Prikaz 25–36 od 39 rezultata

Nagrade u kulturi – nagrade za književnost i prevodilaštvo (Kultura – Dokumentacija, sv. 1)

Odeljenje za dokumentaciju i izdavačku delatnost Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka je svoju prvu svesku posvetio nagradama u kulturi koje se dodeljuju za književnost i književno prevodilaštvo u SR Srbiji. Književne nagrade su najbrojnije u odnosu na one koje se dodeljuju u ostalim oblastima stvaralaštva. O svakoj nagradi daju se sledeći podaci: naziv i ustanovljivač, godina ustanovljenja, uslovi za učešće i rok za prijavljivanje radova, predlagači, imenovanje, sastav i mandat članova žirija, izvori sredstava, oblik nagrade, vreme dodeljivanja. Posebno je dat pregled nagrađenih autora i dela, kao i spisak članova žirija, od godine ustanovljenja nagrade pa sve do 1980. godine, kada je završeno istraživanje. Dokumentaciona građa je podeljena na nagrade jugoslovenskog, republičkog i regionalnog značaja koje se dodeljuju za književno stvaralaštvo. Potom su navedene nagrade za različite oblasti književnog stvaralaštva, zatim za književne vrste, književnost namenjenu deci, amatersko književno stvaralaštvo i prevodilaštvo. Na početku publikacije je dat Sadržaj, a na kraju se nalazi imenski registar nagrađenih autora i članova žirija, kao i abecedni registar nagrada.

Obavezni i dopunski pokazatelji za analizu aktivnosti u periodu 1976–1980. i izradu srednjoročnog plana razvoja kulture za period 1981–1985. (Kultura – Planiranje, sv. 3)

U Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka se nailazilo na problem kvantitativnog praćenja razvoja kulture. Bilo je potrebno konsultovati zajednicu organizacija udruženog rada pojedinih delatnosti da bi se pristupilo izradi zajedničkih dopunskih pokazatelja za oblast kulture i umetnosti iznetih u ovoj publikaciji. Ovo je prvi pokušaj odabiranja i sistematizovanja pokazatelja za svaku delatnost posebno, u cilju izrade jedinstvenog plana kulturnog razvoja SR Srbije. Misli se na srednjoročni plan razvoja od 1981. do 1985. godine. Dakle, trebalo je poći od postavljanja jedinstvenih sistema razvoja pojedinih delatnosti, što pretpostavlja rad na standardizaciji u okviru delatnosti. S obzirom na to da su pomenuti pokazatelji kvantitativne prirode, što je u izvesnom smislu ograničavajući činilac, javila se potreba i za kvalitativnim vrednovanjem planiranog. Na početku studije je dat tabelarni pregled minimuma obaveznih i dopunskih pokazatelja za oblast kulture i umetnosti. Potom su dati pokazatelji potrebni za izradu analize kulturnog razvoja opštine. Slede pokazatelji organizacija udruženog rada u kulturi (arhivi, biblioteke, bioskopi, muzeji i galerije, ansambli, pozorišta, ustanove za osnovno širenje kulture, zavodi za zaštitu spomenika kulture), pa pokazatelji potrebni za izradu njihovih srednjoročnih planova razvoja. U poslednjem delu su prikazani pokazatelji kulturno-umetničkih amaterskih organizacija, OOUR-a i radnih zajednica, i mesnih zajednica. U okviru ovog istraživanja postoji Sadržaj.

Oblici religijskog života stanovnika Beograda, Studija 2.

Ovde je predstavljena druga studija u okviru šireg projekta „Religija u kulturi svakodnevnog života stanovnika Beograda“. Studija je podeljena u dva poglavlja: „Ateizam i sekularizacija u religijskom životu stanovništva Beograda“, čiji je autor Radoslav Đokić, i „Islamska verska zajednica i religioznost stanovništva“, autora Darka Tanaskovića. U prvom poglavlju, R. Đokić se posvećuje religijskom životu i verskom organizovanju u Beogradu, a zatim se bavi pitanjem procesa ateizacija, kao i sekularizacijom i promenama u religijskom životu. Takođe, ukazuje i na određene vidove religijske prakse među stanovnicima Beograda. U drugom poglavlju, D. Tanasković se bavi istraživanjem islamske veroispovesti, prikazujući organizacione strukture islamske zajednice u tadašnjoj Jugoslaviji, sa akcentom na Beogradu. Iznosi podatke o beogradskom džematu, verskim objektima islamske zajednice, verskoj štampi i publikacijama, kao i o versko-kulturnim aktivnostima muslimana u Beogradu. Na početku studije dat je Sadržaj.

Planiranje razvoja kulture u OOUR materijalne proizvodnje (orijentacioni model) (Kultura – Planiranje, sv. 2)

U ovoj istraživačkoj studiji, Branimir Stojković govori o osnovnim organizacijama udruženog rada, koje čine osnovu socijalističkog samoupravnog sistema i planiranja njegovog razvoja. U procesu ukupnog društvenog planiranja, OOUR-i su ti nosioci kulturne politike i planiranja razvoja kulture zasnovanim na interesima i potrebama radnika. Međutim, problem je što oni nemaju ni okvirne planove razvoja kulture, niti srednjoročne planove. Dalje, B. Stojković izlaže aktuelnu situaciju, u kojoj sa jedne strane ne postoji zalaganje za afirmaciju osnovne organizacije udruženog rada kao kulturnog subjekta, a sa druge strane, uz retke izuzetke, nema odgovarajućih makar provizornih priručnika razvoja kulture. Iz tog razloga, bilo je potrebno pristupiti izradi orijentacionog modela razvoja kulture u osnovnim organizacijama udruženog rada. U skladu sa ovim modelom, koji zastupa celokupnost društvenog rada, govori se o ljudskim činiocima razvoja kulture u OOUR-ima, o materijalno-organizacionim činiocima, o slobodnoj razmeni između OOUR-a i OUR-a u kulturi, te o srednjoročnom planu razvoja kulture u OOUR-ima. Na početku ove studije nalazi se Sadržaj, a na kraju je Dodatak, u kojem se govori o pokazateljima razvijenosti uslova za razvoj kulture u ORU-ima.

Planiranje u kulturi i kulturni standardi – Bibliografska informacija (rukopis)

Navedeni bibliografski rukopis obuhvata članke i dokumenta koji se tiču planiranja u kulturi i kulturnih standarda, a koji su objavljeni na teritoriji SFRJ.

Priručnik za osnivanje INDOK centra za kulturu

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka je u saradnji sa Uneskom organizovao dva seminara (1985. i 1986. godine) pod nazivom „Organizacija INDOK centara za kulturni razvoj“, u okviru programa obuke kadrova iz zemalja u razvoju. Usledila je ova publikacija, koja ukazuje na osnovne probleme sa kojima se navedeni centri susreću, i to u zemljama u razvoju. Prvi problem je što je odgovarajuća literatura oskudna i nedovoljna, dok se problemi specifični za svaku zemlju u razvoju uopšte ne uzimaju u obzir. Iako se u mnogim publikacijama obrađuju naučne informacije, stiče se utisak da je oblast kulture i odgovarajuće terminologije iz te oblasti na margini interesovanja. Namera urednika i autora ove publikacije nije bila da pruže odgovore na sva pitanja vezana za dokumentaciju u kulturi, već da doprinesu onima koji se bave ovom oblašću u nerazvijenim zemljama, da ukažu na savremene tokove u informaciono-dokumentacionoj delatnosti, a na kraju i da pomognu aktiviranju zainteresovanosti za dokumentalističku obradu u kulturnim delatnostima zemalja u razvoju. U okviru publikacije nalaze se: Sadržaj, grafikoni, tabele, Pojmovnik. U Prilogu se nalaze preuzeti i prevedeni tekstovi nekoliko autora.

Priručnik za osnivanje INDOK centra za kulturu

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka je u saradnji sa Uneskom organizovao dva seminara (1985. i 1986. godine) pod nazivom „Organizacija INDOK centara za kulturni razvoj“, u okviru programa obuke kadrova iz zemalja u razvoju. Usledila je ova publikacija, koja ukazuje na osnovne probleme sa kojima se navedeni centri susreću, i to u zemljama u razvoju. Prvi problem je što je odgovarajuća literatura oskudna i nedovoljna, dok se problemi specifični za svaku zemlju u razvoju uopšte ne uzimaju u obzir. Iako se u mnogim publikacijama obrađuju naučne informacije, stiče se utisak da je oblast kulture i odgovarajuće terminologije iz te oblasti na margini interesovanja. Namera urednika i autora ove publikacije nije bila da pruže odgovore na sva pitanja vezana za dokumentaciju u kulturi, već da doprinesu onima koji se bave ovom oblašću u nerazvijenim zemljama, da ukažu na savremene tokove u informaciono-dokumentacionoj delatnosti, a na kraju i da pomognu aktiviranju zainteresovanosti za dokumentalističku obradu u kulturnim delatnostima zemalja u razvoju. U okviru publikacije nalaze se: Sadržaj, grafikoni, tabele, Pojmovnik. U Prilogu se nalaze preuzeti i prevedeni tekstovi nekoliko autora.

Program razvoja kulturnih delatnosti u Beogradu 1971–1975.

Ova istraživačka studija grupe autora rađena je za potrebe Skupštine grada Beograda. U radu, autori primenjuju stastističku klasifikaciju prema kojoj se sve kulturne delatnosti dele na dve grupe: kulturno-prosvetne i umetničko-zabavne. Ističu da iz odnosa kulturnih delatnosti i kulturnih potreba proizilaze bitni problemi kulturnog razvoja i planiranja u oblasti kulture. Upućuju na to da bi pod kulturnim razvojem trebalo da se podrazumeva takav razvoj pojedinih elemenata, kako u okviru kulturnih delatnosti tako i u okviru kulturnih potreba, koji bi ova dva pola jedne celovite (kulturne) pojave doveo u skladan odnos. To znači kvantitativno proširivanje i kvalitativno obogaćivanje kulturnih delatnosti i kulturnih potreba. Studija je podeljena na tri poglavlja. U prvom poglavlju, autori analiziraju društveno-ekološki okvir Beograda i elemente morfološke strukture stanovništva Beograda. U drugom poglavlju, bave se odnosom između privrednog rasta i razvoja kulture, kao i ekonomskim položajem kulturnih delatnosti, sa posebnim osvrtom na probleme finansiranja kulturnih delatnosti i investicionog ulaganja u njih. Treće i najobimnije poglavlje sadrži analizu stanja različitih tipova ustanova kulture Beograda, sa predloženim planom razvoja u narednih pet godina za svaki tip ustanove. Analizom su obuhvaćeni sledeći tipovi ustanova grupisani prema pretežnoj kulturnoj delatnosti koju obavljaju: narodni radnički univerziteti, domovi kulture i kulturni centri; muzeji, arhivi, zbirke, galerije; biblioteke i čitaonice; pozorišta, opera, filharmonija, ansambli. U okviru istog poglavlja posebno su analizirani uslovi za zabavu i razonodu, kao i amaterska kulturno-umetnička delatnost u Beogradu. Na početku je dat Sadržaj, a u okviru teksta i tabelarni prikazi statističkih podataka.

Racionalna organizacija biblioteka (Kultura – Planiranje, sv. 6)

U okviru ove istraživačke studije, autori su preduzeli analizu mreže narodnih biblioteka Beograda sa predlogom racionalne organizacije. Podsticaj je došao od Izvršnog odbora Gradske samoupravne interesne zajednice kulture Beograda. Inicijativa je vezana za korenite promene u okviru narodnih biblioteka, u smislu njihovog objedinjavanja kroz bibliotečko-informativni sistem koji bi funkcionisao u skladu sa ciljevima kulturne politike. Postojanje Udruženih narodnih biblioteka Beograda je nametnulo potrebu za većom koordinacijom u radu, što podrazumeva zajedničko planiranje i programiranje njihovog rada, izgrađivanje metodologije praćenja rada, kao i uspostavljanje jedinstvenog tretmana rada, zajedničkog članstva i korišćenja bibliotečkih fondova.

Razvoj kulture u Srbiji 1976–1980, analiza (Kultura – Planiranje, sv. 5)

Ova studijska analiza u prvom redu služi sporazumevanju i dogovaranju o osnovama planova, usklađivanju interesa, ciljeva i međusobnih materijalnih radnih obaveza i odgovornosti nosilaca planiranja kulturnih potreba i njihovog zadovoljavanja. Data je ocena materijalnih uslova i mogućnosti kulturnog razvoja u narednom srednjoročnom periodu (1981–1985), kao i smernice za donošenje plana, uz samoupravne sporazume i analitičko-dokumentacione priloge. Analiza je urađena kao neophodna pomoć nosiocima društvenog planiranja u njihovom radu na planiranju razvoja kulture za srednjoročni period da bi se videlo koliko su i kako ostvareni rezultati razvoja kulture u Srbiji. Za izradu analize je korišćena jedinstvena metodologija, ali bez statističkih i dokumentacionih pokazatelja. Ovom analizom je obuhvaćen ukupni razvoj kulture u Srbiji u srednjoročnom periodu (1976–1980). U okviru studije postoji Sadržaj, kao i tabele.

Razvoj kulturnih delatnosti u Beogradu – osnovne pretpostavke i program razvoja 1971–1975–1985. (Izvod iz studije)

Ovde je dat izvod iz istoimene studije koji je pripremljen za javnu diskusiju. Celokupna istraživačka studija grupe autora rađena je za potrebe Skupštine grada Beograda. U radu, autori primenjuju stastističku klasifikaciju prema kojoj se sve kulturne delatnosti dele na dve grupe: kulturno-prosvetne i umetničko-zabavne. Ističu da iz odnosa kulturnih delatnosti i kulturnih potreba proizilaze bitni problemi kulturnog razvoja i planiranja u oblasti kulture. Upućuju na to da bi pod kulturnim razvojem trebalo da se podrazumeva takav razvoj pojedinih elemenata, kako u okviru kulturnih delatnosti tako i u okviru kulturnih potreba, koji bi ova dva pola jedne celovite (kulturne) pojave doveo u skladan odnos. To znači kvantitativno proširivanje i kvalitativno obogaćivanje kulturnih delatnosti i kulturnih potreba. Studija je podeljena na tri poglavlja. U prvom poglavlju, autori analiziraju društveno-ekološki okvir Beograda i elemente morfološke strukture stanovništva Beograda. U drugom poglavlju, bave se odnosom između privrednog rasta i razvoja kulture, kao i ekonomskim položajem kulturnih delatnosti, sa posebnim osvrtom na probleme finansiranja kulturnih delatnosti i investicionog ulaganja u njih. Treće i najobimnije poglavlje sadrži analizu stanja različitih tipova ustanova kulture Beograda, sa predloženim planom razvoja u narednih pet godina za svaki tip ustanove. Analizom su obuhvaćeni sledeći tipovi ustanova grupisani prema pretežnoj kulturnoj delatnosti koju obavljaju: narodni radnički univerziteti, domovi kulture i kulturni centri; muzeji, arhivi, zbirke, galerije; biblioteke i čitaonice; pozorišta, opera, filharmonija, ansambli. U okviru istog poglavlja posebno su analizirani uslovi za zabavu i razonodu, kao i amaterska kulturno-umetnička delatnost u Beogradu. Na početku se nalazi Sadržaj, a u okviru teksta su i tabelarni prikazi statističkih podataka.

Utvrđivanje kulturnog identiteta/Kulturni identitet

U okviru ovog istraživanja, Radoslav Đokić se bavi pitanjem utvrđivanja kulturnog identiteta kroz kratku analizu razvoja kulture, zadržavajući se na onoj etapi društvenog razvoja kada se formira nacija. Nasuprot dominatnom stavu po kome se kultura identifikuje sa nacionalnim, u radu se ističe da nacija nije topos kulture i da to što se kultura ispoljava u okviru nacije ne znači da je ona nacionalna. Naglašavajući da traganje za kulturnim identitetom nije traganje za nacionalnom suštinom kulture, autor postavlja pitanje šta u takvim okolnostima znači kulturni identitet. Da li je on uhvatljiv jedino u naciji? Odgovor daje kroz kritički osvrt na građansko društvo koje stvara naciju i nacionalni identitet, ističući da je nacionalna kultura prevaziđena ukupnim vrednostima progresivne kulture, koju Lenjin vezuje za radničku klasu kao nosioca svetskog istorijskog obrta – socijalističke revolucije. Tek sa nastankom progresivne kulture, kulture radničke klase, može se govoriti o kulturnom identitetu kao ukupnosti kulture. Autor prikazuje socijalizam kao ono društveno uređenje koje je značajno za razvoj kulturnog identiteta, u okviru koga se neće negirati sve tvorevine građanskog društva, već će se zadržati kulturni pluralizam. U nastavku, Ružica Rosandić se bavi pitanjem kulturnog identiteta kroz kritički osvrt na savremeni trenutak u kome je jedina univerzalno rasprostranjena kultura ona koju čine proizvodi kulturne industrije političkih i ekonomskih supersila. Autorka naglašava da je kultura iznova diktirana i da se njom vrši nasilna homogenizacija, ruši se potreba za autentičnim, za intelektualnom ili svakom drugom razlikom. Aktuelni trend da se sve ono što čini kulturni identitet i što potire uniformisanost proglašava „pretnjom“ ili nacionalizmom, ilustruje kroz nekoliko primera. Autorka apostrofira da je kulturni identitet sam po sebi neutralan pojam, a da mu načini oblikovanja i odnošenja prema sopstvenoj prošlosti, prema drugim kulturama i novinama, daju pozitivne ili negativne konotacije.