У овој студији, аутори се баве проблемом функционисања врло специфичне врсте организација у области културе какви су народни универзитети и домови културе. Београд је, развијајући се, од раних 50-их па све до позних 70-их година, изградио велики број објеката намењених управо овим организацијама. То су у првој фази били претежно народни и раднички универзитети, а касније све више домови културе и центри за културу, као целовите културно-образовне организације. У студији је, такође, дат кратак хронолошки преглед њиховог настанка. У закључку ове студије наводи се да је потребно да Београд има одређени број специјалних културно-образовних организација које ће бити средишта разнородних културних дешавања и извори широких културних информација. Поливалентне, мултимедијалне организације треба да покривају оне делове Београда где таквих организација нема, а посебно треба водити рачуна о специфичним потребама неких делова популације, као што су деца, омладина и стари. Дата је препорука да се градско подручје Београда стратификује на поѕоне, са тачке гледишта културне привилегованости, односно депривилегованости становништва. Тако су београдске општине класификоване у три зоне: најмање, мале и велике привилегованости. У циљу што потпунијег сагледавања унутрашњих односа у истраживаним организацијама, као и њихових односа са друштвеном средином, преимењен је стандардизовани упитик од две групе питања. На почетку студије дат је Садржај, а на крају је табеларни преглед по општинама.