Анализа и оцена развоја културе у Београду 1965–1970.
Ова студија је настала из „Програма развоја културних делатности у Београду (1971–1975)“, студије рађене за потребе Скупштине града Београда. Аутори дефинишу културу једне друштвене заједнице као релативно хомогено подручје, јер обухвата различите делатности које одговарају издиференцираним културним потребама. У студији је примењена статистичка класификација, према којој се све културне делатности деле на културно-просветне и уметничко-забавне. Аутори истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе основни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се схвати развој појединих елемената – и културних делатности и културних потреба, који би ова два пола једне целовите појаве довели у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на два дела. У првом делу студије обрађена је анализа стања културе у Београду (1965–1970), и у њему се налазе три поглавља. Други део студије односи се на Програм развоја културних делатности и установа Београда за период 1971–1975–1985. И у овом делу садржана је класификација која је примењена у првом делу студије, уз додатак два мања поглавља. На почетку студије дат је Садржај, а на крају библиографија и посебан додатак, где су и табеле са статистичким подацима емпиријског дела истраживања.
Настанак и делатност Завода за проучавање културног развитка
У овом истраживању, аутори су представили делатност Завода за проучавање културног развитка, првих дванаест година његовог постојања. Законом о Заводу за проучавање културног развитка, објављеном у Службеном гласнику СР Србије 27. априла 1967. године, остварена је дугогодишња замисао радне групе која је постојала при Културно-просветној заједници Србије. Актом о оснивању, Завод постаје прва установа у којој су се истраживачи бавили културним развитком, како у Југославији тако и на Балкану. На почетку, Милош Немањић говори о настанку и делатности Завода, као и о његовом интензивнијем развоју на почетку друге деценије. Потом, аутори дају истраживачки оквир Завода, наводећи: истраживачке пројекте, послове планирања културног развоја, улогу Одељења за документацију, издавачку делатност и настанак часописа Култура, међународну културну сарадњу, преглед публикованих, као и непубликованих радова у Заводу до 1980. године, списак запослених. Од самог почетка, основни задаци истраживача Завода били су везани за прикупљање документационе грађе о културним институцијама и активностима у СР Србији, за студијска и примењена истраживања, и за издавачку делатност. Специфичније, то су били радови посвећени кадровима у културним установама, културном животу радничке и сеоске омладине, домовима културе, материјалној основи културног живота села, уметничким удружењима, слободним уметницима, уметничкој публици, програмима културног развоја у СФРЈ, а нарочито у СР Србији, Београду и општинама. На крају је дат Садржај.
Основе за припрему програма развоја културе у СР Србији у раздобљу 1971–1975. године
Овај радни материјал презентован у виду свеске део је ширег истраживачког пројекта под називом „Програм развоја културе у СР Србији 1971–1980“. Ту су сабрани прикази, подаци и оцене о развоју културних делатности у СР Србији у раздобљу од 1966. до 1969. године, заједно са проценама потреба, могућности и праваца њиховог развоја и унапређивања у раздобљу до 1975. године и даље. Дати текстови треба да послуже као полазна основа за заснивање краткорочних и дугорочних планова и програма развоја културе, као и за разговоре и саветовања у оквиру њихових припрема. Иако не постоји утврђена методологија планирања код нас, као ни потпунија статистичка документација о културним делатностима, доношење планова је значајна прилика за утврђивање културне политике. Представљени су и изводи из друштвених планова СФРЈ и СР Србије о развоју културе у протеклом раздобљу за који су ови планови донети, а ту су и текстови о законодавној делатности у области културе, као и о основама и претпоставкама израде програма развоја културе у СР Србији у наредном раздобљу. Оријентација на израду десетогодишњег програма развоја културе одговара потребама и особеностима културних делатности. Основне поставке планова и програма развоја културе наћи ће своју примену у друштвеним плановима општина, покрајина и у Плану друштвеног и привредног развоја СР Србије за раздобље од 1971. до 1975. године. На крају се налази Садржај, а потом и изводи из друштвених планова Југославије и СР Србије, а у оквиру текстуалних делова и табеларни прикази.
Програм развоја културних делатности у Београду 1971–1975.
Ова истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку је дат Садржај, а у оквиру текста и табеларни прикази статистичких података.
Развој културе у Србији ван територије САП за период 1981–1985. (анализа)
Ова истраживачка студија представља сажети социолошки преглед постојећих друштвених и материјалних услова развоја културе у Србији, једној од шест конститутивних република некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, са циљем сагледавања могућности за планирање у наредном средњорочном периоду (1986–1990). У питању је анализа која подразумева процену остварених резултата свих релевантних подручја планирања засновану на статистичким и документалистичким подацима, као и социолошким истраживањима појединих културних појава и делатности. Истраживање има четири целине. Први део анализе посвећен је култури свакодневног живота; други део представља анализу културних делатности и рецептивних облика културе (издавачка, филмска, драмска, музичка, музичко-сценска, ликовна и примењена култура, делатност музеја и галерија), док су дифузија и рецепција културе сагледане кроз делатност радничких и народних универзитета и домова културе/центара за културу, као и кроз културу заштите и културну баштину. Трећа целина анализе односи се на културни плурализам и културну сарадњу, и обухвата развој културе народности које живе на територији Србије, културу Рома као етничке групе, међурепубличку, међупокрајинску, и међународну културну сарадњу. Четврта целина је посвећена материјалним основама културе, тј. финансирању културе. На почетку истраживања налази се Садржај, а у оквиру истраживања су табеларни прикази.
Развој културних делатности у Београду – основне претпоставке и програм развоја 1971–1975–1985. (Извод из студије)
Овде је дат извод из истоимене студије који је припремљен за јавну дискусију. Целокупна истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку се налази Садржај, а у оквиру текста су и табеларни прикази статистичких података.
Савез комуниста Југославије и идејна питања у култури 1945–1978.
Ова научно-истраживачка студија је резултат истраживања културне политике коју је Савез комуниста Југославије афирмисао и утемељивао у периоду од 1945. до 1978. године. Истраживање је обухватило све етапе и појаве које су биле преломне у читавом послератном периоду, уз сагледавање променљивог односа између развоја културе као социјалног или као политичког подсистема. Како би културни развој у наведеном периоду био потпун, представљене су културне делатности и односи Савеза комуниста Југославије према њиховој улози и доприносу. Акценат је стављен на најкрупније догађаје у СКЈ: на његове конгресе, на ставове који су заузимани у односу на укупну културну делатност и културни живот. У том делу садржана је разрада најкључнијих појмова културног живота и теорије културе, појмова који ближе одређују појаве и процесе културне праксе. Током послератног развоја, у културном животу се провлачи стваралачка марксистичка критика као незаобилазан чинилац укупног културног стваралаштва. Посебно је разматрано важно обележје друштвене заједнице – вишенационалност, па самим тим и постојање вишенационалних култура, језика и традиција у оквиру Југославије. У последњем поглављу, дат је преглед издавачке делатности у послератном периоду која се непосредније односи на Савез комуниста Југославије и његову активност. Ова студија има Садржај.