Аутори ове истраживачке студије истичу да је њен предмет и циљ да се изнађе пут ка решавању постојеће кризе публике и то кроз испитивање карактеристика управо непублике, као и услова који чине једнима позориште доступним а другима недоступним. Такође, овде се ради и о разумевању разлика у културним потребама и навикама људи. Стога су се првенствено водили демографским и друштвеним карактеристикама и условима, односно квантитативним одредницама гледалаца и негледалаца, као што су: социјално порекло, образовање, занимање, удаљеност места становања од позоришта, интересовање за друге културне активности итд. Узорак истраживања чинили су становници изнад осамнаест година старости, и то у три града Србије – Београд, Ниш, Шабац, у којима је развијена позоришна делатност. У првом делу публикације дати су резултати емпиријског истраживања (не)публике позоришта са графиконима и закључцима. У другом делу су приказани резултати разговора са позоришним експертима о публици, о позоришној делатности, о позоришним ствараоцима и сл., а у трећем делу је позоришна публика посматрана из теоријског и методолошког угла, што је појашњено и кроз табеле. У четвртом делу су представљени резултати истраживања чланова Позоришне комуне, самоуправне заједнице чији је циљ да ради на побољшању комуникације између позоришних институција и гледалаца, односно на приближавању позоришта радним људима, развијању културних навика, успостављању сарадње Народног позоришта са радним организацијама, стварању позоришне публике и сл. У оквиру овог дела налазе се и табеларни прикази, а на крају су изведени закључци. На почетку публикације дат је Садржај.