Анализа и оцена развоја културе у Београду 1965–1970.
Ова студија је настала из „Програма развоја културних делатности у Београду (1971–1975)“, студије рађене за потребе Скупштине града Београда. Аутори дефинишу културу једне друштвене заједнице као релативно хомогено подручје, јер обухвата различите делатности које одговарају издиференцираним културним потребама. У студији је примењена статистичка класификација, према којој се све културне делатности деле на културно-просветне и уметничко-забавне. Аутори истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе основни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се схвати развој појединих елемената – и културних делатности и културних потреба, који би ова два пола једне целовите појаве довели у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на два дела. У првом делу студије обрађена је анализа стања културе у Београду (1965–1970), и у њему се налазе три поглавља. Други део студије односи се на Програм развоја културних делатности и установа Београда за период 1971–1975–1985. И у овом делу садржана је класификација која је примењена у првом делу студије, уз додатак два мања поглавља. На почетку студије дат је Садржај, а на крају библиографија и посебан додатак, где су и табеле са статистичким подацима емпиријског дела истраживања.
Анализа стања културе у општини Бањалука
У оквиру ове истраживачке студије, аутори се баве анализом стања културе у општини Бањалука, што представља прилог за дефинисање дугорочног плана развоја културе Бањалуке, једног од регионалних центара Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине у саставу СФРЈ. Наиме, земљотрес, који је задесио Бањалуку 1969. године, направио је огромну материјалну штету. Поред стамбених и јавних објеката, уништене су и зграде установа културе. Група културних радника из Београда дошла је у Бањалуку 1971. године и са запосленима из културе овог града разговарала о могућностима културног развоја и примени, у то време, савремених метода у планирању развоја општине Бањалука. Тада настаје „Пројектни задатак за израду дугорочног програма развоја области културе и умјетности бањалучке комуне за период 1973–1990. године“, који је послат Заводу на разматрање. На основу тога, у Заводу је разрађена прва скица будућег пројекта која је крајем исте године послата у Бањалуку, а затим и предлог пројекта за израду програма културног развоја општине Бањалука. Анализа стања културе у општини Бањалука обухвата: 1) друштвено-економске оквире културе; 2) развој културе у посебним срединама – културни живот села, културне активности у школама и радним организацијама; 3) институционални оквир културног живота који се односи на установе културе, културно-уметничка друштва и уметничка удружења у овој општини; 4) део посвећен становништву и култури, са резултатима истраживања испитивања културних потреба становништва Бањалуке спроведеног наменски, за потребу ове анализе. Поред Садржаја, у оквиру студије налази се и Прилог за програм развоја културе Бањалуке, чији је аутор Ибро Ибришагић.
Функција радничких и народних универзитета и домова културе у градским и приградским насељима Београда (Култура – Планирање, св. 8)
У овој истраживачкој студији, аутори разматрају проблем функције врло специфичне врсте организација у области културе какви су народни универзитети и домови култура. Потреба да се уради ова студија је наступила због промена које су се дешавале унутар ових организација и социјално-културних услова у којима су оне обављале своју функцију. У Београду, који се развијао као велики град и престоница, од раних 50-их па све до позних 70-их година, изграђен је велики број објеката у којима су, у првој фази, били смештени народни универзитети, а касније домови културе и културни центри. Концепт ове мреже објеката културе у Београду био је ширење културе на свим нивоима, као и окупљање широких маса ради њиховог културног образовања. Ипак, колико је овај тип институције био одржив у тадашњем времену, толико је био неприлагођен измењеним социјално-културним условима касније. У овој публикацији је, такође, пописано 27 културно-образовних или само културних организација полифункционалног типа, а то су народни и раднички универзитети који у свом саставу имају центре за културу, омладинске центре, домове омладине, домове пионира и др. На почетку истраживања налази се Садржај, док се на крају налазе табеларни прикази.
Кадрови у организацијама удруженог рада културе у Србији 1978. године (Култура – Планирање, св. 4)
У овом истраживању, које је наручила Републичка заједница културе, Миливоје Иванишевић говори о кадровима у култури који су значајни приликом планирања културног развоја – носиоци су и креатори културне политике и културног живота уопште, али им је посвећивана мала пажња. Истраживање је усмерено на организације удруженог рада културе које средства за доходак и рад стичу преко самоуправно интересних заједница културе општина или Републике. Анкета је спроведена само међу кадровима који су у сталном радном односу у тим организацијама, иако већину њих чине управо они који то нису. О њима је могуће добити податке само на основу редовног статистичког праћења. Првенствено је анализирано стање у друштвено-политичким заједницама (општине, региони, села итд.), тако да добијени подаци упућују у ком правцу треба да буде усмерена кадровска политика у култури. Износећи своја запажања о кадровима у култури, аутор је желео да назначи опште проблеме који нису могли да се уоче само кроз утврђивање фактографског стања на ограниченом географском подручју током одређеног периода. У оквиру истраживања дат је Садржај, као и табеле.
Обавезни и допунски показатељи за анализу активности у периоду 1976–1980. и израду средњорочног плана развоја културе за период 1981–1985. (Култура – Планирање, св. 3)
У Заводу за проучавање културног развитка се наилазило на проблем квантитативног праћења развоја културе. Било је потребно консултовати заједницу организација удруженог рада појединих делатности да би се приступило изради заједничких допунских показатеља за област културе и уметности изнетих у овој публикацији. Ово је први покушај одабирања и систематизовања показатеља за сваку делатност посебно, у циљу израде јединственог плана културног развоја СР Србије. Мисли се на средњорочни план развоја од 1981. до 1985. године. Дакле, требало је поћи од постављања јединствених система развоја појединих делатности, што претпоставља рад на стандардизацији у оквиру делатности. С обзиром на то да су поменути показатељи квантитативне природе, што је у извесном смислу ограничавајући чинилац, јавила се потреба и за квалитативним вредновањем планираног. На почетку студије је дат табеларни преглед минимума обавезних и допунских показатеља за област културе и уметности. Потом су дати показатељи потребни за израду анализе културног развоја општине. Следе показатељи организација удруженог рада у култури (архиви, библиотеке, биоскопи, музеји и галерије, ансамбли, позоришта, установе за основно ширење културе, заводи за заштиту споменика културе), па показатељи потребни за израду њихових средњорочних планова развоја. У последњем делу су приказани показатељи културно-уметничких аматерских организација, ООУР-а и радних заједница, и месних заједница. У оквиру овог истраживања постоји Садржај.
Планирање развоја културе у ООУР материјалне производње (оријентациони модел) (Култура – Планирање, св. 2)
У овој истраживачкој студији, Бранимир Стојковић говори о основним организацијама удруженог рада, које чине основу социјалистичког самоуправног система и планирања његовог развоја. У процесу укупног друштвеног планирања, ООУР-и су ти носиоци културне политике и планирања развоја културе заснованим на интересима и потребама радника. Међутим, проблем је што они немају ни оквирне планове развоја културе, нити средњорочне планове. Даље, Б. Стојковић излаже актуелну ситуацију, у којој са једне стране не постоји залагање за афирмацију основне организације удруженог рада као културног субјекта, а са друге стране, уз ретке изузетке, нема одговарајућих макар провизорних приручника развоја културе. Из тог разлога, било је потребно приступити изради оријентационог модела развоја културе у основним организацијама удруженог рада. У складу са овим моделом, који заступа целокупност друштвеног рада, говори се о људским чиниоцима развоја културе у ООУР-има, о материјално-организационим чиниоцима, о слободној размени између ООУР-а и ОУР-а у култури, те о средњорочном плану развоја културе у ООУР-има. На почетку ове студије налази се Садржај, а на крају је Додатак, у којем се говори о показатељима развијености услова за развој културе у ОРУ-има.
Планирање у култури и културни стандарди – Библиографска информација (рукопис)
Наведени библиографски рукопис обухвата чланке и документа који се тичу планирања у култури и културних стандарда, а који су објављени на територији СФРЈ.
Програм културног развоја Бањалуке 1976–1990.
Програм развоја културе Бањалуке резултат је сарадње ове општине са Заводом за проучавање културног развитка која је започета 1973. године. Након земљотреса који је задесио Бањалуку 1969. године, општина је била девастирана. Направљена је огромна материјална штета, уништени стамбени и јавни објекти, међу којима и објекти установа културе. Програм културног развоја Бањалуке за период 1976–1990. године је настао на основу спроведене анализе постојећег стања у култури у општини Бањалука. Основни правци развоја културе у Бањалуци усмерени су на: основне предуслове реализације културног развоја, са фокусом на просторе, кадрове, средства и методе организовања рада у култури. У конструкцију програма укључена је и нужна друштвена компонента, формулисана као пораст становништва, основне друштвене групе и културне потребе. Потом је пажња посвећена развоју културе у посебним друштвеним срединама, попут сеоских средина, радних организација и школа. И на крају, планирању развоја делатности у мери у којој те делатности учествују у целовитости културног развоја, обухвативши постојеће делатности у Бањалуци – библиотекарство, заштиту, позоришну делатност и аматеризам. На почетку је дат Садржај.
Програм развоја културних делатности у Београду 1971–1975.
Ова истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку је дат Садржај, а у оквиру текста и табеларни прикази статистичких података.
Рационална организација библиотека (Култура – Планирање, св. 6)
У оквиру ове истраживачке студије, аутори су предузели анализу мреже народних библиотека Београда са предлогом рационалне организације. Подстицај је дошао од Извршног одбора Градске самоуправне интересне заједнице културе Београда. Иницијатива је везана за корените промене у оквиру народних библиотека, у смислу њиховог обједињавања кроз библиотечко-информативни систем који би функционисао у складу са циљевима културне политике. Постојање Удружених народних библиотека Београда је наметнуло потребу за већом координацијом у раду, што подразумева заједничко планирање и програмирање њиховог рада, изграђивање методологије праћења рада, као и успостављање јединственог третмана рада, заједничког чланства и коришћења библиотечких фондова.
Развој културе у Србији 1976–1980, анализа (Култура – Планирање, св. 5)
Ова студијска анализа у првом реду служи споразумевању и договарању о основама планова, усклађивању интереса, циљева и међусобних материјалних радних обавеза и одговорности носилаца планирања културних потреба и њиховог задовољавања. Дата је оцена материјалних услова и могућности културног развоја у наредном средњорочном периоду (1981–1985), као и смернице за доношење плана, уз самоуправне споразуме и аналитичко-документационе прилоге. Анализа је урађена као неопходна помоћ носиоцима друштвеног планирања у њиховом раду на планирању развоја културе за средњорочни период да би се видело колико су и како остварени резултати развоја културе у Србији. За израду анализе је коришћена јединствена методологија, али без статистичких и документационих показатеља. Овом анализом је обухваћен укупни развој културе у Србији у средњорочном периоду (1976–1980). У оквиру студије постоји Садржај, као и табеле.
Развој културних делатности у Београду – основне претпоставке и програм развоја 1971–1975–1985. (Извод из студије)
Овде је дат извод из истоимене студије који је припремљен за јавну дискусију. Целокупна истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку се налази Садржај, а у оквиру текста су и табеларни прикази статистичких података.