Схоwинг 13–24 оф 28 ресултс
Културне праксе грађана Србије: прелиминарни резултати

Истраживање Културне праксе грађана Србије спада у истраживања културне рецепције или културне потрошње. Његов првенствени циљ је био да се на основу проучавања карактеристика и активности публике у Србији створи искуствена основа за формулисање мера културне политике. Истраживачи су посматрали пет аспеката културних пракси: културне потребе (потенцијални аспект културне партиципације), културне навике (актуелни аспект културне партиципације), укусе (естетске преференције), знања о култури и поседовање културних добара. Поред тога, предмет истраживања је била и културна понуда у местима боравка испитаника. Студија се састоји из два дела. У првом делу представљени су резултати који се тичу културних потреба грађана Србије, њихових културних навика у јавној сфери, као и у приватној сфери (у пољу читања и медијској сфери) и у домену културне продукције (аматерског и професионалног бављења уметношћу). Потом су изложени подаци о распрострањености четири типа публике (активне, потенцијалне, принудне и не-публике) за позориште, филмску уметност, визуелне уметности, читање и концерте у популацији Србије. Приказани су и основни показатељи укуса испитаника и њихових знања у култури. Подаци су поређени, где је то могуће, са ранијим истраживањем културних пракси које је обухватало Србију из 2005. године. У другом делу студије, анализа је обухватила социодемографске корелате културних пракси, као и поређења резултата према статистичким регионима Србије, као и компарације са културним праксама грађана европских земаља. Истраживање је дизајнирано као анкетно уз коришћење стандардизованог упитника са 95 питања подељених у десет тематских целина. Узорак је прављен као стратификовани, четвороетапни и случајни. Анкетирање на терену је обављену у периоду септембар – децембар 2010. а од планираних 1600 испитаника, испитано је 1490. У публикацији су дати графички прикази из којих се могу читати подаци. На крају студије је приказан сажетак прелиминарних резултата, као и закључци.
Културне праксе грађана Србије: прелиминарни резултати

Истраживање Културне праксе грађана Србије спада у истраживања културне рецепције или културне потрошње. Његов првенствени циљ је био да се на основу проучавања карактеристика и активности публике у Србији створи искуствена основа за формулисање мера културне политике. Истраживачи су посматрали пет аспеката културних пракси: културне потребе (потенцијални аспект културне партиципације), културне навике (актуелни аспект културне партиципације), укусе (естетске преференције), знања о култури и поседовање културних добара. Поред тога, предмет истраживања је била и културна понуда у местима боравка испитаника. Студија се састоји из два дела. У првом делу представљени су резултати који се тичу културних потреба грађана Србије, њихових културних навика у јавној сфери, као и у приватној сфери (у пољу читања и медијској сфери) и у домену културне продукције (аматерског и професионалног бављења уметношћу). Потом су изложени подаци о распрострањености четири типа публике (активне, потенцијалне, принудне и не-публике) за позориште, филмску уметност, визуелне уметности, читање и концерте у популацији Србије. Приказани су и основни показатељи укуса испитаника и њихових знања у култури. Подаци су поређени, где је то могуће, са ранијим истраживањем културних пракси које је обухватало Србију из 2005. године. У другом делу студије, анализа је обухватила социодемографске корелате културних пракси, као и поређења резултата према статистичким регионима Србије, као и компарације са културним праксама грађана европских земаља. Истраживање је дизајнирано као анкетно уз коришћење стандардизованог упитника са 95 питања подељених у десет тематских целина. Узорак је прављен као стратификовани, четвороетапни и случајни. Анкетирање на терену је обављену у периоду септембар – децембар 2010. а од планираних 1600 испитаника, испитано је 1490. У публикацији су дати графички прикази из којих се могу читати подаци. На крају студије је приказан сажетак прелиминарних резултата, као и закључци.
Културни живот и потребе ученика средњих школа у Србији

Истраживати било коју појаву везану за омладинску популацију, посебно ако је реч о ученицима средњих школа, веома је значајно, те се може рећи да овакво истраживање, поред научног, има и друштвени значај. Анкетирање је урађено у 56 средњих школа из 33 града у 26 округа Републике Србије и изведено је у периоду од 15. марта до 25 маја 2011. године. У раду се првенствено могу наћи подаци који се односе на омиљене начине провођења слободног времена ученика средњих школа у Србији, о месту које међу овим активностима имају културне активности и томе како се ученици могу груписати у зависности од врста омиљених активности у време доколице. Поред тога, студија пружа увид у то какве су културне навике ученика у домену културне рецепције (одласци на концерте, у позориште, биоскопе, галерије, музеје, споменике културе, књижевне вечери, спортске догађаје, а посебно на читање књига, слушање музике, гледање ТВ) и у области културне продукције (да ли се баве неким стваралаштвом, уметностима). Резултати истраживања обухватају културне потребе као и навике ученика средњих школа у Србији, као и проблеме младих у Србији. Истраживање садржи закључак и литературу.
Културни живот радничке омладине, св. 1

У овом истраживачком пројекту, аутори су поставили следеће циљеве: да испитају материјалне услове за могућност културног живота радничке омладине; да утврде реални културни ниво радничке омладине и обим њеног учешћа у „потрошњи“ културе; да установе садашње стање, као и потенцијалне могућности и друштвене концепције за културни развој радничке омладине. Као основа за истраживање послужила је грађа прикупљена анкетом на узорку од скоро 2.000 испитаника оба пола, од 15 до 25 година старости, оних из завршних разреда школа за квалификоване раднике и оних запослених у привреди. У првом делу истраживања дате су карактеристике посебних и општих услова, односно претпоставки културног живота. У другом делу истраживања обрађено је слободно време као основно подручје културног живота, тј. садржај и облици активности у слободном времену. У трећем делу се говори о битним детерминантама формирања културних потреба. Након тога следе најважнији резултати истраживања са закључцима, упитник за анкету и образац за вођење интервјуа. На почетку је дат Садржај.
Културно средиште

Истраживачки пројекат „Културно средиште“ састоји се из три засебна документа: „Културни центри у свету“, из 1985, чији су аутори Ружица Росандић и Ирина Суботић; „Преглед мишљења о културном средишту“, из 1984, Ружице Росандић; „Пројекат ИИИ миленијум – Информација“, из 1982, који је припремио Петар Игњатовић, секретар Одбора за ИИИ миленијум. Истраживање „Културни центри у свету“ настало је за потребе Одбора за ИИИ миленијум Српске академије наука и уметности и пројекта „Оснивање културног средишта“. Како је културни центар требало да буде централна тачка будућег културног комплекса, и да задовољи културне потребе тадашњих, а поготово будућих генерација, сачињен је преглед културних центара који даје увид у начин функционисања и искуства других културних центара у свету. Представљени су примери културних центара: Народни дворац културе „Људмила Живкова“ у Софији, Национални центар за уметност и културу „Жорж Помпиду“ у Паризу, Барбикан центар у Лондону, Дом културе у Стокхолму и локални дом културе у Данској. „Преглед мишљења о културном средишту“ даје сажетак одговора саговорника на питања која су чинила окосницу разговора у вези са идејом за пројекат „Културног средишта“ Српске академије наука и уметности, који су вођени од октобра 1983. до маја 1984. године. „Пројекат ИИИ миленијум – Информација“ представља експликацију пројекта Културног средишта Одбора за ИИИ миленијум Српске академије наука и уметности. Наиме, 1979. године од групе чланова САНУ покренута је иницијатива да се у Савском амфитеатру, после премештања железничке станице и пратећих објеката на нову локацију, изгради велико културно средиште. Овај простор би, према њиховом мишљењу, у будућем развоју града Београда добио централно место. На почетку пројекта је Садржај, а у оквиру текста су графикони.
Материјалне основе културног живота села у Србији (Документација, св. 11)

С обзиром на то да око 70% људи од укупног броја становништва у Србији живи у селима и мањим насељима, и да су културне институције углавном концентрисане по градовима, у овом истраживању Мирјана Николић и Миливоје Иванишевић отварају питање како становници мањих насеља могу да задовоље своје културне потребе и колико су им културна добра доступна. Локација културних и уметничких установа, солидна материјална основа за бављење културним активностима и сл., основни су проблеми које треба разрешити да би могло уопште да се говори о степену остварености права на културу у сеоским насељима. У оквиру истраживања пошло се од статистичких података о становништву Србије, распрострањености пољопривредног типа општина, неразвијеним општинама, спроведеној електрификацији, постојању школа, народних и радничких универзитета. Изложени су подаци о развоју писмености, читалаштва, штампе, радио и ТВ програма, опремљености и активности домова културе, запосленим кадровима у њима. Наведене су и статистички обрађене општине са најнижим културним стандардима. На почетку овог истраживања дат је Садржај, а у последњем делу приказане су табеле са статистичким подацима и подацима добијеним из упитника који је послат домовима културе, као и мапе.
Организације културе и нове културне потребе

Истраживање „Организације културе и нове културне потребе“ је реализовано као подпројекат обимнијег пројекта „Истраживање концептуалних, просторних и економских проблема претварања Београда у интегрално културно средиште“ Одбора за ИИИ миленијум САНУ. Сврха овог истраживања је, попут осталих подпројеката у оквиру овог пројекта, да се сагледа затечена ситуација и проуче модели организованости културних комплекса, и да се преиспита улога и место постојећих организација културе у Београду у односу на планирано Културно средиште. У фокусу овог дела истраживања су организације културе и њихова улога у задовољавању постојећих и стварању нових културних потреба. Организације културе се виде као значајно место где се конкретизују културне потребе, у које допиру подстицаји из спољне средине, али и из кога импулси иду ка окружењу. За потребе овог истраживања, прикупљени су подаци о ресурсима установа културе у граду Београду – позориштима, библиотекама, културним центрима, музејима и галеријама (просторни, кадровски/људски, програмски, организациони, финансијски). Како се начин одлучивања и управљања установама културе доводи у везу са испуњавањем њихове основне улоге/функције, у оквиру истраживања је спроведено и анкетирање руководилаца установа културе. Закључак анализе улоге организација културе са аспекта сагледавања нових културних потреба показао је да није довољно развијена свест о променама које су се током претходне деценије догодиле у оквиру социјално-демографских, урбаних и културних структура, и да се методе и садржаји рада нису прилагодили тим променама. С тим у вези, аутори постављају питање да ли је реч о томе да су културне потребе недовољно развијене или је реч о неприпремљености и неприлагођености организација културе да одговоре на нове културне потребе. На почетку истраживања је Садржај, а на крају су прилози: списак организација у којима је обављена анкета и одговори на питања о развоју организација.
Основни налази емпиријских истраживања омладине 1976–1981. године у СР Србији; Преглед емпиријских истраживања омладине 1978–1981. г. у СР Хрватској

У овом прегледу емпиријских истраживања омладине у СР Србији, Срећко Михаиловић евидентира одсуство теоријских и историографских радова о омладини. Напомиње да тек од 1976. године почињу систематска истраживања о омладини која обављају Савез социјалистичке омладине Србије (ССО Србије) и Центар за политиколошка истраживања и јавно мњење. Аутор је извршио класификацију истраживања према њиховом садржају на она која се баве: друштвено-економским положајем омладине; друштвеним, политичким и самоуправним ангажовањем омладине; вредносним оријентацијама, интересовањем младих; слободним временом, културом младих; омладинским радним акцијама. Изнети су основни налази ових истраживања кроз реинтерпретацију закључака истраживања. Указано је и на тешкоће око спровођења ових истраживања, као и на чињеницу да ниједно од ових истраживање није финансијски помогла Заједница науке. Треба напоменути и то да је ССОЈ организовао исте године научни скуп на тему „Друштвени положај и животне перспективе младе генерације Југославије“, као и то да је у Заводу за проучавање културног развитка извршено истраживање „Културни живот радничке омладине“. Даље, у прегледу емпиријских истраживања омладине у СР Хрватској, Ненад Фануко даје називе истраживања, имена издавача, аутора и године публиковања, уз опште карактеристике и најважније (статистичке) резултате истраживања. На крају су дате табеле са прегледом програма за младе.
Позориште и публика (Истраживања и Документација, св. 3)

Аутори ове истраживачке студије истичу да је њен предмет и циљ да се изнађе пут ка решавању постојеће кризе публике и то кроз испитивање карактеристика управо непублике, као и услова који чине једнима позориште доступним а другима недоступним. Такође, овде се ради и о разумевању разлика у културним потребама и навикама људи. Стога су се првенствено водили демографским и друштвеним карактеристикама и условима, односно квантитативним одредницама гледалаца и негледалаца, као што су: социјално порекло, образовање, занимање, удаљеност места становања од позоришта, интересовање за друге културне активности итд. Узорак истраживања чинили су становници изнад осамнаест година старости, и то у три града Србије – Београд, Ниш, Шабац, у којима је развијена позоришна делатност. У првом делу публикације дати су резултати емпиријског истраживања (не)публике позоришта са графиконима и закључцима. У другом делу су приказани резултати разговора са позоришним експертима о публици, о позоришној делатности, о позоришним ствараоцима и сл., а у трећем делу је позоришна публика посматрана из теоријског и методолошког угла, што је појашњено и кроз табеле. У четвртом делу су представљени резултати истраживања чланова Позоришне комуне, самоуправне заједнице чији је циљ да ради на побољшању комуникације између позоришних институција и гледалаца, односно на приближавању позоришта радним људима, развијању културних навика, успостављању сарадње Народног позоришта са радним организацијама, стварању позоришне публике и сл. У оквиру овог дела налазе се и табеларни прикази, а на крају су изведени закључци. На почетку публикације дат је Садржај.
Програм развоја културних делатности у Београду 1971–1975.

Ова истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку је дат Садржај, а у оквиру текста и табеларни прикази статистичких података.
Производња простора за културу, културне потребе и квалитет животне средине

У овом истраживању, Милош Немањић се бави питањем односа производње простора за културу, културних потреба и квалитета животне средине. Разматрајући сложеност питања културних потреба, аутор истиче да њихово задовољавање захтева производњу одређених простора, а да је стварање ових простора увек друштвено-економски условљено. У раду је анализиран проблем неусклађености урбанистичког планирања и планирања културног развоја, као кључних фактора производње простора за културне делатности. Наглашава се да у пракси изградња простора, који имају културне функције, често не прати нормативе, нарочито не оне који имају утемељење у културној и социјалној теорији. У том смислу, постоји раскорак између урбане теорије и урбане праксе, односно урбане праксе и концепције културног развоја. Тезу да је савремени град/метропола, као оквир просторног планирања, израз неусклађености ових приступа, аутор илуструје кроз пример Београда који због историјског контекста, начина развоја и установа културе које има – најбоље сажима противречности које се разматрају. У том контексту, анализиран је однос између града Београда, његових културних садржаја, културних потреба људи и простора намењеног културним садржајима.
Простори за културни и друштвени живот у ЧССР

Аутори ове истраживачке студије подстакнути су проблемима у области мреже културних институција на територији Чехословачке Републике током 60-их година XX века. Кључни проблеми огледају се у томе да постојеће институције културе најчешће не одговарају захтевима модерног друштва, односно да је њихова распрострањеност неадекватна, услед стихијске изградње, без плана и анализе реалних потреба. У оквиру ове студије примењено је оријентационо истраживање, које је спроведено током јуна 1965. године, са циљем да се идентификују постојећи објекти који се користе за културне и друштвене сврхе у свим сеоским и градским срединама на територији целе земље. У раду се под просторима и објектима за друштвени и културни живот сматрају вишенаменски простори (у којима се реализују различити културни и друштвени садржаји). Структура рада подељена је на поглавља, у оквиру којих је представљено: стање размештаја становништва у ЧССР, стање мреже клупских институција и биоскопа у њима, и стање мреже отворених летњих позорница. У оквиру централног дела студије дата је анализа тадашњег стања објеката и простора који су служили за културни и друштвени живот. У завршном делу истраживања, аутори су изнели основне закључке анализе, са нагласком да се, на основу сазнања о ситуацији у сваком насељу, региону и читавој земљи, могу креирати будући правци изградње нових или модернизације постојећих објеката и простора за културу и друштвени живот. У оквиру прилога дати су: списак домова културе у ЧССР (са њиховим капацитетима), табеле и графикони.