Приказани сви од укупно 3 резултата

Излагачка политика београдских ликовних галерија

У оквиру овог истраживачког пројекта, Драгана Мартиновић даје приказ излагачке политике четири ликовне галерије које се налазе у склопу највећих и најстаријих установа културе Београда: Галерије ФЛУ, Галерије САНУ, Ликовне галерије КЦБ и Галерије „Артгет“. За сагледавање постављених проблема, али и шире ситуације у којој се налази визуелна уметност, коришћен је стандардизовани упитник у електронској форми. Помоћу овог инструмента, било је могуће добити конкретне податке о статусу, финансирању, просторним и техничким ресурсима, људским ресурсима, стручним пословима, програмима и публици, сарадњи, као и приоритетима и проблемима у раду галерија. Добијени одговори били су уједно и основа за израду истраживачких питања коришћених приликом разговора са управницима и кустосима галерија. Целовитости истраживачког пројекта допринело је анкетно испитивање посетилаца ове четири галерије. На основу истражене културне политике ових галерија, функционисања менаџмента, ПР-а и маркетинга, као и на основу испитане структуре и карактеристика њихове публике, ауторка је сагледала излагачке профиле и стандарде излагања одабраних галерија. Дала је и предлоге мера које могу да утичу на решавање постојећих проблема, као и на побољшање рада наших еминентних галерија. На почетку публикације налази се Садржај, а у оквиру публикације и табеларни прикази резултата истраживања.

Излагачка политика београдских ликовних галерија

У оквиру овог истраживачког пројекта, Драгана Мартиновић даје приказ излагачке политике четири ликовне галерије које се налазе у склопу највећих и најстаријих установа културе Београда: Галерије ФЛУ, Галерије САНУ, Ликовне галерије КЦБ и Галерије „Артгет“. За сагледавање постављених проблема, али и шире ситуације у којој се налази визуелна уметност, коришћен је стандардизовани упитник у електронској форми. Помоћу овог инструмента, било је могуће добити конкретне податке о статусу, финансирању, просторним и техничким ресурсима, људским ресурсима, стручним пословима, програмима и публици, сарадњи, као и приоритетима и проблемима у раду галерија. Добијени одговори били су уједно и основа за израду истраживачких питања коришћених приликом разговора са управницима и кустосима галерија. Целовитости истраживачког пројекта допринело је анкетно испитивање посетилаца ове четири галерије. На основу истражене културне политике ових галерија, функционисања менаџмента, ПР-а и маркетинга, као и на основу испитане структуре и карактеристика њихове публике, ауторка је сагледала излагачке профиле и стандарде излагања одабраних галерија. Дала је и предлоге мера које могу да утичу на решавање постојећих проблема, као и на побољшање рада наших еминентних галерија. На почетку публикације налази се Садржај, а у оквиру публикације и табеларни прикази резултата истраживања.

Културна политика и заводи за заштиту споменика културе

Студија „Културна политика и заводи за заштиту споменика културе“ је резултат истоименог истраживачког пројекта реализованог крајем 2013. године. У њој су изнете анализа актуелног стања у заводима за заштиту споменика културе као и конкретне могућности чије би остваривање допринело унапређивању рада завода и односа према културном наслеђу. Стога је студија намењена доносиоцима одлука, руководствима завода, запосленима у заводима, истраживачима и, најзад, свима заинтересованима за то да се очување културног наслеђа одвија на начин који обезбеђује и његову заштиту и његово етичко коришћење као ресурса за социо-економски развој друштва у Србији. Истражвањем су мапирани и проблеми који представљају претњу за рад завода за заштиту споменика а чије решење пре свега зависи од културне политике на локалном и на националном нивоу. Реч је о статутарним питањима (промене у административној организацији Републике Србије од периода када је већина завода основана, као и система финансирања установа културе, није пратила промена у регулисању права и обавеза а посебно одговорности јединица локалне самоуправе које су под територијалном надлежношћу ван града у коме је седиште завода, а нерешена питања оснивача се рефлектују на питања избора управних одбора и директора као извршних руководиоца), затим питања финансирања (иако су заводи надлежни за већи број јединица локалне самоуправе, у финансирању рада највећи терет сносе градови у којима је седиште), те најзад, проблема људских ресурса јер постојећа структура запослених једва омогућава нормалан рад, посебно када је реч о запосленима који раде у основној делатности а додатне потешкоће чини забрана запошљавања у јавном сектору. Национални ниво културне политике, као и јавне политике у доменима економије и просторног планирања, посебно је важан јер Република треба да пружи добре примере и подстицаје јединицама локалне самоуправе да већу пажњу поклањају развоју културе као стубу одрживог развоја, чији је интегрални део очување културног наслеђа.

На крају публикације изнети су и конкретни предлози за унапређење рада завода који не захтевају значајна финансијска средства, а могу значајно допринети побољшању односа грађана према наслеђу.