Анализа развоја културе у Београду 1981–1985.
Ову истраживачку студију наручила је Градска самоуправна интересна заједница културе. Дата анализа представља сажет преглед материјалних и друштвених услова за развој и могућности развоја културе у наредном периоду. Неопходност анализе произашла је из неопходности координисања бројних друштвених активности у процесу самоуправног планирања заснованог на јединственим методолошким поступцима, критеријумима, мерилима и индикаторима приликом припреме планова развоја културе у Београду. Пракса планирања сопственог културног развоја није у довољној мери присутна у организацијама удруженог рада и месним заједницама, као основним елементима система друштвеног планирања. То је неповољна основа за формулисање стратегије развоја установа културе и самоуправно-интересних заједница културе. Београд је такође и културни центар Републике и Југославије, и у њему се налазе бројне установе културе, организације, као и манифестације које превазилазе границе Београда. Аутор започиње анализу стања области културе у условима економске кризе од издавачке делатности, преко библиотечке, позоришне, сценско-музичке делатности, до ликовног стваралаштва и кинематографије. Необезбеђивање материјалних услова за културу довело је до приметног слабљења положаја ове области, због чега је једнако битна анализа средстава намењених културним активностима, структуре прихода делатности културе како у Београду, тако и у Републици и целој држави. Оснивањем СИЗ-а културе, издвајањем за културу на нивоу општина, месних заједница, ООУР-а, као средиштима културног живота грађана и радних људи, отвара се могућност финансирања културних институција. Ова истраживачка студија обухвата: Садржај, Напомене и табеле.
Кадрови у организацијама удруженог рада културе у Србији 1978. године (Култура – Планирање, св. 4)
У овом истраживању, које је наручила Републичка заједница културе, Миливоје Иванишевић говори о кадровима у култури који су значајни приликом планирања културног развоја – носиоци су и креатори културне политике и културног живота уопште, али им је посвећивана мала пажња. Истраживање је усмерено на организације удруженог рада културе које средства за доходак и рад стичу преко самоуправно интересних заједница културе општина или Републике. Анкета је спроведена само међу кадровима који су у сталном радном односу у тим организацијама, иако већину њих чине управо они који то нису. О њима је могуће добити податке само на основу редовног статистичког праћења. Првенствено је анализирано стање у друштвено-политичким заједницама (општине, региони, села итд.), тако да добијени подаци упућују у ком правцу треба да буде усмерена кадровска политика у култури. Износећи своја запажања о кадровима у култури, аутор је желео да назначи опште проблеме који нису могли да се уоче само кроз утврђивање фактографског стања на ограниченом географском подручју током одређеног периода. У оквиру истраживања дат је Садржај, као и табеле.
Културне политике градова Србије – Културни ресурси градова
Тротомна публикација „Културне политике градова Србије“ (1. Културни ресурси градова – упоредни приказ; 2. Културни ресурси градова: Ваљево – Ниш; 3. Културни ресурси градова: Нови Пазар – Шабац) представља крајњи продукт истраживачког пројекта „Локалне културне политике“ спроведеног у оквиру Завода за проучавање културног развитка током 2009. и 2010. године. Студија је резултат свеобухватног мапирања стања, проблема и ресурса у култури на нивоу градова. У публикацији је приказана анализа капацитета, актера и начина спровођења културних политика у 21-ој локалној заједници у Републици Србији. Циљ истраживања био је обезбеђивање емпиријских података за изградњу јавних политика базираних на чињеницама. Пројекат је такође конципиран са идејом пружања подршке процесу децентрализације у области културе. У првој књизи дат је упоредни приказ локалних културних политика, а подаци су прикупљени комбиновањем метода интервјуа, анкете, фокус група и анализе докумената. У посебним поглављима представљени су и упоредни подаци према типу установа, а потом је дат приказ ставова запослених у установама културе, као и грађана – о стању у култури у њиховим градовима. На крају је дат преглед међуресорне сарадње у области културног туризма. Друга и трећа књига садрже дескриптивну анализа стања у култури за 21 град. Сва три тома садрже обиље података о културним приликама у градовима Србије с почетка XXИ века, са графичким и табеларним приказима. На почетку студије дат је Садржај.
Културни ресурси округа Србије
Публикација „Културни ресурси округа Србије“ подељена је на 25 јединица, за сваки округ посебно, уз додатни компаративни извештај стања у појединачним културним делатностима (упоредни прикази музеја, галерија, позоришта, поливалентних центара, библиотека, архива и завода за заштиту споменика културе). Студија пружа преглед основних проблема културне политике у Србији, као и препоруке за њено унапређење. Прикупљени подаци представљају емпиријски материјал из кога се могу изводити различита правна документа за јачање организационог уређења културе у Србији (стратегије, планови, уредбе…). Поред подстицаја на стратешко промишљање у култури, циљ пројекта био је и умрежавање субјеката у култури, првенствено на нивоу округа, а потом и шире – на националном нивоу. Подаци су добијени из примарних извора, на основу вођења 1.067 интервјуа са представницима јавног и цивилног сектора у култури. Истраживањем су обухваћене 453 установе културе у 144 градова и општина. Пројекат је обухватио целу територију Србије, изузев града Београда, чији су културни ресурси приказани у засебној публикацији. Обимна прикупљена грађа је структурисана у десет тематских целина. Наведене области обухваћене су упоредним приказом према делатностима, а изложене су и према територијалном нивоу за дате округе. Публикација пружа свеобухватан увид у стање културе у Србији за период од 2006. до 2010. године.
Програм културног развоја општине Кладово
Овај програм је урађен у Заводу, на захтев Самоуправне интересне заједнице културе општине и Скупштине општине Кладово, и то за дугорочни (1976–1985) и средњорочни период (до 1980. године). То је први пут да се у општини Кладово проблемима културног развоја прилази плански и са унапред утврђеним циљевима и правцима развоја. Програм је у свим сегментима прилагођен Програму културног развоја СР Србије. Од планом и програмом утврђених потреба, обавеза и интереса у области културе зависи у којој ће мери културне активности бити присутне у свакодневном животу грађана општине. У остваривању програмских задатака посебну одговорност имају самоуправне и радне организације у области културе. Аутори пројекта су најпре изнели податке о општем стању и условима за развој културе у овој општини, потом основне програмске задатке културног развоја и на крају Програм културног развоја до 1980. године. Анализом стања у општини Кладово утврдили су да постоје извесни општи проблеми и потребе који не дозвољавају динамичнији културни развој ове регије. Стога је рад на Програму подразумевао испитивање и решавање проблематике: а) сеоског подручја; б) статуса и рада постојећих установа културе; в) кадрова; г) материјалних средстава; д) инвестиција. Наиме, основна концепција културне политике и културног развоја се заснива на одлуци да сва сеоска насеља у наредних десет година треба да добију просторије и опрему за активирање културног живота. Посебно је важно учешће свих слојева становништва у културним активностима, афирмација културних вредности и потреба, што све води јасном циљу – социјализацији и демократизацији културе. На почетку студије дат је Садржај, а на крају су табеле, после којих следе Садржај и Резиме на енглеском језику.
Стање и могућности културног развоја општине Љубовија
Иницијатор ове студије је Самоуправна интересна заједница културе општине Љубовија, а извршилац је Завод за проучавање културног развитка. У оквиру студије, Миливоје Иванишевић се бави анализом културног развоја општине Љубовија од 1971. до 1985. године. Обухвата и разматра оне чиниоце који су од непосредног значаја за културни развој и културни живот у општини, а то су: становништво, економски развој и материјалне могућности СИЗ-а културе општине. Истиче да су битне претпоставке за планирање културног развоја општине Љубовија – планови и пројекције привредног, економског и друштвеног развоја. Такође, важна чињеница је да Љубовија спада у ред најнеразвијенијих општина Републике Србије. У првом делу студије, аутор приказује услове на којима се заснива могућност остваривања планских пројекција за поменути период. Након евидентирања и анализе постојећих активности у области културе, аутор се бави истраживањем нових садржаја и форми рада који би могли да унесу више динамике у ову област, да активирају локално становништво, да прошире круг посетилаца културних догађаја и да обезбеде континуитет у КП општине. У другом делу студије, аутор доноси предлог оријентационог програма у којем даје оквир будућег културног развоја општине, уз ефикасније деловање и институција културе.
Усмерено образовање и образовање за рад у култури (Култура – Истраживање, св. 8)
У овом истраживачком пројекту, Соња Лихт полази од нужности преображаја образовно-васпитног система и промени односа друштва према њему. Наиме, полазне основе усмереног образовања, да оспособљава за рад и даље образовање, упућују на то да школа треба да образује кадрове за којима постоје реалне потребе у друштвеном и привредном животу земље. Те потребе би требало да произилазе из промишљеног научног приступа питањима развоја, и да се искажу у средњорочним и дугорочним плановима. Важно је да школе тесно сарађују са организацијама удруженог рада и да припреме младе за преузимање радних задатака. Из тог разлога би образовање требало да буде усмерено, образовање за занимање, односно специјализовано. Такође, С. Лихт се бави преиспитивањем постигнутих резултата у спровођењу једног од основних начела на којем је грађена концепција усмереног образовања, по којем свака школа треба да буде културна институција и обрнуто. То подразумева постојање повратне спреге између усмереног образовања и институција културе у процесу оспособљавања младих за активну стваралачку улогу у култури. Основни циљ истраживања јесте да се укаже на проблеме и могућности образовања кадрова за делатност у култури у средњем усмереном образовању, па стога ауторка разматра најосновније поставке концепције усмереног образовања и проблеме њене практичне примене у СР Србији у том периоду. Истраживање има Садржај, табеле у прилогу и резиме на енглеском језику.