Prikazani svi od ukupno 6 rezultata

Između klase i generacije: o kulturnom identitetu radničke omladine

U svom istraživanju, Branimir Stojković govori o tome da je radnička omladina društvena grupa koja u suštini ima dvostruki identitet, jer je deo radničke klase ali i omladinske populacije. Ističe, uz navedene razloge, da je njeno pripadanje radničkoj klasi od mnogo većeg značaja za njen kulturni identitet od pripadnosti omladinskoj populaciji. Naime, omladina je tranzitna društvena kategorija, što u punoj meri važi za srednjoškolsku i studentsku omladinu. Da bi bilo uopšte moguće govoriti o nekoj specifičnoj kulturi radničke omladine neophodno je najpre identifikovati, tj. utvrditi postojanje posebne tzv. roditeljske kulture, odnosno radničke kulture koja ima neke bitne odlike koje je čine različitom od kulture klasno slojnih formacija u društvu. U istraživanju, autor se bavi identifikacijom smisaono nekonzistentne celine koja bi se mogla poistovetiti sa kulturom naše radničke klase. Identifikuje njene osnovne odlike i u kojoj meri se ona, i kojim svojim odlikama, razlikuje od kulture drugih društvenih grupacije u društvu SFRJ. Dat je osvrt na stepen industrijskog razvoja zemlje jer izvesno je da bez razvijene industrije nema ni razvijene radničke klase. Na kraju istraživanja nalazi se spisak literature.

Kultna i religijska svest u kulturnom identitetu i nacionalnoj kulturi Srba (Nacrt teorijsko-metodoloških osnova istraživačkog projekta)

Ovde je dat Nacrt teorijsko-metodoloških osnova autorskog istraživanja kultne i religijske svesti u kulturnom identitetu i nacionalnoj kulturi Srba, a čiji je naručilac Marksistički centar CK SK Srbije. U oblikovanju ovog složenog istraživačkog zadatka, Veselin Ilić polazi od stanovišta da u stvaranju kulturnog identiteta i nacionalne kulture svakog naroda, u značajnoj meri učestvuju i obrasci kultne i religijske svesti. Prisustvo kultne i religijske svesti u savremenoj kulturi jedan je od razloga njenog mitologizma – nekritičkog, emotivnog i ideološkog usvajanja vrednosti kulturnih tradicija u okviru nacionalnih kultura. Upravo se ovim fenomenom bavi autor na primeru srpske kulture. Njegovo nastojanje je vezano za zasnivanje teorijsko-hipotetičkog okvira istoričnog istraživanja moguće teleologije srpske nacionalne kulture. U prvom delu, autor planira da se bavi odnosom kulta i kulture, kulturnim identitetom i nacionalnom zajednicom; u drugom delu bi razmatrao kultnu i religijsku svest u istorijskoj zbilji kulture Srba. U završnim razmatranjima suprotstaviće kulturu i kult. Na početku studije dat je Sadržaj, a na kraju organizacija i dinamika istraživanja, koje je trebalo da bude završeno 1986. godine.

Kultura i razvoj u organizacijama udruženog rada materijalne proizvodnje Beograda – osnovni razvojni parametri

U središtu interesovanja istraživanja Branimira Stojkovića jeste analiza internog kulturnog sistema radne organizacije koji je, inače, u sadejstvu sa eksternim kulturnim sistemom šire društvene sredine. Dosta je istraživanja rađeno na temu kulturnog života i kulturnih potreba zaposlenih unutar pojedinih radnih organizacija, pa i na ispitivanju oblika rasprostranjenosti kulturnih aktivnosti u radnim organizacijama. Ali, sva su bila usmerena na deskripciju pojavnosti kulture u radnim organizacijama materijalne proizvodnje. Prema mišljenju autora, pristup bi trebalo pomeriti na njenu evaluaciju, odnosno vrednovanje unutar modela koji bi bio u funkciji daljeg razvoja kulturne dimenzije radne organizacije. Takođe je i problem standardizacije kulture važan u koncipiranju kulturnog razvoja radne organizacije. Stoga, u ovom istraživanju, autor predlaže da se redefiniše uloga osnovnih organizacija udruženog rada i da se omogući razvojna funkcija radne organizacije. Osnovne pretpostavke i optimalne mogućnosti za razvoj kulture biće definisane na nivou radne organizacije (OUR) materijalne proizvodnje posmatrane u beogradskom kulturnom kontekstu. U ovom istraživanju obrađeni su ne samo činioci razvoja kulture u organizaciji udruženog rada već i planiranje razvoja kulture (izrada srednjoročnih planova), kao i sistem indikatora za procenu razvijenosti kulture u organizacijama udruženog rada. Na početku je dat Sadržaj.

Kulturni razvoj zemalja sa više nacija i/ili etničkih grupa; Cultural Development in countries containing different national and/or ethnic groups

U ovom izveštaju je dato uvodno izlaganje Stevana Majstorovića tokom sastanka održanog u Beogradu 28. i 29. aprila 1976. posvećenog temi „Razvoj kulture u zemljama sa više nacija ili/i etničkih grupa“, a u okviru Uneskovog programa „zajedničkih studija” (joint studies). Zajedničke studije u oblasti kulture predstavljaju mogućnost podsticanja evropske kulturne saradnje između država, kao i naroda. Cilj pomenutih budućih komparativnih studija je da 1. definišu status i potencijal kultura za slobodnim izrazom i razvojem i 2. da analiziraju ulogu ovih kultura kao važnih faktora u kulturnoj razmeni i medijatora za njihovo bolje razumevanje. Ovo vodi ka razmeni iskustava i proširenju saznanja, te obaveštenosti o problemima kulturnog razvoja zemalja sa više nacija, narodnosti i etničkih grupa. Za koordinatora istraživanja je odabrana Jugoslavija. U svom izlaganju, S. Majstorović se naročito zadržao na predlogu dve varijante pristupa utvrđivanju zajedničkih elemenata da bi mogla da se obavi ova komparativna studija, a koje otvaraju i dve dimenzije zadatka koji će se praktično naći pred zemljama učesnicama. Dat je izveštaj sa zaključcima donetim na prvom sastanku stručnjaka evropskih zemalja o izradi zajedničkih studija u oblasti kulture. U poslednjem dokumentu se govori o pripremi sastanka sa jugoslovenskim stručnjacima iz ove oblasti u aprilu 1977. godine, o angažovanom timu iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, kao i o potrebnim finansijskim sredstvima za realizovanje istraživanja kod nas.

Od kulturnog pluralizma ka identitetu nacionalne kulture

Ovaj naučni rad je nastao u okviru Okruglog stola „Etnos, narod, nacija“ Marksističkog centra CK SK Srbije. Veselin Ilić se bavi istraživanjem kulturnog pluralizma u konstituisanju nacionalne kulture Srba primenom genetsko-dijalektičke, istorijske metode u kojoj se ne zapostavljaju sociološka ni kulturološka značenja fenomena koji se analizira. U uvodnom delu rada, autor otvara pitanje terminologije savremene nauke u kulturi kao metodološkog problema. U tom smislu, ističe pojavu mitologizacije, odnosno nepreciznog, nepotpunog i suprotstavljenog upotrebljavanja pojmova kao što su: rod i pleme, jezik i mit, magija i religija, kult i kultura, narod i nacija, identitet i pluralizam. Daje kratki prikaz korišćenja pojmova etnos i nacija kroz različite epohe, osvrćući se i na njihove semantičke nanose koji su nastali usled različitih istorijsko-kulturnih i ideoloških koncepcija. Imajući u vidu da u savremenoj nauci ne postoje pouzdani tragovi o mogućim izvorima prvobitne kulture Srba, autor iznosi pretpostavku o dva moguća dominantna izvora: 1) slovenska (srpska) mitologija i 2) arhaična ratnička kultura koja se uporedo razvija sa kulturom obrade zemlje. Tragovi o kultnom poreklu južnoslovenskih kultura na balkanskom tlu interpretiraju se kroz analizu kultnih mitoloških i simboličkih značenja Madarskog konjanika, jednog od retko sačuvanih slovenskih spomenika na balkanskom tlu.

Utvrđivanje kulturnog identiteta/Kulturni identitet

U okviru ovog istraživanja, Radoslav Đokić se bavi pitanjem utvrđivanja kulturnog identiteta kroz kratku analizu razvoja kulture, zadržavajući se na onoj etapi društvenog razvoja kada se formira nacija. Nasuprot dominatnom stavu po kome se kultura identifikuje sa nacionalnim, u radu se ističe da nacija nije topos kulture i da to što se kultura ispoljava u okviru nacije ne znači da je ona nacionalna. Naglašavajući da traganje za kulturnim identitetom nije traganje za nacionalnom suštinom kulture, autor postavlja pitanje šta u takvim okolnostima znači kulturni identitet. Da li je on uhvatljiv jedino u naciji? Odgovor daje kroz kritički osvrt na građansko društvo koje stvara naciju i nacionalni identitet, ističući da je nacionalna kultura prevaziđena ukupnim vrednostima progresivne kulture, koju Lenjin vezuje za radničku klasu kao nosioca svetskog istorijskog obrta – socijalističke revolucije. Tek sa nastankom progresivne kulture, kulture radničke klase, može se govoriti o kulturnom identitetu kao ukupnosti kulture. Autor prikazuje socijalizam kao ono društveno uređenje koje je značajno za razvoj kulturnog identiteta, u okviru koga se neće negirati sve tvorevine građanskog društva, već će se zadržati kulturni pluralizam. U nastavku, Ružica Rosandić se bavi pitanjem kulturnog identiteta kroz kritički osvrt na savremeni trenutak u kome je jedina univerzalno rasprostranjena kultura ona koju čine proizvodi kulturne industrije političkih i ekonomskih supersila. Autorka naglašava da je kultura iznova diktirana i da se njom vrši nasilna homogenizacija, ruši se potreba za autentičnim, za intelektualnom ili svakom drugom razlikom. Aktuelni trend da se sve ono što čini kulturni identitet i što potire uniformisanost proglašava „pretnjom“ ili nacionalizmom, ilustruje kroz nekoliko primera. Autorka apostrofira da je kulturni identitet sam po sebi neutralan pojam, a da mu načini oblikovanja i odnošenja prema sopstvenoj prošlosti, prema drugim kulturama i novinama, daju pozitivne ili negativne konotacije.