Схоwинг алл 2 ресултс

Идејни аспекти масовне културе у Београду

У овом истраживању, аутори су покушали да ситуирају масовну културу унутар вредносног и нормативног система социо-културног контекста града Београда. Кроз емпиријско и теоријско утемељење, циљ је био истражити овај сложен и противречан феномен културног и друштвеног живота Београда. Појава масовне културе се везује за настанак индустријског и урбаног друштва, што је нераскидиво повезано са капиталистичким начином производње, односно тржишним вредновањем и профитом. У тим околностима, јављају се и потрошачи културних добара, која пак бивају посматрана као роба. Попут привредне делатности, и културна индустрија тежи што ширем тржишту ради остваривања што веће зараде. Стога полази од потреба и укуса најшире публике, обухватајући свет забаве и бекство од свакодневних обавеза. У овом тексту приказана је економска страна масовне културе (уз разлике између појединих подручја културе), а дат је и поглед на развој, економику, маркетинг и тржиште масовне културе. Кроз емпиријско истраживање дат је приказ публике новокомпоноване народне музике (њен социо-културни профил, рецепција, карактеристике и сл.), уз упоредни преглед начина коришћења слободног времена елитистичког и популистичког културног модела, детаљнију анализу стила живота ове две публике, креирање њиховог имиџа и узора. На крају, указано је на културну функцију телевизије и Београдског програма, дакле, на њихово место у масовној култури, уз податке о гледаности одређених ТВ програма. У оквиру текста налазе се: Садржај, графикони, табеле.

Културна политика и управљање културним развојем (Евалуација искустава Европске заједнице)

Основна хипотеза истраживања Бранимира Стојковића везаног за културну политику Европске заједнице садржана је у тврдњи о постојању хомологије између општег концепта развоја ове међудржавне и у све већој мери наднационалне организације, и основних одлика њене културне политике и управљања заједничким културним развојем. Анализа која следи представља евалуацију културне политике Европске заједнице, у смислу конструисања динамичког евалуацијског модела културне политике Европске заједнице и анализирања односа циљева културне политике и инструмената који се користе за реализовање тих циљева. Излажући типове евалуација, Б. Стојковић се опредељује за вредносно неутралну евалуацију укупне културне политике ЕЗ, засновану на научним сазнањима. Говори о основним развојним етапама ЕЗ, о методама евалуације, о евалуацији у области културне политике, о основама културне политике ЕЗ, о савременим приоритетима културне политике ЕЗ, као и о културној политици у области медија (аудио-визуелне комуникације и информатике), тачки стварања културне економије. Посебно анализира декларацију Тхе Еуропеан Цоммунитy анд Цултуре из 1988, насталу у оквиру Комисије Европске заједнице као својеврсни акциони програм ЕЗ у области културе за период 1988–1992. На почетку истраживања налази се Садржај.