Београдско позориште данас: у трагању за критеријумима и показатељима
У овом истраживању, Вера Икономова се бави анализом стања београдских позоришта почетком 80-их година XX века, са посебним фокусом на позоришну публику, односно друштвену ефикасност позоришне делатности. Дотадашња пракса планирања делатности београдских позоришта није укључивала коришћење података о карактеристикама гледалаца, нити је у истраживачкој домаћој пракси било неких комплекснијих истраживања на ту тему. Због тога није било могуће ни утврдити основни критеријум друштвене ефикасности позоришта по коме би се могло вршити оптимално планирање и контрола остварених резултата. Стога је и ауторка у оквиру овог истраживања поставила као задатак да се прикупе карактеристике публике на основу којих је могуће израдити модел система показатеља стања публике и њихових граничних вредности. Рад је подељен на неколико поглавља. У првом поглављу дат је осврт на тренутно стање подручја планирања позоришне делатности у Београду и израде показатеља успешности. Друго поглавље садржи формулацију проблема и задатака којима се бави ауторка. Треће поглавље представља теоријски оквир и опис метода на основу кога се тражи решење проблема. Четврто поглавље садржи резултате теренског истраживања и прикупљених података. Последње поглавље представља закључак којим се сугерише на могућности употребе прикупљених података. У раду је коришћен метод структуралне анализе, а поступци у прикупљању података укључили су анализу интерних докумената београдских позоришта, анализу публикације „Позориште“ и анкетно истраживање публике професионалних позоришта у Београду. Један од крајњих циљева истраживања био је да се позориштима доставе добијени резултати како би на основу њих креирали своје будуће развојне планове. На почетку истраживања налази се Садржај, а на крају су прилози: мишљење гледалаца о раду позоришта и табеларни прикази.
Нормирање рада у позоришту: стварност или утопија
У овом раду, Вера Икономова говори о дугогодишњој потреби за нормирањем рада у култури, у овом случају у позоришту, као и о томе да ниједна варијанта норми рада није дала резултате у пракси, уз сва настојања Републичке заједнице културе СР Србије. Остваривање услова за формирање самоуправно договорене накнаде, те вредновање резултата рада у друштвеним делатностима постављено је као најзначајнији задатак да би се остварила Резолуција Скупштине СФРЈ везана за методолошка решења мерења резултата рада у култури. С обзиром на то да је уметнички рад тешко подложан квантитативном мерењу, за разлику од рада у производним организацијама, постојеће норме нису добар инструмент планирања рада позоришта. Приказане су теоријске поставке којима се дефинише овај процес, као и анализе стања у погледу награђивања рада позоришних уметника. В. Икономова полази од општих карактеристика радних норми, да би се показала и њихова практична употребљивост, односно мерење ефекта од рада; разматра сврху нормирања, износи теоријске основе нормирања. У осталим поглављима показује колико је могућа примена ових норми у позоришној делатности, односно говори да је најбољи начин мерења корисног ефекта од рада једне позоришне организације квалитет оствареног радног задатка и значај и обим радног задатка (одређеног радног места, уз његову функцију и квалитет). У завршном делу је дат предлог за решавање проблема нормирања у уметничким институцијама, с обзиром на то да је приоритетно обезбедити непоходне услове за развој одређене културне делатности (нпр. позоришта). На почетку је дат Садржај.
Нормирање рада у позоришту: стварност или утопија
У овом раду, Вера Икономова говори о дугогодишњој потреби за нормирањем рада у култури, у овом случају у позоришту, као и о томе да ниједна варијанта норми рада није дала резултате у пракси, уз сва настојања Републичке заједнице културе СР Србије. Остваривање услова за формирање самоуправно договорене накнаде, те вредновање резултата рада у друштвеним делатностима постављено је као најзначајнији задатак да би се остварила Резолуција Скупштине СФРЈ везана за методолошка решења мерења резултата рада у култури. С обзиром на то да је уметнички рад тешко подложан квантитативном мерењу, за разлику од рада у производним организацијама, постојеће норме нису добар инструмент планирања рада позоришта. Приказане су теоријске поставке којима се дефинише овај процес, као и анализе стања у погледу награђивања рада позоришних уметника. В. Икономова полази од општих карактеристика радних норми, да би се показала и њихова практична употребљивост, односно мерење ефекта од рада; разматра сврху нормирања, износи теоријске основе нормирања. У осталим поглављима показује колико је могућа примена ових норми у позоришној делатности, односно говори да је најбољи начин мерења корисног ефекта од рада једне позоришне организације квалитет оствареног радног задатка и значај и обим радног задатка (одређеног радног места, уз његову функцију и квалитет). У завршном делу је дат предлог за решавање проблема нормирања у уметничким институцијама, с обзиром на то да је приоритетно обезбедити непоходне услове за развој одређене културне делатности (нпр. позоришта). На почетку је дат Садржај.
Позориште и публика (Истраживања и Документација, св. 3)
Аутори ове истраживачке студије истичу да је њен предмет и циљ да се изнађе пут ка решавању постојеће кризе публике и то кроз испитивање карактеристика управо непублике, као и услова који чине једнима позориште доступним а другима недоступним. Такође, овде се ради и о разумевању разлика у културним потребама и навикама људи. Стога су се првенствено водили демографским и друштвеним карактеристикама и условима, односно квантитативним одредницама гледалаца и негледалаца, као што су: социјално порекло, образовање, занимање, удаљеност места становања од позоришта, интересовање за друге културне активности итд. Узорак истраживања чинили су становници изнад осамнаест година старости, и то у три града Србије – Београд, Ниш, Шабац, у којима је развијена позоришна делатност. У првом делу публикације дати су резултати емпиријског истраживања (не)публике позоришта са графиконима и закључцима. У другом делу су приказани резултати разговора са позоришним експертима о публици, о позоришној делатности, о позоришним ствараоцима и сл., а у трећем делу је позоришна публика посматрана из теоријског и методолошког угла, што је појашњено и кроз табеле. У четвртом делу су представљени резултати истраживања чланова Позоришне комуне, самоуправне заједнице чији је циљ да ради на побољшању комуникације између позоришних институција и гледалаца, односно на приближавању позоришта радним људима, развијању културних навика, успостављању сарадње Народног позоришта са радним организацијама, стварању позоришне публике и сл. У оквиру овог дела налазе се и табеларни прикази, а на крају су изведени закључци. На почетку публикације дат је Садржај.
Уметност и публика – Позоришна публика (Нацрт пројекта)
Аутори нацрта овог истраживачког пројекта најпре постављају проблем који треба обрадити у будућем истраживању, а који је везан за позоришну уметност и њену публику, као и за њихов однос. Дају дефиницију појма публике, а потом излажу: предмет, циљ, хипотетичке оквире, метод, програм, кадрове и финансијски предрачун истраживања. Планирано је да, поред истраживања уметничке публике, буде обављено и комплементарно истраживање грађана који се не могу сврстати у ову категорију. Истраживање би требало да буде изведено методом анкете или интервјуа, и то у Београду, Нишу и Шапцу.