Награде у култури – награде за књижевност и преводилаштво (Култура – Документација, св. 1)
Одељење за документацију и издавачку делатност Завода за проучавање културног развитка је своју прву свеску посветио наградама у култури које се додељују за књижевност и књижевно преводилаштво у СР Србији. Књижевне награде су најбројније у односу на оне које се додељују у осталим областима стваралаштва. О свакој награди дају се следећи подаци: назив и установљивач, година установљења, услови за учешће и рок за пријављивање радова, предлагачи, именовање, састав и мандат чланова жирија, извори средстава, облик награде, време додељивања. Посебно је дат преглед награђених аутора и дела, као и списак чланова жирија, од године установљења награде па све до 1980. године, када је завршено истраживање. Документациона грађа је подељена на награде југословенског, републичког и регионалног значаја које се додељују за књижевно стваралаштво. Потом су наведене награде за различите области књижевног стваралаштва, затим за књижевне врсте, књижевност намењену деци, аматерско књижевно стваралаштво и преводилаштво. На почетку публикације је дат Садржај, а на крају се налази именски регистар награђених аутора и чланова жирија, као и абецедни регистар награда.
Обавезни и допунски показатељи за анализу активности у периоду 1976–1980. и израду средњорочног плана развоја културе за период 1981–1985. (Култура – Планирање, св. 3)
У Заводу за проучавање културног развитка се наилазило на проблем квантитативног праћења развоја културе. Било је потребно консултовати заједницу организација удруженог рада појединих делатности да би се приступило изради заједничких допунских показатеља за област културе и уметности изнетих у овој публикацији. Ово је први покушај одабирања и систематизовања показатеља за сваку делатност посебно, у циљу израде јединственог плана културног развоја СР Србије. Мисли се на средњорочни план развоја од 1981. до 1985. године. Дакле, требало је поћи од постављања јединствених система развоја појединих делатности, што претпоставља рад на стандардизацији у оквиру делатности. С обзиром на то да су поменути показатељи квантитативне природе, што је у извесном смислу ограничавајући чинилац, јавила се потреба и за квалитативним вредновањем планираног. На почетку студије је дат табеларни преглед минимума обавезних и допунских показатеља за област културе и уметности. Потом су дати показатељи потребни за израду анализе културног развоја општине. Следе показатељи организација удруженог рада у култури (архиви, библиотеке, биоскопи, музеји и галерије, ансамбли, позоришта, установе за основно ширење културе, заводи за заштиту споменика културе), па показатељи потребни за израду њихових средњорочних планова развоја. У последњем делу су приказани показатељи културно-уметничких аматерских организација, ООУР-а и радних заједница, и месних заједница. У оквиру овог истраживања постоји Садржај.
Облици религијског живота становника Београда, Студија 2.
Овде је представљена друга студија у оквиру ширег пројекта „Религија у култури свакодневног живота становника Београда“. Студија је подељена у два поглавља: „Атеизам и секуларизација у религијском животу становништва Београда“, чији је аутор Радослав Ђокић, и „Исламска верска заједница и религиозност становништва“, аутора Дарка Танасковића. У првом поглављу, Р. Ђокић се посвећује религијском животу и верском организовању у Београду, а затим се бави питањем процеса атеизација, као и секуларизацијом и променама у религијском животу. Такође, указује и на одређене видове религијске праксе међу становницима Београда. У другом поглављу, Д. Танасковић се бави истраживањем исламске вероисповести, приказујући организационе структуре исламске заједнице у тадашњој Југославији, са акцентом на Београду. Износи податке о београдском џемату, верским објектима исламске заједнице, верској штампи и публикацијама, као и о верско-културним активностима муслимана у Београду. На почетку студије дат је Садржај.
Планирање развоја културе у ООУР материјалне производње (оријентациони модел) (Култура – Планирање, св. 2)
У овој истраживачкој студији, Бранимир Стојковић говори о основним организацијама удруженог рада, које чине основу социјалистичког самоуправног система и планирања његовог развоја. У процесу укупног друштвеног планирања, ООУР-и су ти носиоци културне политике и планирања развоја културе заснованим на интересима и потребама радника. Међутим, проблем је што они немају ни оквирне планове развоја културе, нити средњорочне планове. Даље, Б. Стојковић излаже актуелну ситуацију, у којој са једне стране не постоји залагање за афирмацију основне организације удруженог рада као културног субјекта, а са друге стране, уз ретке изузетке, нема одговарајућих макар провизорних приручника развоја културе. Из тог разлога, било је потребно приступити изради оријентационог модела развоја културе у основним организацијама удруженог рада. У складу са овим моделом, који заступа целокупност друштвеног рада, говори се о људским чиниоцима развоја културе у ООУР-има, о материјално-организационим чиниоцима, о слободној размени између ООУР-а и ОУР-а у култури, те о средњорочном плану развоја културе у ООУР-има. На почетку ове студије налази се Садржај, а на крају је Додатак, у којем се говори о показатељима развијености услова за развој културе у ОРУ-има.
Планирање у култури и културни стандарди – Библиографска информација (рукопис)
Наведени библиографски рукопис обухвата чланке и документа који се тичу планирања у култури и културних стандарда, а који су објављени на територији СФРЈ.
Приручник за оснивање ИНДОК центра за културу
Завод за проучавање културног развитка је у сарадњи са Унеском организовао два семинара (1985. и 1986. године) под називом „Организација ИНДОК центара за културни развој“, у оквиру програма обуке кадрова из земаља у развоју. Уследила је ова публикација, која указује на основне проблеме са којима се наведени центри сусрећу, и то у земљама у развоју. Први проблем је што је одговарајућа литература оскудна и недовољна, док се проблеми специфични за сваку земљу у развоју уопште не узимају у обзир. Иако се у многим публикацијама обрађују научне информације, стиче се утисак да је област културе и одговарајуће терминологије из те области на маргини интересовања. Намера уредника и аутора ове публикације није била да пруже одговоре на сва питања везана за документацију у култури, већ да допринесу онима који се баве овом облашћу у неразвијеним земљама, да укажу на савремене токове у информационо-документационој делатности, а на крају и да помогну активирању заинтересованости за документалистичку обраду у културним делатностима земаља у развоју. У оквиру публикације налазе се: Садржај, графикони, табеле, Појмовник. У Прилогу се налазе преузети и преведени текстови неколико аутора.
Приручник за оснивање ИНДОК центра за културу
Завод за проучавање културног развитка је у сарадњи са Унеском организовао два семинара (1985. и 1986. године) под називом „Организација ИНДОК центара за културни развој“, у оквиру програма обуке кадрова из земаља у развоју. Уследила је ова публикација, која указује на основне проблеме са којима се наведени центри сусрећу, и то у земљама у развоју. Први проблем је што је одговарајућа литература оскудна и недовољна, док се проблеми специфични за сваку земљу у развоју уопште не узимају у обзир. Иако се у многим публикацијама обрађују научне информације, стиче се утисак да је област културе и одговарајуће терминологије из те области на маргини интересовања. Намера уредника и аутора ове публикације није била да пруже одговоре на сва питања везана за документацију у култури, већ да допринесу онима који се баве овом облашћу у неразвијеним земљама, да укажу на савремене токове у информационо-документационој делатности, а на крају и да помогну активирању заинтересованости за документалистичку обраду у културним делатностима земаља у развоју. У оквиру публикације налазе се: Садржај, графикони, табеле, Појмовник. У Прилогу се налазе преузети и преведени текстови неколико аутора.
Програм развоја културних делатности у Београду 1971–1975.
Ова истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку је дат Садржај, а у оквиру текста и табеларни прикази статистичких података.
Рационална организација библиотека (Култура – Планирање, св. 6)
У оквиру ове истраживачке студије, аутори су предузели анализу мреже народних библиотека Београда са предлогом рационалне организације. Подстицај је дошао од Извршног одбора Градске самоуправне интересне заједнице културе Београда. Иницијатива је везана за корените промене у оквиру народних библиотека, у смислу њиховог обједињавања кроз библиотечко-информативни систем који би функционисао у складу са циљевима културне политике. Постојање Удружених народних библиотека Београда је наметнуло потребу за већом координацијом у раду, што подразумева заједничко планирање и програмирање њиховог рада, изграђивање методологије праћења рада, као и успостављање јединственог третмана рада, заједничког чланства и коришћења библиотечких фондова.
Развој културе у Србији 1976–1980, анализа (Култура – Планирање, св. 5)
Ова студијска анализа у првом реду служи споразумевању и договарању о основама планова, усклађивању интереса, циљева и међусобних материјалних радних обавеза и одговорности носилаца планирања културних потреба и њиховог задовољавања. Дата је оцена материјалних услова и могућности културног развоја у наредном средњорочном периоду (1981–1985), као и смернице за доношење плана, уз самоуправне споразуме и аналитичко-документационе прилоге. Анализа је урађена као неопходна помоћ носиоцима друштвеног планирања у њиховом раду на планирању развоја културе за средњорочни период да би се видело колико су и како остварени резултати развоја културе у Србији. За израду анализе је коришћена јединствена методологија, али без статистичких и документационих показатеља. Овом анализом је обухваћен укупни развој културе у Србији у средњорочном периоду (1976–1980). У оквиру студије постоји Садржај, као и табеле.
Развој културних делатности у Београду – основне претпоставке и програм развоја 1971–1975–1985. (Извод из студије)
Овде је дат извод из истоимене студије који је припремљен за јавну дискусију. Целокупна истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку се налази Садржај, а у оквиру текста су и табеларни прикази статистичких података.
Утврђивање културног идентитета/Културни идентитет
У оквиру овог истраживања, Радослав Ђокић се бави питањем утврђивања културног идентитета кроз кратку анализу развоја културе, задржавајући се на оној етапи друштвеног развоја када се формира нација. Насупрот доминатном ставу по коме се култура идентификује са националним, у раду се истиче да нација није топос културе и да то што се култура испољава у оквиру нације не значи да је она национална. Наглашавајући да трагање за културним идентитетом није трагање за националном суштином културе, аутор поставља питање шта у таквим околностима значи културни идентитет. Да ли је он ухватљив једино у нацији? Одговор даје кроз критички осврт на грађанско друштво које ствара нацију и национални идентитет, истичући да је национална култура превазиђена укупним вредностима прогресивне културе, коју Лењин везује за радничку класу као носиоца светског историјског обрта – социјалистичке револуције. Тек са настанком прогресивне културе, културе радничке класе, може се говорити о културном идентитету као укупности културе. Аутор приказује социјализам као оно друштвено уређење које је значајно за развој културног идентитета, у оквиру кога се неће негирати све творевине грађанског друштва, већ ће се задржати културни плурализам. У наставку, Ружица Росандић се бави питањем културног идентитета кроз критички осврт на савремени тренутак у коме је једина универзално распрострањена култура она коју чине производи културне индустрије политичких и економских суперсила. Ауторка наглашава да је култура изнова диктирана и да се њом врши насилна хомогенизација, руши се потреба за аутентичним, за интелектуалном или сваком другом разликом. Актуелни тренд да се све оно што чини културни идентитет и што потире униформисаност проглашава „претњом“ или национализмом, илуструје кроз неколико примера. Ауторка апострофира да је културни идентитет сам по себи неутралан појам, а да му начини обликовања и одношења према сопственој прошлости, према другим културама и новинама, дају позитивне или негативне конотације.