Кадрови у организацијама удруженог рада културе у Србији 1978. године (Култура – Планирање, св. 4)
У овом истраживању, које је наручила Републичка заједница културе, Миливоје Иванишевић говори о кадровима у култури који су значајни приликом планирања културног развоја – носиоци су и креатори културне политике и културног живота уопште, али им је посвећивана мала пажња. Истраживање је усмерено на организације удруженог рада културе које средства за доходак и рад стичу преко самоуправно интересних заједница културе општина или Републике. Анкета је спроведена само међу кадровима који су у сталном радном односу у тим организацијама, иако већину њих чине управо они који то нису. О њима је могуће добити податке само на основу редовног статистичког праћења. Првенствено је анализирано стање у друштвено-политичким заједницама (општине, региони, села итд.), тако да добијени подаци упућују у ком правцу треба да буде усмерена кадровска политика у култури. Износећи своја запажања о кадровима у култури, аутор је желео да назначи опште проблеме који нису могли да се уоче само кроз утврђивање фактографског стања на ограниченом географском подручју током одређеног периода. У оквиру истраживања дат је Садржај, као и табеле.
Култура и културна политика И, библиографска информација, 1965/1969. (Свеска 12)
Сврха ове библиографске информације за период од 1965. до 1969. јесте да омогући свима који се баве проучавањем културе и културног развоја у СФРЈ, а посебно у СР Србији, увид у тада актуелну литературу. Публикација садржи библиографске јединице у области: аматеризма, архива, библиотека – књига, библиографије – документације, демографије, финансирања културе, издавачке делатности, културне политике, ликовне културе, музеја, музичке културе, образовања и културе, омладине – деце, општих питања културе, позоришта, радника и културе, села и културе, социологије, средстава масовних комуникација, кинематографије, стваралаштва, заштите споменика културе и природе, стандарда — потрошње – урбанизације. Све ове области разврстане су према именском и предметном регистру. Листа предметних група дата је по абецедном реду. Разврставање у оквиру великих група – области, попут библиотека и културне политике, вршено је према годинама, а у оквиру година абецедно. У оквиру осталих, вршено је само према абецедном реду.
Култура и културна политика ИИ, библиографска информација, 1969/1970. (Свеска 13)
Публикација је хронолошки наставак прве библиографске информације у издању Завода за проучавање културног развитка и обухвата период од 1969. до 1970. године. Објављена је са циљем да учесницима Конгреса Културне акције омогући увид у текстове у области културе који су објављени у часописима и листовима у датом периоду. У питању су часописи које је Завод примао и обрађивао у својој документационој служби, из хемеротеке Завода, а у мањој мери коришћени су расположиви подаци Библиографије Југославије. Ова библиографска информација садржи библиографске јединице следећих области: аматеризам, архиви, библиографија – документација, библиотека – књига, књига, часописи, деца, демографија, домови културе, филм – кинематографија, филозофија, финансирање – инвестиције – економика културе, истраживања – анкете, издавачка делатност, кадрови, књижевност, комуна и култура, културно-просветне заједнице, културна антропологија, културна историја, културна политика, културне акције и иницијативе, културне потребе и културна потрошња, ликовни живот, масовна култура, музеји, музички живот, награде, народност – образовање, омладина, општа питања културе, позориште, програм развоја културе, публика, радници и култура, религија, самоуправљање, сарадња – интеграција интересне заједнице, слободно време, социјална психологија, социологија, село и култура, социологија, спорт, средства масовних комуникација, стандарди, стваралаштво, шунд, урбанизација, задужбине, заједнице културе, закони и прописи, заштита споменика културе и природе, именски регистар. Листа предметних група дата је по абецедном реду. Разврставање у оквиру великих група – области, попут библиотека и културне политике, вршено је према годинама, а у оквиру година абецедно. У оквиру осталих, вршено је само према абецедном реду.
Култура и културна политика ИИИ, библиографска информација, 1970/1971. (Свеска 14)
Публикација је трећа у низу библиографских информација у издању Завода за проучавање културног развитка објављених са циљем да се учини доступним увид у стручну литературу свима који се баве проучавањем културе и културног развоја у СФРЈ, а посебно у Србији. Публикација садржи библиографске јединице које се односе на 1970 и 1971. годину, и то на следеће области: аматеризам, библиографија, библиотеке, биоскопи, часописи – листање, читање, деца, демографија, документација, домови културе, економика културе, филм, финансирање културе, хреиологија, истраживања – анкете, издавачка делатност, кадрови, кинематографија, књига и књижевност, комуне и култура, културна антропологија, културна политика, култура рада и амбијента, културне акције и иницијативе, културне потребе и потрошња, ликовни живот, манифестације, масовна култура, музеји, музички живот, награде, народности, неразвијена подручја, образовање, омладина, општа питања културе, планирање развоја, позориште, провинција, публика, радне организације – радници, религија, самоуправљање, село – град, симпозијуми, саветовања, слободно време, социологија, средства масовних комуникација, стандарди, стрип, стваралаштво, шунд и кич, тржиште, туризам, удружења, уметност, урбанизација, установе, Војводина, заједнице културе, закони и прописи, заштита споменика културе и природе, предметни регистар, именски регистар.
Култура и закони: о актерима управљања и о културном наслеђу
„Култура и закони: о актерима управљања и о културном наслеђу“ је монографска студија настала на основу резултата истраживачког пројекта „Закони и култура“ реализованог 2017. и 2018. године. Однос права и културе је комплексан, узајаман и интезиван, јер је закон и произвођач и објект културе; он обликује индивидуални и групни идентитет, друштвене праксе и значење културних симбола, али све манифестације културе такође обликују закон јер мењају оно што је друштвено пожељно, политички изводиво, правно легитимно. Одлуке које се доносе у смеру имплементације јавних политика морају имати правни основ те се може рећи да су закони базичан инструмент спровођења и културне политике.
Теоријско полазиште је пружила литература из области антропологије права, антропологије јавних политика, студија права и социо-правних студија. Теоријско полазиште је детаљно описано у уводним разматрањима. Узимајући правну етнографију као основу методолошког приступа, ауторке су правне акте (уставе, законе, уредбе, правилнике, решења и друге документе) третирале као наративе који су сведоци интенција и акција из прошлости које своје исходе налазе у садашњости. Анализа аката од 1945. године на овамо је омогућила прављење својеврсне временске ленте легислативе у домену културе. Фокус је стављен на питања управљања у домену културе на федералном, републичком и локалном нивоу; те на регулативу у области културног наслеђа. Практичне димензије закона као инструмента културне политике испитане су у групним интервјуима са актерима из ове две области у културној политици. Управљање у култури и културно наслеђе јесу и два централна поглавља ове монографије. У закључним разматрањима резултати истраживања су анализирани из перспективе оцене утицаја регулативе на културну политику у Републици Србији.
Културна политика ИИИ (свеска 9)
Овде је представљена трећа свеска која је приређена у Заводу за проучавање културног развтика, а посвећена проблемима културне политике који су били актуелни крајем 60-их година XX века. Основни циљ приређивача ове свеске јесте да се културним радницима, уметницима и свим заинтересованим за питање култуног развоја омогући да се упознају са ситуацијом и искуствима у другим земљама, различитих друштвених структура. У овој свесци презентоване су следеће земље: Француска, Пољска, Уједињена Арапска Република, Куба. У ту сврху коришћени су извештаји за Унеско који говоре о неким ситуацијама у области културне политике у наведеним државама, према мишљењима њихових аутора, а сваки од тих докумената представљен је у засебном делу ове свеске. У првом делу је представљена КП у Француској, у оквиру извештаја за Округли сто о културној политици одржан у Монаку 1967. године; дат је и Закључак. У другом делу је представљена КП у Пољској, такође у оквиру извештаја за поменути Унесков округли сто; у трећем делу – култура у Уједињеној Арапској Републици, у виду извештаја за Унесков округли сто, а у четвртом делу – културна политика Кубе, у виду извештаја за поменути округли сто у организацији Унеска. На почетку публикације дат је Садржај.
Културна ситуација у Београду и Србији
Ова публикација представља основу за дискусију одржану на скупу „Садашњост и будућност културе у СР Србији“. За формулисање истраживачког задатка послужила је идеја да се у Београду до уласка у трећи миленијум оствари јединствени културни комплекс установа и објеката културе који би допринео ублажавању сиромаштва људи, употпуњавању празнине у културном наслеђу на простору Београда и Србије, приближавању светског културног наслеђа широким слојевима народа итд. Циљ је био да се нашем човеку учини доступна наша национална култура, да на располагању стручњацима и омладини буде збирка достигнућа у свим областима културе и науке, да се током наредне две деценије обезбеде нова радна места и сл. Жеља је била да, развојем свих делатности и повезивањем стваралачких снага земље, овај културни комплекс постане попут главног културног центра Београда који би „зрачио“ на целу Србију, па и на шири југословенски простор. Зато је и постављени циљ истраживачке студије, коју су спровели Ружица Росандић и Миливоје Иванишевић, био снимити културну ситуацију у Србији и Београду и израдити преглед културних потреба. Материја је изложена у три поглавља. У првом делу је приказана друштвено-економска основа културне ситуације: социо-демографски развој, организациони облици културног живота и економски положај културе; у другом делу су изложене основе развоја и актуелно стање у области књиге и читања, заштите културне баштине, позоришног и музичког живота, ликовног стваралаштва, културно-образовне делатности…; у трећем поглављу изложене су заједничке особености услова рада у установама културе. Анализа је, пре свега, указала на одсуство плански усмераване и доследно спроведене друштвене акције у области културе, на неизграђеност функционалних система и облика повезивања заснованих на начелима система интересног организовања, на неуједначеност економског положаја културе, на нерационално коришћење постојеће материјалне основе деловања, на недостатак простора, броја запослених у култури, опреме итд. На почетку публикације дат је Садржај, а у оквиру истраживања налазе се табеле и графикони.
Материјални положај културе Београда у раздобљу 1981–1985.
Градска СИЗ културе Београда бавила се проблематиком материјалног положаја културе и наручилац је неколико пројеката који су реализовани у Заводу за проучавање културног развитка. Први је покрио период од 1976–1981, други од 1981–1984, а трећи средњорочни период до 1985. године. Ово последње раздобље је карактеристично по негативним променама у привређивању и лошем економском положају, што је довело до генералног погоршања материјалне основе рада. Све делатности на подручју града Београда пословале су у сложеним и нестабилним условима, како ОУР-и материјалне производње тако и ОУР-и друштвених делатности, међу којима је и култура. Забележена је стагнација, чак и пад материјалне основе делатности културе. Наиме, смањено је учешће прихода делатности културе у односу на национални доходак остварен у граду; приходи у оквиру делатности културе су били мањи у односу на приходе других друштвених делатности; остварени укупни приход ОУР-а културе је био знатно мањи; повећан је проценат материјалних расхода а смањена су средства дохотка. Дошло је до смањивања инвестиционе потрошње, па и смањења запослених, али не и до укидања установа културе, захваљујући одржавању високог нивоа њихових активности. Даље, у оквиру овог истраживања анализирана је статистичка грађа за делатности у култури, а представљене су и табеле са структуром укупног прихода у друштвено-културним делатностима, укупно утрошених средстава, оствареним дохоцима и губицима, оствареним чистим дохотком и његовом расподелом, уз прегледом исплаћених личних доходака и издвајања за фондове у оквиру друштвених делатности, културе, привреде, образовања, науке. На крају, у посебном одељку, дат је табеларни приказ са подацима о оствареним активностима и материјалном пословању у оквиру свих културних делатности. На почетку истраживања налази се Садржај.
Материјални положај културе и мере за побољшање положаја појединих делатности у култури – Аналитичко-документациона основа
Ово аналитичко-документационо истраживање садржи табеле које показују материјални положај културе у виду бројки и статистичких података. Најпре су представљена улагања у културу кроз средства Самоуправно интересне заједнице друштвених делатности, уз приходе и расходе, кроз издвајања средстава из доходака, а потом средства и приходи ОУР-а друштвених делатности, као и издвајања за културу по становнику од 1981. до 1983. години. Следе структурни подаци за сваку културну делатност понаособ: кинематографија, библиотеке, издавачка делатност, музеји, позоришта, раднички универзитети, домови културе. На крају су представљене табеле везане за стицање и расподелу укупног прихода и дохотка ОУР-а културних делатности. На почетку истраживања дат је Садржај.
Материјални положај културе у граду Београду и Републици
У оквиру истраживања „Организације културе и нове културне потребе“, подпројекта обимнијег пројекта „Истраживање концептуалних, просторних и економских проблема претварања Београда у интегрално културно средиште“ Одбора за ИИИ миленијум САНУ, Милош Немањић је са сарадницима осмислио анкету. Она је за циљ имала откривање нерешених проблема који представљају тешкоће у раду организација у области културе, ради сагледавања материјалног положаја културе у Београду и у СР Србији. Највећи проценат одговора је везан за генерално лош материјални положај организација културе; следи проценат одговора о неодговарајућем простору; на трећем месту по проценту одговора јесте недостатак кадрова. У мањем проценту заступљени су и следећи одговори: неодговарајућа културна политика у граду и неразвијене културне потребе средине. М. Немањић истиче да говорити о материјалном положају културе не значи само говорити о изворима финансирања, већ се у томе види и однос друштва према одређеној делатности. Између осталог, кроз дате проценте, скреће пажњу о чињеници да у Србији опада учешће прихода сиз-ова културе у друштвеном производу укупне привреде Републике, односно у њеном националном дохотку. Указује и на задатке СК Србије у остваривању привредне и друштвене реформе, у смислу равноправнијег односа друштвених делатности са другим областима удруженог рада.
Митологија у култури свакодневног живота, Студија 1.
Овде је представљена прва студија у оквиру ширег пројекта под називом „Религија у култури свакодневног живота становника Београда“ чији је аутор Веселин Илић. У њој је дата теоријска основа истраживања, као и образложење важности његовог спровођења и актуелности. Наиме, у послератном периоду у СР Србији, као и у целом југословенском друштву, исповедање религије, упркос нормативно датој слободи и праву, није било пожељно. Стога је и слободни развој научне мисли о религији био скрајнут, а самим тим изостала су и истраживања која су се континуирано бавила испитивањем религијског живота становништва и делатности верских заједница. Друштвена актуелност истраживања феномена савремене религијске свести темељи се на променама до којих је дошло у области религијског живота, активности религијских институција, као и у сфери вредновања религијских култура које су биле присутне на некадашњем југословенском културном простору. То се огледа у растућем утицају религијских заједница на друштвену свест и друштвене односе, као и на свакодневни живот становништва. Због тога је за аутора било важно да истражи разлоге овог феномена буђења и појаве религијске свести и вредносне оријентације младих, нарочито у Београду, који су показивали све веће интересовање за религијске институције и делатност верских заједница. Додатна друштвена актуелност истраживања, према речима његовог аутора, лежи у потреби развијања социологије религије као посебне научне дисциплине, што је тада тек било у повоју на неколико универзитета у СР Србији. Студија садржи једанаест поглавља, а након сваког поглавља су дате белешке са коришћеном литературом. На почетку студије налази се Садржај, а на крају су Закључна разматрања.
Млади и религија, Студија 3.
Овде је дата трећа студија у оквиру ширег пројекта „Религија у култури свакодневног живота становника Београда“. Студија се бави односом младих према религији и подељена је у три поглавља, у којима аутори покушавају да дају одговоре на следећа питања: шта је религија, од којих се елемената састоји религија, који су друштвени узроци религије, које су функције религије у друштву. Поред тога, они истражују и однос религије и социјализма, религију као културну чињеницу, однос културе свакодневног живота у самоуправном друштву и религијске свести, верске покрете и секте, питање верске нетрпељивости, однос духовних покрета и Савеза социјалистичке омладине. Прво поглавље је ауторке Соње Лихт, „Могући оквири истраживања односа младих према религији“, друго је „Социокултурни оквири деловања нових верских покрета и секти у Београду“, аутора Бранимира Стојковића, док је треће поглавље, чији је аутор Владимир Анђелковић, посвећено евро-индијским сектама у Југославији са освртом на религијску културу младих у Београду. На почетку студије дат је Садржај.