Културна сарадња Социјалистичке Републике Србије са социјалистичким републикама и покрајинама
У овој истраживачкој студији, Радослав Ђокић и Соња Лихт се баве феноменима културне сарадње и заједништва који су дати на општем теоријском нивоу, у уводном делу, и конкретније – кроз културне праксе у Савезној Републици Србији, односно Југославији. У раду се указује на то да су у СР Србији постојале политичке претпоставке, попут Устава, које су са једне стране афирмисале културно заједништво народа и народности засновано на јединству и разликама. Са друге стране, одређене друштвене и економске противуречности деловале су на карактер и интензитет културног повезивања и културног заједништва на простору Југославије. У том смислу, национализам је апострофиран као значајна препрека културног заједништва. У домену културне праксе, аутори се баве анализом међурепубличке – покрајинске сарадње, која се одвијала на нивоу институција, и то на оном њеном делу које су регистровале самоуправне интересне заједнице република и покрајина. Пракса међурепубличке – покрајинске сарадње истражена је највећим делом кроз анализу културних манифестација, али и кроз анализу сарадње у другим областима, као што су: музичко-сценска, конематографија, ликовне колоније, аматеризам, издаваштво, библиотекарство и заштита културних добара. У закључном делу, представљена је активност културно-просветних заједница и интересних заједница културе на успостављању заједништва. На почетку је дат Садржај.
Културна сарадња у оквиру Југославије – трајни захтев и потреба
У овом извештају, Милош Немањић, као члан Комисије за идејно деловање СК у култури, говори о постојању социо-културне основе за културну сарадњу у југословенском простору, а што је уско везано за програмска документа СКЈ и СКС. Помиње да је на 13. конгресу СКЈ (јун 1986) истакнуто да ће се културна политика и пракса водити у правцу равноправности и међусобног прожимања култура народа и народности Југославије, уз неговање културног богатства и разноврсности у заједништву. Предмет критике биће инсистирање на посебностима и разликама. Такође, М. Немањић даје осврт на појмове који су и предмет овог извештаја (национални културни простори, југословенски културни простор, заједништво у култури, културна сарадња, рецепција културних вредности, културни живот итд.), те на њихов социјално-културни и политички контекст. У наставку се истичу актуелна питања међурепубличке, републичко-покрајинске и међунационалне сарадње у култури и уметничком стваралаштву. То подразумева динамичну размену културних програма, али и заједничка остварења у области научног истраживања, издаваштва, позоришта, филма, ликовног и музичког стваралаштва, у чијој организацији велику улогу имају и заводи за културу Београда и Загреба. Говори и о потреби за критичком проценом културне сарадње и њених резултата, као и о потреби за идентификовањем препрека плодотворнијој сарадњи.
Модели локалних културних политика као основа за повећање културне партиципације
Ова студија је резултат сарадње Завода за проучавање културног развитка и Института за позориште, филм, радио и телевизију Факултета драмских уметности у Београду, а који су, током 2018. године, партнерски спровели истраживање на тему модела локалних културних политика у 15 градова Србије и о могућностима њиховог унапређења. Наручилац овог истраживања било је Министарство културе и информисања, а пројекат је на конкурсу Републичког секретаријата за јавне политике изабран за подршку у оквиру ПЕРФОРМ пројекта Швајцарске агенције за развој и сарадњу, који спроводе Хелветас и Универзитет у Фрибургу. Циљ аутора истраживања било је анализирање система културе на локалном нивоу – од локалне културне политике до културне понуде градова у Србији. Сходно томе, сагледана је организација и функционисање локалних одељења задужених за област културе, установа културе у сегменту партиципације и презентације програма, као и учешће свих заинтересованих појединаца и актера у локалној културној политици. Тиме се стекао увид у димензију партиципативности и демократизације културе на локалном нивоу. Емпиријско истраживање обухватило је 15 локалних самоуправа које имају највећи број становника, односно најразвијенију културну инфраструктуру, уз поштовање регионалне заступљености градова у узорку (Крагујевац, Крушевац, Ужице, Краљево, Чачак, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Лесковац, Врање, Смедерево, Ниш и Зајечар). Методологија је подразумевала прикупљање квантитативних података преко упитника од градских управа и јавних установа културе, и реализацију фокус група са представницима установа и удружења у култури – ради сагледавања стања и анализе изазова у области културе у локалним заједницама. У студији су за сваки од градова дати табеларни прикази и графикони. На почетку студије је дат Садржај.
Модели локалних културних политика као основа за повећање културне партиципације
Ова студија је резултат сарадње Завода за проучавање културног развитка и Института за позориште, филм, радио и телевизију Факултета драмских уметности у Београду, а који су, током 2018. године, партнерски спровели истраживање на тему модела локалних културних политика у 15 градова Србије и о могућностима њиховог унапређења. Наручилац овог истраживања било је Министарство културе и информисања, а пројекат је на конкурсу Републичког секретаријата за јавне политике изабран за подршку у оквиру ПЕРФОРМ пројекта Швајцарске агенције за развој и сарадњу, који спроводе Хелветас и Универзитет у Фрибургу. Циљ аутора истраживања било је анализирање система културе на локалном нивоу – од локалне културне политике до културне понуде градова у Србији. Сходно томе, сагледана је организација и функционисање локалних одељења задужених за област културе, установа културе у сегменту партиципације и презентације програма, као и учешће свих заинтересованих појединаца и актера у локалној културној политици. Тиме се стекао увид у димензију партиципативности и демократизације културе на локалном нивоу. Емпиријско истраживање обухватило је 15 локалних самоуправа које имају највећи број становника, односно најразвијенију културну инфраструктуру, уз поштовање регионалне заступљености градова у узорку (Крагујевац, Крушевац, Ужице, Краљево, Чачак, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Лесковац, Врање, Смедерево, Ниш и Зајечар). Методологија је подразумевала прикупљање квантитативних података преко упитника од градских управа и јавних установа културе, и реализацију фокус група са представницима установа и удружења у култури – ради сагледавања стања и анализе изазова у области културе у локалним заједницама. У студији су за сваки од градова дати табеларни прикази и графикони. На почетку студије је дат Садржај.
Програмска и пословна политика галерија и излагачких простора у Србији – анализа резултата истраживања
„Програмска и пословна политика галерија и излагачких простора у Србији – анализа резултата истраживања“ представља завршну фазу вишегодишњег истраживачког пројекта у којем је учествовало троје аутора: Димитрије Тадић, Нина Михаљинац и Драгана Мартиновић. Циљ је био освестити проблеме у функционисању излагачког система у Србији, подстаћи дијалог заинтересованих актера и преузети кораке ка решавању препознатих проблема. Такође, жеља је да овај истраживачки пројекат допринесе отварању ширег поља за конструктивне дебате и деловање у оквиру излагачког система и сцене савремених визуелних уметности у Србији. У оквиру завршне фазе истраживања, Драгана Мартиновић даје квалитативну и квантитативну анализу података добијених захваљујући дистрибуцији сложеног упитника галеријама и излагачким просторима у Србији. Постављена питања се односе на трогодишњи период рада излагачких простора и галерија (2010–2012), а с обзиром на њихов велики број, структура упитника према тематским целинама осмишљена је тако да олакша његово попуњавање. На основу анализираних резултата, може да се стекне увид у савремене процесе и промене на пољу визуелних уметности и излагачке праксе у Србији. На почетку истраживања дат је Садржај, а у оквиру истраживања су прикази резултата кроз графиконе.
Развој културе у Србији ван територије САП за период 1981–1985. (анализа)
Ова истраживачка студија представља сажети социолошки преглед постојећих друштвених и материјалних услова развоја културе у Србији, једној од шест конститутивних република некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, са циљем сагледавања могућности за планирање у наредном средњорочном периоду (1986–1990). У питању је анализа која подразумева процену остварених резултата свих релевантних подручја планирања засновану на статистичким и документалистичким подацима, као и социолошким истраживањима појединих културних појава и делатности. Истраживање има четири целине. Први део анализе посвећен је култури свакодневног живота; други део представља анализу културних делатности и рецептивних облика културе (издавачка, филмска, драмска, музичка, музичко-сценска, ликовна и примењена култура, делатност музеја и галерија), док су дифузија и рецепција културе сагледане кроз делатност радничких и народних универзитета и домова културе/центара за културу, као и кроз културу заштите и културну баштину. Трећа целина анализе односи се на културни плурализам и културну сарадњу, и обухвата развој културе народности које живе на територији Србије, културу Рома као етничке групе, међурепубличку, међупокрајинску, и међународну културну сарадњу. Четврта целина је посвећена материјалним основама културе, тј. финансирању културе. На почетку истраживања налази се Садржај, а у оквиру истраживања су табеларни прикази.