Читаоци народних библиотека Србије
Милош Немањић се у оквиру ове истраживачке студије бави испитивањем читалачке публике на територији Југославије, а потом и СР Србије заједно са покрајинама. Даје детаљан опис релевантних структура у СР Србији, уз диференцијацију према покрајинама. У истраживање су укључене две битне категорије становништва: 1. чланови библиотека који припадају радном делу становништва и активног становништва (око 2% једних и 2% других је учлањено у библиотеке); ученици и студенти, чији је обухват чланством у народним библиотекама доста велики и креће се око 45% укупне наведене популације. Ради лакшег спровођења емпиријског дела истраживања, нису обухваћене све библиотеке, већ је извршен одређени избор општина (Зајечар, Крушевац, Параћин, Пирот, Пожега, Шабац). М. Немањић анализира положај и стање народних библиотека у поменутим општинама уже Србије, и то преко упитника, преко извештаја и директним контактом са запосленима. Износи статистичке податке о: чланству, услугама, набавци и књижним фондовима, финансијским средствима, стручном кадру… Даље, истражује социјално-демографски аспект читалачке публике јавних библиотека (старосна структура, образовање и сл.), и то преко спроведене анкете. На крају даје закључна разматрања везана за развијеност библиотечких установа са једне стране и састав читалачке публике народних библиотека Србије са друге стране. У оквиру студије налазе се табеларни прикази.
Набавна политика народних библиотека (Култура – Истраживање, св. 6)
На почетку овог истраживања, наводи се да нису постојали узори у сличним истраживањима, нити стручна литература, те да није било могуће одредити јасан социо-културолошки теоријски оквир. Зато се аутор ослања на статистичке податке и библиотечке изворе, па и на саопштења са саветовања библиотекара, што свакако није довољно. Што се тиче методе истраживања, одабран је метод прикупљања података помоћу упитника. Анализа која је уследила показала је да не постоји јединствена набавна политика у оквирима СР Србије. Непостојању јединствене набавне политике највише доприноси неуједначеност у погледу основних услова у којима се та политика реализује, почев од начина одлучивања о набавци, преко повезивања издавачке и набавне политике, па до система информисања о новим књигама и начина њихове дистрибуције. Индикатор за све поменуто јесте непостојање комисија за набавку књига у највећем броју библиотека, и то пре свега у библиотекама у саставу, као ни могућности утицаја читалаца на набавну политику. Аутор закључује да набавна политика библиотека није усклађена са потребама корисника, а још мање са националном (републичком) културном политиком, те је, стога, потребно увести одређене мере не би ли се ситуација изменила. Поред Садржаја, на почетку је дат апстракт на енглеском језику, у оквиру истраживања табеларни прикази, а у прилогу на крају истраживања и упитник који је коришћен.
Стандарди за народне библиотеке
У оквиру овог нацрта истраживања, Лепосава Чукић и Ана Церанић говоре о стандардима за народне библиотеке којима су обухваћене све јединице подсистема народних библиотека. Све народне библиотеке на територији СР Србије међусобно су повезане и функционално и стручно организоване у оквиру јединственог библиотечко-информативног система. Ауторке указују на појам народне библиотеке који се односи на општинску народну библиотеку и библиотечке огранке. Даље, говоре о стандардима којима су регулисана следећа питања из области библиотечке делатности: функције народних библиотека, библиотечки простор, библиотечка опрема, фондови библиотека, службе и коришћење библиотека, библиотечки кадар и финансирање библиотека. Стандарди за народне библиотеке исказују минималне услове неопходне за рад и нормално функционисање народних библиотека. Сваких пет до десет година требало би вршити ревизију стандарда с обзиром на даљу изградњу јединственог библиотечко-информативног система, пораст друштвеног стандарда и перспективе развоја културе. На крају нацрта дат је Садржај.
Стање и проблеми рада народних библиотека са најмлађим корисницима
Овде је представљен извод из студије у оквиру које су истражене културне потребе деце Београда, и то првенствено предшколског узраста. У оквиру овог дела истраживања, испитани су програми установа културе и културни производи који се нуде деци у Београду, њихова доступност, као и проблеми рада са најмлађим корисницима. За прикупљање потребних података коришћене су различите методе: регистровање културних производа, сагледавање избора програма у установама културе, упитници за установе културе и предшколске установе, интервјуи са децом, њиховим родитељима и организаторима програма, анализа садржаја. У анализи података, одвојена је институционално посредована културна понуда (преко библиотека, културних центара, позоришта, предшколских установа и др.) и културна понуда посредована средствима масовног комуницирања. Према стандардима Међународне федерације библиотечких удружења, предвиђено је да свака јавна библиотека има своје дечје одељење. Важно је да запослени у библиотекама охрабрују и подстичу коришћење књиге, да уводе нове облике рада и садржаје који ће проширивати постојећа интересовања деце. С тим у вези, наведени су примери дечјих одељења појединих београдских библиотека. У Прилогу су дати статистички подаци о средствима општинских заједница културе за рад општинских народних библиотека, као и табеле са основним показатељима њиховог рада.