Анализа и оцена развоја културе у Београду 1965–1970.
Ова студија је настала из „Програма развоја културних делатности у Београду (1971–1975)“, студије рађене за потребе Скупштине града Београда. Аутори дефинишу културу једне друштвене заједнице као релативно хомогено подручје, јер обухвата различите делатности које одговарају издиференцираним културним потребама. У студији је примењена статистичка класификација, према којој се све културне делатности деле на културно-просветне и уметничко-забавне. Аутори истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе основни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се схвати развој појединих елемената – и културних делатности и културних потреба, који би ова два пола једне целовите појаве довели у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на два дела. У првом делу студије обрађена је анализа стања културе у Београду (1965–1970), и у њему се налазе три поглавља. Други део студије односи се на Програм развоја културних делатности и установа Београда за период 1971–1975–1985. И у овом делу садржана је класификација која је примењена у првом делу студије, уз додатак два мања поглавља. На почетку студије дат је Садржај, а на крају библиографија и посебан додатак, где су и табеле са статистичким подацима емпиријског дела истраживања.
Анализа стања културе у општини Бањалука
У оквиру ове истраживачке студије, аутори се баве анализом стања културе у општини Бањалука, што представља прилог за дефинисање дугорочног плана развоја културе Бањалуке, једног од регионалних центара Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине у саставу СФРЈ. Наиме, земљотрес, који је задесио Бањалуку 1969. године, направио је огромну материјалну штету. Поред стамбених и јавних објеката, уништене су и зграде установа културе. Група културних радника из Београда дошла је у Бањалуку 1971. године и са запосленима из културе овог града разговарала о могућностима културног развоја и примени, у то време, савремених метода у планирању развоја општине Бањалука. Тада настаје „Пројектни задатак за израду дугорочног програма развоја области културе и умјетности бањалучке комуне за период 1973–1990. године“, који је послат Заводу на разматрање. На основу тога, у Заводу је разрађена прва скица будућег пројекта која је крајем исте године послата у Бањалуку, а затим и предлог пројекта за израду програма културног развоја општине Бањалука. Анализа стања културе у општини Бањалука обухвата: 1) друштвено-економске оквире културе; 2) развој културе у посебним срединама – културни живот села, културне активности у школама и радним организацијама; 3) институционални оквир културног живота који се односи на установе културе, културно-уметничка друштва и уметничка удружења у овој општини; 4) део посвећен становништву и култури, са резултатима истраживања испитивања културних потреба становништва Бањалуке спроведеног наменски, за потребу ове анализе. Поред Садржаја, у оквиру студије налази се и Прилог за програм развоја културе Бањалуке, чији је аутор Ибро Ибришагић.
Читање у контексту културних потреба
Рад је настао у оквиру Првог југословенског савјетовања „Књига данас и у будућности“, одржаног у Загребу 1982. У раду, Милош Немањић се бави феноменом читања у контексту савремених културних потреба које се одређују као културна производња, културни интерес и културна комуникација. Аутор истиче да читање књига представља једну од најстаријих културних потреба и да се његова функција мењала кроз време, али да је упркос свим утицајима и модификацијама читање задржало своју основну културну фукцију. Кроз кратки приказ развоја феномена читања, који настаје појавом штампане књиге, апострофира се демократизација читања као израза културне потребе. Појавом средстава масовне комуникације књига није више примарни преносник знања, па су се отуда и јавили страхови о угрожености књиге, који су се временом показали неосновани. Аутор читање данас посматра у контексту сложене друштвене и културне ситуације у којој делује много фактора, где заправо читање од индивидуалног процеса прераста у сложену друштвену појаву. Структура и карактер производње књига разматра се као један од кључних фактора који утичу на феномен читања, док се појмови функционалне и нефункционалне књиге (функционално/нефункционално читање) анализирају као методолошки проблеми. Трагајући за одговором да ли структура издатих књига одговара друштвеним и посебним потребама појединих друштвених слојева, аутор анализира податке о појединим издавачим продукцијама код нас и у свету. Наводећи резултате домаћих и светских истраживања, настоји да одговори и на питања: ко је данашњи читалац и како настају читалачке навике?
Филмска и позоришна публика Београда, социјално-културни услови формирања у периоду 1961–1984.
Аутор ове теоријско-истраживачке студије, Милош Немањић, полази од развоја Београда у двадесетогодишњем периоду дајући главне одреднице града у социолошком и културолошком погледу, а у спрези са урбанизацијом и порастом броја његових становника. Истиче убрзани пораст становништва, ширење градског простора, неминовну стамбену изградњу, али говори и о поларизацији, нарочито између оних образованих, са једне стране, и оних без школске спреме, са друге стране. Међу супротностима које сагледава, издваја ону везану за велику концентрацију установа културе (републичког, градског и општинског значаја), и то у најужем центру града, у односу на потребе града као друштвене целине. Међутим, паралелно се организују и установе културе по општинама, у циљу прилагођавања свакодневним културним потребама грађана, што опет не значи и испуњеност задатка њихове приступачности. С тим у вези јесте и одлучивање грађана за учешћем у културном животу и стварање публике, односно непублике. У обухваћеном периоду десиле су се крупне промене, економске, политичке, културне: привредна и друштвена реформа, отварање наше земље ка свету, међународна културна сарадња, оснивање интернационалних културних манифестација (нарочито филмских и позоришних). У тој клими динамичног стваралаштва, долази до диференцирања културне понуде али и културних потреба, док публика постаје активни чинилац промене културне праксе. Стога, М. Немањић студиозно разматра ове појмове са социолошке, културолошке, антрополошке, историјске тачке гледишта, ослањајући се и на размишљања бројних теоретичара. Највише се бави позориштем и филмом, као најзаступљенијим областима културног живота Београда. Најпре проучава демографску и друштвену структуру становништва града, а потом и социјално-културни оквир који Београд нуди, указујући на проблем територијалног размештаја становништва и установа културе. Једна од метода истраживања коју аутор примењује јесте и статистичка, са циљем пружања података о материјалној основи стварања позоришне и филмске публике код нас, и указивања на њихове карактеристике. На крају публикације дати су табеларни прикази, Библиографија и Садржај.
Идејни аспекти масовне културе у Београду
У овом истраживању, аутори су покушали да ситуирају масовну културу унутар вредносног и нормативног система социо-културног контекста града Београда. Кроз емпиријско и теоријско утемељење, циљ је био истражити овај сложен и противречан феномен културног и друштвеног живота Београда. Појава масовне културе се везује за настанак индустријског и урбаног друштва, што је нераскидиво повезано са капиталистичким начином производње, односно тржишним вредновањем и профитом. У тим околностима, јављају се и потрошачи културних добара, која пак бивају посматрана као роба. Попут привредне делатности, и културна индустрија тежи што ширем тржишту ради остваривања што веће зараде. Стога полази од потреба и укуса најшире публике, обухватајући свет забаве и бекство од свакодневних обавеза. У овом тексту приказана је економска страна масовне културе (уз разлике између појединих подручја културе), а дат је и поглед на развој, економику, маркетинг и тржиште масовне културе. Кроз емпиријско истраживање дат је приказ публике новокомпоноване народне музике (њен социо-културни профил, рецепција, карактеристике и сл.), уз упоредни преглед начина коришћења слободног времена елитистичког и популистичког културног модела, детаљнију анализу стила живота ове две публике, креирање њиховог имиџа и узора. На крају, указано је на културну функцију телевизије и Београдског програма, дакле, на њихово место у масовној култури, уз податке о гледаности одређених ТВ програма. У оквиру текста налазе се: Садржај, графикони, табеле.
ИИИ Миленијум – Преглед мишљења о културном средишту
За потребе Одбора за ИИИ миленијум, у Заводу за проучавање културног развитка је, од октобра 1983. до маја 1984. године, спроведено интервјуисање чланова Одбора и других научника, угледних културних радника и стваралаца, како би сви они дали своје мишљење у вези са пројектом „Културно средиште“. У овом радном материјалу дат је преглед мишљења о замишљеном културном средишту, односно сажетак одговора саговорника на питања која су чинила окосницу разговора у вези са идејом овог пројекта. Питања су се односила на мишљења о: основној замисли Културног средишта, циљевима пројекта, о Отвореном универзитету, функцијама Информативног центра, о архитектонско-урбанистичком уобличавању Културног средишта, о оснивању Друштва за ИИИ миленијум, укључујући и предлоге за оснивање установа и објеката у оквиру Културног средишта. Разговоре су обављали А. Магдић, Р. Росандић и М. Немањић. На почетку је дат Садржај, а на крају Прилог који садржи транскрипте разговора са 68 саговорника на наведене теме.
Културна политика И (свеска 7)
У Заводу за проучавање културног развтика приређене су три свеске које су посвећене проблемима културне политике актуелним крајем 60-их година XX века. Основни циљ приређивача јесте да се културним радницима, уметницима и свим заинтересованим за питање култуног развоја омогући да се упознају са ситуацијом и искуствима у другим земљама, различитих друштвених структура. У ту сврху, одабрана су четири документа која су представљена у четири посебна дела ове прве свеске. Први део је посвећен Округлом столу о културној политици, одржаном у Монаку 1967. године у организацији Унеска, и он чини највећи део ове преведене и адаптиране грађе. То је био први округли сто у поменутој области, значајан и због тога што је тада била усвојена дефиниција културне политике. Други део је посвећен културној политици у Великој Британији и садржи извештај који је припремљен за поменути округли сто, са личним ставом и проценом културне политике у Британији. Трећи део односи се на политику у области уметности и садржи документ британске владе, у јавности познат као „Бела књига“, а који је поднео председник владе Парламенту 1965. године, у којем се говори о положају уметности у Великој Британији. Последњи део, о културној политици у Француској, садржи документациони приказ књиге француског аутора, „За културу политику“, из 1967. године, у којој је он изнео своје лично мишљење о тадашњим културним приликама у Француској дајући и предлоге за превазилажење неких од актуелних проблема у то време. На почетку је дат Садржај, а након сваког дела налазе се закључци и препоруке.
Културна политика у градовима – Извештај о студији Европског савета „Експериментално истраживање културног развитка у европским градовима“
Под покровитељством Европског савета, од 1971. године један број градова ангажован је за систематско проучавање њихових културних и рекреативних политика. У „експериментално проучавање културног развитка у европским градовима“ укључило се четрнаест градова из тринаест земаља: Акурејри (Исланд), Анси (Француска), Апелдорн (Холандија), Болоња (Италија), Есбјерг (Данска), Ексетер (Велика Британља), Кремс (Аустрија), Шо-де-Фон (Свајцар-ска), Линебург (СР Немачка), Еребро (Шведска), Ставангер (Норвешка), Тампере (Финска), Турнут и Нами (Белгија). Овај текст представља извештај о стању и дилемама културних политика у ових четрнаест градова. Намера је била да то не буде само социолошка студија о културном животу и културној политици у градовима учесницима, већ да буде и корисна у сугерисању многих питања на која је требало дати одговор приликом формулисања културне политике у градовима. У сваком од ових градова, истраживање је спровео тим научника из области друштвених наука (социолози и економисти), али уз консултације са онима који су задужени за културна питања (локалне власти). Извештај има: Садржај, табеле, Библиографију.
Културне политике градова у Србији-Културни ресурси града Београда
Надовезујући се на идеју истраживања „Локалне културне политике“ и „Културне политике округа Србије“ које је Завод за проучавање културног развитка спровео у 2009. и 2010. години, током 2011. године је реализовано истраживање „Културна политика Града Београда“. Следећи основну идеју наведених истраживања „оснаживање локалних културних капацитета, подршка процесу децентрализације у области културе и допринос дефинисању културне политике Србије“. Истраживање „Културна политика града Београда“ је имало за циљ мапирање активних актера у култури града Београда и њихових основних ресурса. Тиме је ово истраживање, заједно са претходним, допринело сагледавању стања, не само локалних културних система, већ и културног система Србије.Публикација се састоји из 3 поглавља. После уводног дела, у коме су описани циљеви, методологија и структура публикације, налази се поглавље посвећено ресору културе Града Београда, посебно Градском секретаријату за културу у чијој је надлежности ресор културе на територији Града, и упоредни приказ података везаних за културу градских општина. Потом следи поглавље које обухвата приказе сваке градске општине понаособ, представљене по азбучном реду.
Културне потребе Београда
У овој истраживачкој студији, Милош Немањић се бави истраживањем културних потреба Београда, као једног специфичног социо-културног оквира за њихов развој. Полази од термина „културне потребе“ и даје његово историјско тумачење, осврћући се на компоненту слојевитости културних потреба. Потом, даје детаљну анализу структуре становништва Београда, као и друштвене структуре, односно структуре друштвених група и слојева града. Полазећи од чињенице да социо-културно окружење утиче на настанак и развој културних потреба, у истраживању се посебан акценат ставља на анализу мреже установа културе у Београду (и њихов територијални размештај). Ова институционална мрежа је основа задовољавања културних потреба београдског становништва, јер установе културе, заправо, представљају инструмент културне политике којим се усмерава културни развој једне друштвене заједнице. У последњем поглављу, кроз анализу међусависности културне понуде Београда и културних потреба становника Београда, откривају се кључне тачке културне политике града, са препорукама како је унапредити и у ком правцу даље усмерити. Када су у питању културне потребе Београђана, у овој истраживачкој студији се, у оквиру анализе, користе подаци који су добијени током бројних истраживања која су се бавила Београдом као сложеном социо-културном и урбаном средином.
Културне потребе и навике грађана Србије
Ова студија је резултат анкетног истраживачког пројекта који се ослања на претходно истраживање Завода на тему културне партиципације, из 2010. године, а које је рађено компаративно у односу на истраживање из 2005. године. Пројекат је настао у партнерству Србије, односно Министарства културе и информисања, и Унеска, а у оквиру „Индикатора утицаја културе на развој“ (УНЕСЦО Цултуре фор Девелопмент Индисаторс). Општи циљ ауторки истраживања је опис тренутног културног понашања и потреба грађана Србије. Теренски рад је спроведен крајем 2015. године, на националном узорку од 1.565 испитаника. Културне потребе и навике доведене су у везу са социодемографским карактеристикама, што је указало на разлике у праксама између различитих група у узорку. Сагледани су и разлози због чега грађани, како опште популације тако и специфичних група, не посећују чешће програме из културе, а што може послужити као смерница за осмишљавање активности за привлачење публике. Предмет истраживања је културна партиципација грађана која обухвата две врсте активности: културну потрошњу (посета културним институцијама и културним догађајима; рецепција уметничких и културних садржаја код куће); и културну производњу (бављење уметношћу, аматерски или професионално). На основу афинитета грађана према одређеним културним програмима и учесталости посета културним програмима, ауторке су публику поделиле у четири групе: активну публику, пасивну публику, принудну публику и непублику. Ова подела одређена је за сваки тип установа културе. У публикацији су дати кључни налази и препоруке за унапређење културне политике. У оквиру публикације налазе се табеларни прикази и графикони из којих се могу сагледати подаци о културној партиципацији. На почетку је дат Садржај.
Културне потребе у будућности и нови модели организованости културе
Истраживачки пројекат „Културне потребе у будућности и нови модели организованости културе“ је реализован као подпројекат обимнијег пројекта „Истраживање концептуалних, просторних и економских проблема претварања Београда у интегрално културно средиште“ Одбора за ИИИ миленијум САНУ. Идеја је била да се у Београду, до почетка трећег миленијума, подигне велики културни комплекс који би допринео унапређењу културног и друштвеног живота. У овом истраживању, посебан фокус је стављен на улогу културне јавности у дефинисању културних потреба и процени опција будућег културног развоја и модела организованости културе у Београду. Тим поводом, у оквиру истраживања су обављени интервјуи са новинарима културних рубрика дневних и недељних листова, радија и телевизије, који чине значајан сегмент културне јавности. Такође, послат је упитник за репрезентативну уметничку и научну јавност. Уз приложене упитнике, наведена су и имена саговорника. Даље, анализирани су основни подаци везани за град Београд у које су укључене: карактеристике економског развоја Београда; демографске карактеристике становништва Београда, потом њихове културне потребе представљене у виду података о броју корисника библиотека, посета биоскопима, позориштима, музејима, концертима итд. На крају, представљени су и облици јавног финансирања уметности, њихова структура и ефекти, са примерима Велике Британије и Швајцарске. Циљ истраживања је доћи до могућег новог модела организованости културе и културних потреба у будућности. Ово истраживање представљено је и као друга фаза претходног истраживања Завода „Нове културне потребе и организације културе у Београду“ (1987–1988. године), у оквиру кога су се критички анализиране организације (институције) културе у Београду. Овај пројекат има Садржај, као и табеле.