годину, и то на следеће области: аматеризам, библиографија, библиотеке, биоскопи, часописи – листање, читање, деца, демографија, документација, домови културе, економика културе, филм, финансирање културе, хреиологија, истраживања – анкете, издавачка делатност, кадрови, кинематографија, књига и књижевност, комуне и култура, културна антропологија, културна политика, култура рада и амбијента, културне акције и иницијативе, културне потребе и потрошња, ликовни живот, манифестације, масовна култура, музеји, музички живот, награде, народности, неразвијена подручја, образовање, омладина, општа питања културе, планирање развоја, позориште, провинција, публика, радне организације – радници, религија, самоуправљање, село – град, симпозијуми, саветовања, слободно време, социологија, средства масовних комуникација, стандарди, стрип, стваралаштво, шунд и кич, тржиште, туризам, удружења, уметност, урбанизација, установе, Војводина, заједнице културе, закони и прописи, заштита споменика културе и природе, предметни регистар, именски регистар.
Културна аутономија у Југославији – Основи за културну аутономију према Савезном и републичким уставима
У овом извештају, Боривоје Љубинковић разматра следеће: основу теоријског утемељења појма културна аутономија, њен уставноправни положај према Савезном и републичким уставима Југославије и разлике у односу на појам личне аутономије. Остваривање права националних мањина на заштиту етничког, културног и језичког идентитета размотрено је са становишта међународних стандарда заштите права мањина и националних прописа. Врло разнолико схватање културне аутономије, од уставне категорије до готово игнорисања, доказује да она у југословенском законодавству не постоји као јединствена категорија, па ни правна дефиниција. После уставне основе долази законодавна регулатива, која се тек у пракси заиста остварује, па је савременицима лакше да наслуте њен значај него стварни степен садашњег развитка. Као временско разграничење за овај текст узета је средина новембра 1991. године, када је Република Македонија донела Устав. Југославију је већ тада захватио процес трансформације, све до издвајања појединих република у самосталне, независне државе. Тешко је било предвидети какав ће у будућности бити југословенски простор када ови процеси буду окончани, али је било извесно да ће тек тада, у новим државно политичким, економским, па и географским условима, када ће неке од република постати и супротстављене државе, културна аутономија добити нови смисао, и чак бити неопходност – да би се кроз њу сачувао интегритет мањинског народа и њихове цивилизацијске тековине.
Културна сарадња Социјалистичке Републике Србије са социјалистичким републикама и покрајинама
У овој истраживачкој студији, Радослав Ђокић и Соња Лихт се баве феноменима културне сарадње и заједништва који су дати на општем теоријском нивоу, у уводном делу, и конкретније – кроз културне праксе у Савезној Републици Србији, односно Југославији. У раду се указује на то да су у СР Србији постојале политичке претпоставке, попут Устава, које су са једне стране афирмисале културно заједништво народа и народности засновано на јединству и разликама. Са друге стране, одређене друштвене и економске противуречности деловале су на карактер и интензитет културног повезивања и културног заједништва на простору Југославије. У том смислу, национализам је апострофиран као значајна препрека културног заједништва. У домену културне праксе, аутори се баве анализом међурепубличке – покрајинске сарадње, која се одвијала на нивоу институција, и то на оном њеном делу које су регистровале самоуправне интересне заједнице република и покрајина. Пракса међурепубличке – покрајинске сарадње истражена је највећим делом кроз анализу културних манифестација, али и кроз анализу сарадње у другим областима, као што су: музичко-сценска, конематографија, ликовне колоније, аматеризам, издаваштво, библиотекарство и заштита културних добара. У закључном делу, представљена је активност културно-просветних заједница и интересних заједница културе на успостављању заједништва. На почетку је дат Садржај.
Млади и религија, Студија 3.
Овде је дата трећа студија у оквиру ширег пројекта „Религија у култури свакодневног живота становника Београда“. Студија се бави односом младих према религији и подељена је у три поглавља, у којима аутори покушавају да дају одговоре на следећа питања: шта је религија, од којих се елемената састоји религија, који су друштвени узроци религије, које су функције религије у друштву. Поред тога, они истражују и однос религије и социјализма, религију као културну чињеницу, однос културе свакодневног живота у самоуправном друштву и религијске свести, верске покрете и секте, питање верске нетрпељивости, однос духовних покрета и Савеза социјалистичке омладине. Прво поглавље је ауторке Соње Лихт, „Могући оквири истраживања односа младих према религији“, друго је „Социокултурни оквири деловања нових верских покрета и секти у Београду“, аутора Бранимира Стојковића, док је треће поглавље, чији је аутор Владимир Анђелковић, посвећено евро-индијским сектама у Југославији са освртом на религијску културу младих у Београду. На почетку студије дат је Садржај.
Невоље културе, друштвено-економски положај културе у Југославији (Култура – Истраживање, св. 9)
У овом истраживачком пројекту, Миливоје Иванишевић настоји да кроз критичко сагледавање појединих сегмената битних за културни развој и културни живот у дужем претходном периоду створи неку врсту сведочанства о томе. Говори о тадашњим невољама у југословенској култури везаним не само за њен материјални положај и финансирање већ и за оним на идеолошком и политичком плану. Зато је предмет истраживања, поред периода интересног организовања у овој делатности, као и оног што је претходни систем оставио, и проблематика самих установа културе, њихових функција, активности, територијалне распрострањености или мреже у појединим републикама и покрајинама, као и у оквирима пет посматраних делатности (издавачке д., д. културних добара, културно-образовне д., уметничке д. и кинематографије). Обухваћена су и извесна питања везана за кадрове и запосленост у култури, начин образовања и њихов друштвени и материјални статус. Кроз финансијске показатеље сагледава се и материјални положај делатности културе и неких њених грана. На крају, уместо закључка саопштено је стање културе и културног развоја у републикама и обе покрајине. На почетку истраживања дат је Садржај, а на крају су табеларни прикази и резиме на француском језику.
Омладинске радне акције
У истраживању омладинских радних акција, у оквиру којег се налази неколико докумената, више аутора се бавило овом темом и то из неколико углова. Б. Кузмановић је поставио за циљ да испита мотивацију за учествовањем на радним акцијама. Предузео је анкетирање одређеног узорка акцијаша. На основу добијених података, таксативно излаже мотиве доласка омладинаца на радне акције. Закључује да су радне акције мултифункционалне, а као најчешћи мотив појављује се доживљај укупности начина живота који се одвија на радним акцијама. С. Михаиловић испитује на одређеном узорку бригадира њихово задовољство самоуправљањем на ОРА. На основу анализираних података, износи да су углавном задовољни постојећим нивоом развијености самоуправних односа, али да мали број њих разуме самоуправљање као један од циљева организовања радних акција. Ипак, аутор сматра да постоје услови за побољшање развијености самоуправљања на радним акцијама, али је то потребно чинити пропагандом, бољим информисањем, као и идејно-политичким оспособљавањем бригадира на радним акцијама. У следећем документу, група аутора истражује различитости и истоветности радних акција 1981. године, такође на одређеном узорку бригадира. Испитују њихово мишљење, са намером да утврде даље могућности радних акција. Интересује их материјална основа целокупног живљења учесника радних акција: у којој се мери остварују самоуправни односи, какав је квалитет међуљудских односа, (не)успешност организовања друштвених активности. Бригадири су оцењивали све ове ставке понаособ, а резултати показују да најчешће доминира осредњост као оцена, док највећа мотивација на радним акцијама постаје забава, а не идеологија. У четвртом документу, С. Михаиловић истражује однос бригадира према ОРА „Аутопут“ кроз испитивање ефеката који се исказују у новим искуствима учесника радне акције, а која су од значаја и за друштвену околину у којој они живе и раде. Аутор сматра да је од велике важности испољавање одређених промена у њиховим ставовима и понашањима, у међуљудским односима, у креативној афирмацији њихових личности, као и у самоодређивању и остваривању слободе након њиховог повратка са радне акције.
Положај књиге у Југославији у светлу Међународне повеље књиге
На почетку овог радног материјала дат је извод из Међународне повеље књиге кроз призму положаја књиге у Југославији. Наиме, истиче се да као отворено према свету, самоуправно социјалистичко друштво треба да захтева од сваког човека целовитије образовање, широку општу културу и велику информисаност. У остваривању ових циљева, књига је незаменљиви чинилац. Стога се издавању и продаји књига морају обезбедити повољнији услови и друштвена помоћ. У Центру за истраживање јавног мњења, при Институту друштвених наука у Београду, испитује се доступност добре књиге у народу. Полуквалификовани и квалификовани радници, као и помоћни службеници, спадају у оне који најмање читају. Међутим, утврђено је и да три четвртине висококвалификованих и квалификованих радника уопште не чита књиге. Из тога се изводи закључак да је добра књига код нас крајње занемарена узимајући у обзир висок проценат оних који уопште не читају, док је веома мали проценат оних који интензивно читају. С обзиром на то да је 1972. година – међународна година књиге, према одржаној Унесковој конференцији, истиче се да је неопходно повећати напоре и развити акције за искорењивање неписмености, за отварање библиотека, за њихово редовно снабдевање књигама, за развијање читалачких навика, за стварање повољнијих услова продаје књига, за унапређивање издавачке делатности, за бољу пропаганду итд.
Стандарди и нормативи за музејску делатност (Култура – Планирање, св. 7)
На овом истраживачком пројекту радили су стручњаци из Галерије града Загреба, Регионалног завода за заштиту споменика културе у Загребу, Народног музеја из Београда, Музејског документационог центра из Загреба и Завода за проучавање културног развитка из Београда. Стандарди су рађени на основу већ постојећих југословенских, страних и међународних стандарда, закона, прописа, аката, препорука, као и конвенција и споразума. Аутори истичу да поступак стандардизације и нормирања обухвата: минималне услове за оснивање музеја, спецификацију услова за успостављање мреже музеја, стандарде за пројектовање музејских зграда, стандарде музејске опреме, стандарде за избор радника, стандарде за организацију стручног рада, стандарде за документовање музејске грађе, презентацију музеалија и др. Студија на почетку има Садржај, а на крају има објављена четири прилога која се тичу наведене теме.