Између класе и генерације: о културном идентитету радничке омладине
У свом истраживању, Бранимир Стојковић говори о томе да је радничка омладина друштвена група која у суштини има двоструки идентитет, јер је део радничке класе али и омладинске популације. Истиче, уз наведене разлоге, да је њено припадање радничкој класи од много већег значаја за њен културни идентитет од припадности омладинској популацији. Наиме, омладина је транзитна друштвена категорија, што у пуној мери важи за средњошколску и студентску омладину. Да би било уопште могуће говорити о некој специфичној култури радничке омладине неопходно је најпре идентификовати, тј. утврдити постојање посебне тзв. родитељске културе, односно радничке културе која има неке битне одлике које је чине различитом од културе класно слојних формација у друштву. У истраживању, аутор се бави идентификацијом смисаоно неконзистентне целине која би се могла поистоветити са културом наше радничке класе. Идентификује њене основне одлике и у којој мери се она, и којим својим одликама, разликује од културе других друштвених групације у друштву СФРЈ. Дат је осврт на степен индустријског развоја земље јер извесно је да без развијене индустрије нема ни развијене радничке класе. На крају истраживања налази се списак литературе.
Култна и религијска свест у културном идентитету и националној култури Срба (Нацрт теоријско-методолошких основа истраживачког пројекта)
Овде је дат Нацрт теоријско-методолошких основа ауторског истраживања култне и религијске свести у културном идентитету и националној култури Срба, а чији је наручилац Марксистички центар ЦК СК Србије. У обликовању овог сложеног истраживачког задатка, Веселин Илић полази од становишта да у стварању културног идентитета и националне културе сваког народа, у значајној мери учествују и обрасци култне и религијске свести. Присуство култне и религијске свести у савременој култури један је од разлога њеног митологизма – некритичког, емотивног и идеолошког усвајања вредности културних традиција у оквиру националних култура. Управо се овим феноменом бави аутор на примеру српске културе. Његово настојање је везано за заснивање теоријско-хипотетичког оквира историчног истраживања могуће телеологије српске националне културе. У првом делу, аутор планира да се бави односом култа и културе, културним идентитетом и националном заједницом; у другом делу би разматрао култну и религијску свест у историјској збиљи културе Срба. У завршним разматрањима супротставиће културу и култ. На почетку студије дат је Садржај, а на крају организација и динамика истраживања, које је требало да буде завршено 1986. године.
Култура и развој у организацијама удруженог рада материјалне производње Београда – основни развојни параметри
У средишту интересовања истраживања Бранимира Стојковића јесте анализа интерног културног система радне организације који је, иначе, у садејству са екстерним културним системом шире друштвене средине. Доста је истраживања рађено на тему културног живота и културних потреба запослених унутар појединих радних организација, па и на испитивању облика распрострањености културних активности у радним организацијама. Али, сва су била усмерена на дескрипцију појавности културе у радним организацијама материјалне производње. Према мишљењу аутора, приступ би требало померити на њену евалуацију, односно вредновање унутар модела који би био у функцији даљег развоја културне димензије радне организације. Такође је и проблем стандардизације културе важан у конципирању културног развоја радне организације. Стога, у овом истраживању, аутор предлаже да се редефинише улога основних организација удруженог рада и да се омогући развојна функција радне организације. Основне претпоставке и оптималне могућности за развој културе биће дефинисане на нивоу радне организације (ОУР) материјалне производње посматране у београдском културном контексту. У овом истраживању обрађени су не само чиниоци развоја културе у организацији удруженог рада већ и планирање развоја културе (израда средњорочних планова), као и систем индикатора за процену развијености културе у организацијама удруженог рада. На почетку је дат Садржај.
Културни развој земаља са више нација и/или етничких група; Цултурал Девелопмент ин цоунтриес цонтаининг дифферент натионал анд/ор етхниц гроупс
У овом извештају је дато уводно излагање Стевана Мајсторовића током састанка одржаног у Београду 28. и 29. априла 1976. посвећеног теми „Развој културе у земљама са више нација или/и етничких група“, а у оквиру Унесковог програма „заједничких студија” (јоинт студиес). Заједничке студије у области културе представљају могућност подстицања европске културне сарадње између држава, као и народа. Циљ поменутих будућих компаративних студија је да 1. дефинишу статус и потенцијал култура за слободним изразом и развојем и 2. да анализирају улогу ових култура као важних фактора у културној размени и медијатора за њихово боље разумевање. Ово води ка размени искустава и проширењу сазнања, те обавештености о проблемима културног развоја земаља са више нација, народности и етничких група. За координатора истраживања је одабрана Југославија. У свом излагању, С. Мајсторовић се нарочито задржао на предлогу две варијанте приступа утврђивању заједничких елемената да би могла да се обави ова компаративна студија, а које отварају и две димензије задатка који ће се практично наћи пред земљама учесницама. Дат је извештај са закључцима донетим на првом састанку стручњака европских земаља о изради заједничких студија у области културе. У последњем документу се говори о припреми састанка са југословенским стручњацима из ове области у априлу 1977. године, о ангажованом тиму из Завода за проучавање културног развитка, као и о потребним финансијским средствима за реализовање истраживања код нас.
Од културног плурализма ка идентитету националне културе
Овај научни рад је настао у оквиру Округлог стола „Етнос, народ, нација“ Марксистичког центра ЦК СК Србије. Веселин Илић се бави истраживањем културног плурализма у конституисању националне културе Срба применом генетско-дијалектичке, историјске методе у којој се не запостављају социолошка ни културолошка значења феномена који се анализира. У уводном делу рада, аутор отвара питање терминологије савремене науке у култури као методолошког проблема. У том смислу, истиче појаву митологизације, односно непрецизног, непотпуног и супротстављеног употребљавања појмова као што су: род и племе, језик и мит, магија и религија, култ и култура, народ и нација, идентитет и плурализам. Даје кратки приказ коришћења појмова етнос и нација кроз различите епохе, осврћући се и на њихове семантичке наносе који су настали услед различитих историјско-културних и идеолошких концепција. Имајући у виду да у савременој науци не постоје поуздани трагови о могућим изворима првобитне културе Срба, аутор износи претпоставку о два могућа доминантна извора: 1) словенска (српска) митологија и 2) архаична ратничка култура која се упоредо развија са културом обраде земље. Трагови о култном пореклу јужнословенских култура на балканском тлу интерпретирају се кроз анализу култних митолошких и симболичких значења Мадарског коњаника, једног од ретко сачуваних словенских споменика на балканском тлу.
Утврђивање културног идентитета/Културни идентитет
У оквиру овог истраживања, Радослав Ђокић се бави питањем утврђивања културног идентитета кроз кратку анализу развоја културе, задржавајући се на оној етапи друштвеног развоја када се формира нација. Насупрот доминатном ставу по коме се култура идентификује са националним, у раду се истиче да нација није топос културе и да то што се култура испољава у оквиру нације не значи да је она национална. Наглашавајући да трагање за културним идентитетом није трагање за националном суштином културе, аутор поставља питање шта у таквим околностима значи културни идентитет. Да ли је он ухватљив једино у нацији? Одговор даје кроз критички осврт на грађанско друштво које ствара нацију и национални идентитет, истичући да је национална култура превазиђена укупним вредностима прогресивне културе, коју Лењин везује за радничку класу као носиоца светског историјског обрта – социјалистичке револуције. Тек са настанком прогресивне културе, културе радничке класе, може се говорити о културном идентитету као укупности културе. Аутор приказује социјализам као оно друштвено уређење које је значајно за развој културног идентитета, у оквиру кога се неће негирати све творевине грађанског друштва, већ ће се задржати културни плурализам. У наставку, Ружица Росандић се бави питањем културног идентитета кроз критички осврт на савремени тренутак у коме је једина универзално распрострањена култура она коју чине производи културне индустрије политичких и економских суперсила. Ауторка наглашава да је култура изнова диктирана и да се њом врши насилна хомогенизација, руши се потреба за аутентичним, за интелектуалном или сваком другом разликом. Актуелни тренд да се све оно што чини културни идентитет и што потире униформисаност проглашава „претњом“ или национализмом, илуструје кроз неколико примера. Ауторка апострофира да је културни идентитет сам по себи неутралан појам, а да му начини обликовања и одношења према сопственој прошлости, према другим културама и новинама, дају позитивне или негативне конотације.