У оквиру овог истраживања, Радослав Ђокић се бави питањем утврђивања културног идентитета кроз кратку анализу развоја културе, задржавајући се на оној етапи друштвеног развоја када се формира нација. Насупрот доминатном ставу по коме се култура идентификује са националним, у раду се истиче да нација није топос културе и да то што се култура испољава у оквиру нације не значи да је она национална. Наглашавајући да трагање за културним идентитетом није трагање за националном суштином културе, аутор поставља питање шта у таквим околностима значи културни идентитет. Да ли је он ухватљив једино у нацији? Одговор даје кроз критички осврт на грађанско друштво које ствара нацију и национални идентитет, истичући да је национална култура превазиђена укупним вредностима прогресивне културе, коју Лењин везује за радничку класу као носиоца светског историјског обрта – социјалистичке револуције. Тек са настанком прогресивне културе, културе радничке класе, може се говорити о културном идентитету као укупности културе. Аутор приказује социјализам као оно друштвено уређење које је значајно за развој културног идентитета, у оквиру кога се неће негирати све творевине грађанског друштва, већ ће се задржати културни плурализам. У наставку, Ружица Росандић се бави питањем културног идентитета кроз критички осврт на савремени тренутак у коме је једина универзално распрострањена култура она коју чине производи културне индустрије политичких и економских суперсила. Ауторка наглашава да је култура изнова диктирана и да се њом врши насилна хомогенизација, руши се потреба за аутентичним, за интелектуалном или сваком другом разликом. Актуелни тренд да се све оно што чини културни идентитет и што потире униформисаност проглашава „претњом“ или национализмом, илуструје кроз неколико примера. Ауторка апострофира да је културни идентитет сам по себи неутралан појам, а да му начини обликовања и одношења према сопственој прошлости, према другим културама и новинама, дају позитивне или негативне конотације.