Културна политика у градовима – Извештај о студији Европског савета „Експериментално истраживање културног развитка у европским градовима“
Под покровитељством Европског савета, од 1971. године један број градова ангажован је за систематско проучавање њихових културних и рекреативних политика. У „експериментално проучавање културног развитка у европским градовима“ укључило се четрнаест градова из тринаест земаља: Акурејри (Исланд), Анси (Француска), Апелдорн (Холандија), Болоња (Италија), Есбјерг (Данска), Ексетер (Велика Британља), Кремс (Аустрија), Шо-де-Фон (Свајцар-ска), Линебург (СР Немачка), Еребро (Шведска), Ставангер (Норвешка), Тампере (Финска), Турнут и Нами (Белгија). Овај текст представља извештај о стању и дилемама културних политика у ових четрнаест градова. Намера је била да то не буде само социолошка студија о културном животу и културној политици у градовима учесницима, већ да буде и корисна у сугерисању многих питања на која је требало дати одговор приликом формулисања културне политике у градовима. У сваком од ових градова, истраживање је спровео тим научника из области друштвених наука (социолози и економисти), али уз консултације са онима који су задужени за културна питања (локалне власти). Извештај има: Садржај, табеле, Библиографију.
Културна понуда намењена деци Београда (Култура – Истраживање, св. 7)
Намера аутора овог истраживања је била да се укаже на повезаност културних и социјалних чинилаца и психичког развоја детета. Наиме, дугорочне последице деловања социо-културних чинилаца развоја могу да се испоље и као негативни аспекти лишавања, али и као позитивни аспекти подстицања њиховог психолошког развоја. Будући да се ово истраживање бави првенствено предшколском децом, наглашене су оне особености развоја у раном детињству које се сматрају посебно значајним за оцену примерености културне понуде за децу тог узраста, посебно кроз игру. Задатак је био да се испита који се све програми установа културе и културни производи нуде београдској деци, пре свега оној предшколског узраста, у којој мери је та културна понуда примерена развојно-психолошким особеностима деце, као и колико им је доступна. Зато је у овом истраживању анализирана институционално посредована понуда посебно библиотека, културних центара, културно-уметничких друштава, позоришта, музеја, као и предшколских установа. У следећем сегменту је дата анализа културне понуде посредоване кроз средства масовног комуницирања или преко трговачке мреже (радио, телевизија, плоче, касете, часописи, играчке). До резултата се дошло анкетирањем, као и кроз преглед рада институција по општинама, што је првенствено показало неравномерну распоређеност културне понуде. Поред Садржаја, овај истраживачки пројекат укључује и Прилоге са статистичким подацима основне културне понуде институција по општинама, као и оне посредоване преко средстава мас. комуникације. На крају је дат сиже истраживања на енглеском језику.
Културне потребе и навике грађана Србије
Ова студија је резултат анкетног истраживачког пројекта који се ослања на претходно истраживање Завода на тему културне партиципације, из 2010. године, а које је рађено компаративно у односу на истраживање из 2005. године. Пројекат је настао у партнерству Србије, односно Министарства културе и информисања, и Унеска, а у оквиру „Индикатора утицаја културе на развој“ (УНЕСЦО Цултуре фор Девелопмент Индисаторс). Општи циљ ауторки истраживања је опис тренутног културног понашања и потреба грађана Србије. Теренски рад је спроведен крајем 2015. године, на националном узорку од 1.565 испитаника. Културне потребе и навике доведене су у везу са социодемографским карактеристикама, што је указало на разлике у праксама између различитих група у узорку. Сагледани су и разлози због чега грађани, како опште популације тако и специфичних група, не посећују чешће програме из културе, а што може послужити као смерница за осмишљавање активности за привлачење публике. Предмет истраживања је културна партиципација грађана која обухвата две врсте активности: културну потрошњу (посета културним институцијама и културним догађајима; рецепција уметничких и културних садржаја код куће); и културну производњу (бављење уметношћу, аматерски или професионално). На основу афинитета грађана према одређеним културним програмима и учесталости посета културним програмима, ауторке су публику поделиле у четири групе: активну публику, пасивну публику, принудну публику и непублику. Ова подела одређена је за сваки тип установа културе. У публикацији су дати кључни налази и препоруке за унапређење културне политике. У оквиру публикације налазе се табеларни прикази и графикони из којих се могу сагледати подаци о културној партиципацији. На почетку је дат Садржај.
Културне праксе грађана Србије: прелиминарни резултати
Истраживање Културне праксе грађана Србије спада у истраживања културне рецепције или културне потрошње. Његов првенствени циљ је био да се на основу проучавања карактеристика и активности публике у Србији створи искуствена основа за формулисање мера културне политике. Истраживачи су посматрали пет аспеката културних пракси: културне потребе (потенцијални аспект културне партиципације), културне навике (актуелни аспект културне партиципације), укусе (естетске преференције), знања о култури и поседовање културних добара. Поред тога, предмет истраживања је била и културна понуда у местима боравка испитаника. Студија се састоји из два дела. У првом делу представљени су резултати који се тичу културних потреба грађана Србије, њихових културних навика у јавној сфери, као и у приватној сфери (у пољу читања и медијској сфери) и у домену културне продукције (аматерског и професионалног бављења уметношћу). Потом су изложени подаци о распрострањености четири типа публике (активне, потенцијалне, принудне и не-публике) за позориште, филмску уметност, визуелне уметности, читање и концерте у популацији Србије. Приказани су и основни показатељи укуса испитаника и њихових знања у култури. Подаци су поређени, где је то могуће, са ранијим истраживањем културних пракси које је обухватало Србију из 2005. године. У другом делу студије, анализа је обухватила социодемографске корелате културних пракси, као и поређења резултата према статистичким регионима Србије, као и компарације са културним праксама грађана европских земаља. Истраживање је дизајнирано као анкетно уз коришћење стандардизованог упитника са 95 питања подељених у десет тематских целина. Узорак је прављен као стратификовани, четвороетапни и случајни. Анкетирање на терену је обављену у периоду септембар – децембар 2010. а од планираних 1600 испитаника, испитано је 1490. У публикацији су дати графички прикази из којих се могу читати подаци. На крају студије је приказан сажетак прелиминарних резултата, као и закључци.
Културне праксе грађана Србије: прелиминарни резултати
Истраживање Културне праксе грађана Србије спада у истраживања културне рецепције или културне потрошње. Његов првенствени циљ је био да се на основу проучавања карактеристика и активности публике у Србији створи искуствена основа за формулисање мера културне политике. Истраживачи су посматрали пет аспеката културних пракси: културне потребе (потенцијални аспект културне партиципације), културне навике (актуелни аспект културне партиципације), укусе (естетске преференције), знања о култури и поседовање културних добара. Поред тога, предмет истраживања је била и културна понуда у местима боравка испитаника. Студија се састоји из два дела. У првом делу представљени су резултати који се тичу културних потреба грађана Србије, њихових културних навика у јавној сфери, као и у приватној сфери (у пољу читања и медијској сфери) и у домену културне продукције (аматерског и професионалног бављења уметношћу). Потом су изложени подаци о распрострањености четири типа публике (активне, потенцијалне, принудне и не-публике) за позориште, филмску уметност, визуелне уметности, читање и концерте у популацији Србије. Приказани су и основни показатељи укуса испитаника и њихових знања у култури. Подаци су поређени, где је то могуће, са ранијим истраживањем културних пракси које је обухватало Србију из 2005. године. У другом делу студије, анализа је обухватила социодемографске корелате културних пракси, као и поређења резултата према статистичким регионима Србије, као и компарације са културним праксама грађана европских земаља. Истраживање је дизајнирано као анкетно уз коришћење стандардизованог упитника са 95 питања подељених у десет тематских целина. Узорак је прављен као стратификовани, четвороетапни и случајни. Анкетирање на терену је обављену у периоду септембар – децембар 2010. а од планираних 1600 испитаника, испитано је 1490. У публикацији су дати графички прикази из којих се могу читати подаци. На крају студије је приказан сажетак прелиминарних резултата, као и закључци.
Културно-уметнички аматеризам – снага културе
Истраживање „Аматеризам у уметности и култури. Снага културе“ покренуто је са циљем да се идентификују проблеми и могућности, тако да аматеризам у уметности и култури заиста постаје велика снага за културни развој у Србији. Концептуализација истраживања подразумевала је идентификацију модела примењених у земљама попут Хрватске и Словеније које су некада биле део Југославије, па је цео систем успостављен слично, као и земље које су у културном, географском и нарочито демографском смислу блиске Србији (Аустрија и Швајцарска ).
Студија доступна на српском језику у првом делу је замишљена као наративна СВОТ анализа тренутне ситуације у којој се аматеризам у Србији бави таквим питањима, као што су перцепције значаја аматеризма (предности као што су додатно уметничко образовање, очување нематеријалне баштине, повећање културне партиципације); слабости (ниски капацитети за пројектно функционисање удружења аматера, недостатак простора и места за вежбе и извођење); могућности (повезивање са креативном индустријом, чвршће везе са школама итд.); и претње (статус qуо у културној политици, посебно на националном нивоу).
У свом другом делу студија представља кључна питања и опције у другим земљама сегментираним у погледу слабости и претњи утврђених у Србији. Имајући у виду искуства у Хрватској и Словенији у којима су у раним годинама транзицијских кровних организација сличне онима у Србији (Културно – просветна заједница у Хрватској, Звеза културно просветних организација Словеније у Словенији) биле затворене, али су на крају поново отворене под другим именима (Хрватски Сабор Култура у Хрватској, Јавни склад за друствене дјелатности у Словенији).
Модели локалних културних политика као основа за повећање културне партиципације
Ова студија је резултат сарадње Завода за проучавање културног развитка и Института за позориште, филм, радио и телевизију Факултета драмских уметности у Београду, а који су, током 2018. године, партнерски спровели истраживање на тему модела локалних културних политика у 15 градова Србије и о могућностима њиховог унапређења. Наручилац овог истраживања било је Министарство културе и информисања, а пројекат је на конкурсу Републичког секретаријата за јавне политике изабран за подршку у оквиру ПЕРФОРМ пројекта Швајцарске агенције за развој и сарадњу, који спроводе Хелветас и Универзитет у Фрибургу. Циљ аутора истраживања било је анализирање система културе на локалном нивоу – од локалне културне политике до културне понуде градова у Србији. Сходно томе, сагледана је организација и функционисање локалних одељења задужених за област културе, установа културе у сегменту партиципације и презентације програма, као и учешће свих заинтересованих појединаца и актера у локалној културној политици. Тиме се стекао увид у димензију партиципативности и демократизације културе на локалном нивоу. Емпиријско истраживање обухватило је 15 локалних самоуправа које имају највећи број становника, односно најразвијенију културну инфраструктуру, уз поштовање регионалне заступљености градова у узорку (Крагујевац, Крушевац, Ужице, Краљево, Чачак, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Лесковац, Врање, Смедерево, Ниш и Зајечар). Методологија је подразумевала прикупљање квантитативних података преко упитника од градских управа и јавних установа културе, и реализацију фокус група са представницима установа и удружења у култури – ради сагледавања стања и анализе изазова у области културе у локалним заједницама. У студији су за сваки од градова дати табеларни прикази и графикони. На почетку студије је дат Садржај.
Модели локалних културних политика као основа за повећање културне партиципације
Ова студија је резултат сарадње Завода за проучавање културног развитка и Института за позориште, филм, радио и телевизију Факултета драмских уметности у Београду, а који су, током 2018. године, партнерски спровели истраживање на тему модела локалних културних политика у 15 градова Србије и о могућностима њиховог унапређења. Наручилац овог истраживања било је Министарство културе и информисања, а пројекат је на конкурсу Републичког секретаријата за јавне политике изабран за подршку у оквиру ПЕРФОРМ пројекта Швајцарске агенције за развој и сарадњу, који спроводе Хелветас и Универзитет у Фрибургу. Циљ аутора истраживања било је анализирање система културе на локалном нивоу – од локалне културне политике до културне понуде градова у Србији. Сходно томе, сагледана је организација и функционисање локалних одељења задужених за област културе, установа културе у сегменту партиципације и презентације програма, као и учешће свих заинтересованих појединаца и актера у локалној културној политици. Тиме се стекао увид у димензију партиципативности и демократизације културе на локалном нивоу. Емпиријско истраживање обухватило је 15 локалних самоуправа које имају највећи број становника, односно најразвијенију културну инфраструктуру, уз поштовање регионалне заступљености градова у узорку (Крагујевац, Крушевац, Ужице, Краљево, Чачак, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Лесковац, Врање, Смедерево, Ниш и Зајечар). Методологија је подразумевала прикупљање квантитативних података преко упитника од градских управа и јавних установа културе, и реализацију фокус група са представницима установа и удружења у култури – ради сагледавања стања и анализе изазова у области културе у локалним заједницама. У студији су за сваки од градова дати табеларни прикази и графикони. На почетку студије је дат Садржај.
Просветни радници – културно образовање и културна партиципација
Ова студија је резултат истраживања сарадње између основних школа и установа и удружења у култури сагледане из угла просветних радника, њихових културних потреба и навика. Аутори су пошли од претпоставке да, уз родитеље, и просветни радници своје културне преференције и праксе преносе, у процесу социјализације, на своје ученике и тиме значајно доприносе обликовању културног капитала и модела понашања школске популације. Као основни закључак анализе издвојио се став да је у овој области потребна одговорна и снажна стратегија умрежавања институција културе и образовних институција, као и пажљиво усклађивање школских програма и понуда. Студија садржи кључне налазе и препоруке за унапређење међуресорне сарадње културе и образовања. Истакнути су и примери добре праксе сарадње установа културе и школа у Европи који креаторима културних и образовних политика у Републици Србији могу бити подстицајни за унапређење сарадње ова два ресора. У оквиру студије налазе се цитати и предлози који долазе од стране самих испитаника, као и табеларни прикази и графикони из којих се могу читати подаци о сарадњи и културној партиципацији. На почетку студије је дат Садржај, а на крају се налази упитник на који су одговарали испитаници, учитељи и предметни наставници 338 основних школа у Републици Србији.
Савез комуниста Југославије и идејна питања у култури 1945–1978.
Ова научно-истраживачка студија је резултат истраживања културне политике коју је Савез комуниста Југославије афирмисао и утемељивао у периоду од 1945. до 1978. године. Истраживање је обухватило све етапе и појаве које су биле преломне у читавом послератном периоду, уз сагледавање променљивог односа између развоја културе као социјалног или као политичког подсистема. Како би културни развој у наведеном периоду био потпун, представљене су културне делатности и односи Савеза комуниста Југославије према њиховој улози и доприносу. Акценат је стављен на најкрупније догађаје у СКЈ: на његове конгресе, на ставове који су заузимани у односу на укупну културну делатност и културни живот. У том делу садржана је разрада најкључнијих појмова културног живота и теорије културе, појмова који ближе одређују појаве и процесе културне праксе. Током послератног развоја, у културном животу се провлачи стваралачка марксистичка критика као незаобилазан чинилац укупног културног стваралаштва. Посебно је разматрано важно обележје друштвене заједнице – вишенационалност, па самим тим и постојање вишенационалних култура, језика и традиција у оквиру Југославије. У последњем поглављу, дат је преглед издавачке делатности у послератном периоду која се непосредније односи на Савез комуниста Југославије и његову активност. Ова студија има Садржај.
Вредности и културни активизам матураната Србије
Предмет истраживања и студије био је да се утврди да ли код ученика завршне године средњих школа постоји веза између појединих вредносних оријентација и понашања у културној сфери, односно да ли се друштвене јединке одређених ставова могу сврставати у извесне културне моделе. Кључно истраживачко питање у оквиру пројекта било је да ли ставови и вредности, који неизоставно опредељују понашање људи у различитим ситуацијама, обликују потребе и навике културног активизма и продукције, и обратно. За испитивање постојања везе између ставова и понашања у области културе изабрани су матуранти Србије под претпоставком да су они довољно самосвесни да упражњавају културне и друштвене обрасце независно од других. Са друге стране они представљају будућу друштвену и интелектуалну елиту која је на прагу да одабере своја професионална усмерења. Методолошки, студија је базирана на анкетном истраживању матураната уз помоћ стандардизованог упитника од 46 питања, дистрибуираног у 64 школе у 25 градова, центара округа у Србији. Истраживање је реализовано на узорку од 1.733 ученика завршних година средње школе, у октобру и новембру 2011. године. Упитник је садржавао питања о социо-демографским карактеристикама матураната, њиховим потребама и навикама, као и односом према традиционалистичким ставовима, усамљености и припадницима других народа. Анализом прикупљених података сагледано је колико су матуранти у Србији окренути вредносним оријентацијама национализма, ауторитаризма и патријархалности, те да ли су такви ставови у вези са културним навикама и понашањем. У ту сврху коришћене су скале национализма, патријархалности и ауторитаризма (преузета из два истраживања – 1989. и 2003. године), Богардусова скала социјалне дистанце и Раселова УЦЛА скала усамљености. За потребе сложене теме у оквиру истраживања формулисано је 9 хипотеза које имплицирају доказивање централне хипотезе да данашњи матуранти у Србији готово не учествују у културној продукцији, а културни укус и навике у вези су са вредносним оријентацијама матураната, односно да високо развијено национално, ауторитарно и патријархално уверење корелира са непосећивањем културних садржаја, слабим читалачким навикама и неучествовањем у културном стваралаштву.