„Култура и закони: о актерима управљања и о културном наслеђу“ је монографска студија настала на основу резултата истраживачког пројекта „Закони и култура“ реализованог 2017. и 2018. године. Однос права и културе је комплексан, узајаман и интезиван, јер је закон и произвођач и објект културе; он обликује индивидуални и групни идентитет, друштвене праксе и значење културних симбола, али све манифестације културе такође обликују закон јер мењају оно што је друштвено пожељно, политички изводиво, правно легитимно. Одлуке које се доносе у смеру имплементације јавних политика морају имати правни основ те се може рећи да су закони базичан инструмент спровођења и културне политике.
Теоријско полазиште је пружила литература из области антропологије права, антропологије јавних политика, студија права и социо-правних студија. Теоријско полазиште је детаљно описано у уводним разматрањима. Узимајући правну етнографију као основу методолошког приступа, ауторке су правне акте (уставе, законе, уредбе, правилнике, решења и друге документе) третирале као наративе који су сведоци интенција и акција из прошлости које своје исходе налазе у садашњости. Анализа аката од 1945. године на овамо је омогућила прављење својеврсне временске ленте легислативе у домену културе. Фокус је стављен на питања управљања у домену културе на федералном, републичком и локалном нивоу; те на регулативу у области културног наслеђа. Практичне димензије закона као инструмента културне политике испитане су у групним интервјуима са актерима из ове две области у културној политици. Управљање у култури и културно наслеђе јесу и два централна поглавља ове монографије. У закључним разматрањима резултати истраживања су анализирани из перспективе оцене утицаја регулативе на културну политику у Републици Србији.