Схоwинг алл 4 ресултс
Београдско позориште данас: у трагању за критеријумима и показатељима

У овом истраживању, Вера Икономова се бави анализом стања београдских позоришта почетком 80-их година XX века, са посебним фокусом на позоришну публику, односно друштвену ефикасност позоришне делатности. Дотадашња пракса планирања делатности београдских позоришта није укључивала коришћење података о карактеристикама гледалаца, нити је у истраживачкој домаћој пракси било неких комплекснијих истраживања на ту тему. Због тога није било могуће ни утврдити основни критеријум друштвене ефикасности позоришта по коме би се могло вршити оптимално планирање и контрола остварених резултата. Стога је и ауторка у оквиру овог истраживања поставила као задатак да се прикупе карактеристике публике на основу којих је могуће израдити модел система показатеља стања публике и њихових граничних вредности. Рад је подељен на неколико поглавља. У првом поглављу дат је осврт на тренутно стање подручја планирања позоришне делатности у Београду и израде показатеља успешности. Друго поглавље садржи формулацију проблема и задатака којима се бави ауторка. Треће поглавље представља теоријски оквир и опис метода на основу кога се тражи решење проблема. Четврто поглавље садржи резултате теренског истраживања и прикупљених података. Последње поглавље представља закључак којим се сугерише на могућности употребе прикупљених података. У раду је коришћен метод структуралне анализе, а поступци у прикупљању података укључили су анализу интерних докумената београдских позоришта, анализу публикације „Позориште“ и анкетно истраживање публике професионалних позоришта у Београду. Један од крајњих циљева истраживања био је да се позориштима доставе добијени резултати како би на основу њих креирали своје будуће развојне планове. На почетку истраживања налази се Садржај, а на крају су прилози: мишљење гледалаца о раду позоришта и табеларни прикази.
Филмска и позоришна публика Београда, социјално-културни услови формирања у периоду 1961–1984.

Аутор ове теоријско-истраживачке студије, Милош Немањић, полази од развоја Београда у двадесетогодишњем периоду дајући главне одреднице града у социолошком и културолошком погледу, а у спрези са урбанизацијом и порастом броја његових становника. Истиче убрзани пораст становништва, ширење градског простора, неминовну стамбену изградњу, али говори и о поларизацији, нарочито између оних образованих, са једне стране, и оних без школске спреме, са друге стране. Међу супротностима које сагледава, издваја ону везану за велику концентрацију установа културе (републичког, градског и општинског значаја), и то у најужем центру града, у односу на потребе града као друштвене целине. Међутим, паралелно се организују и установе културе по општинама, у циљу прилагођавања свакодневним културним потребама грађана, што опет не значи и испуњеност задатка њихове приступачности. С тим у вези јесте и одлучивање грађана за учешћем у културном животу и стварање публике, односно непублике. У обухваћеном периоду десиле су се крупне промене, економске, политичке, културне: привредна и друштвена реформа, отварање наше земље ка свету, међународна културна сарадња, оснивање интернационалних културних манифестација (нарочито филмских и позоришних). У тој клими динамичног стваралаштва, долази до диференцирања културне понуде али и културних потреба, док публика постаје активни чинилац промене културне праксе. Стога, М. Немањић студиозно разматра ове појмове са социолошке, културолошке, антрополошке, историјске тачке гледишта, ослањајући се и на размишљања бројних теоретичара. Највише се бави позориштем и филмом, као најзаступљенијим областима културног живота Београда. Најпре проучава демографску и друштвену структуру становништва града, а потом и социјално-културни оквир који Београд нуди, указујући на проблем територијалног размештаја становништва и установа културе. Једна од метода истраживања коју аутор примењује јесте и статистичка, са циљем пружања података о материјалној основи стварања позоришне и филмске публике код нас, и указивања на њихове карактеристике. На крају публикације дати су табеларни прикази, Библиографија и Садржај.
Позориште и публика (Истраживања и Документација, св. 3)

Аутори ове истраживачке студије истичу да је њен предмет и циљ да се изнађе пут ка решавању постојеће кризе публике и то кроз испитивање карактеристика управо непублике, као и услова који чине једнима позориште доступним а другима недоступним. Такође, овде се ради и о разумевању разлика у културним потребама и навикама људи. Стога су се првенствено водили демографским и друштвеним карактеристикама и условима, односно квантитативним одредницама гледалаца и негледалаца, као што су: социјално порекло, образовање, занимање, удаљеност места становања од позоришта, интересовање за друге културне активности итд. Узорак истраживања чинили су становници изнад осамнаест година старости, и то у три града Србије – Београд, Ниш, Шабац, у којима је развијена позоришна делатност. У првом делу публикације дати су резултати емпиријског истраживања (не)публике позоришта са графиконима и закључцима. У другом делу су приказани резултати разговора са позоришним експертима о публици, о позоришној делатности, о позоришним ствараоцима и сл., а у трећем делу је позоришна публика посматрана из теоријског и методолошког угла, што је појашњено и кроз табеле. У четвртом делу су представљени резултати истраживања чланова Позоришне комуне, самоуправне заједнице чији је циљ да ради на побољшању комуникације између позоришних институција и гледалаца, односно на приближавању позоришта радним људима, развијању културних навика, успостављању сарадње Народног позоришта са радним организацијама, стварању позоришне публике и сл. У оквиру овог дела налазе се и табеларни прикази, а на крају су изведени закључци. На почетку публикације дат је Садржај.
Уметност и публика – Позоришна публика (Нацрт пројекта)

Аутори нацрта овог истраживачког пројекта најпре постављају проблем који треба обрадити у будућем истраживању, а који је везан за позоришну уметност и њену публику, као и за њихов однос. Дају дефиницију појма публике, а потом излажу: предмет, циљ, хипотетичке оквире, метод, програм, кадрове и финансијски предрачун истраживања. Планирано је да, поред истраживања уметничке публике, буде обављено и комплементарно истраживање грађана који се не могу сврстати у ову категорију. Истраживање би требало да буде изведено методом анкете или интервјуа, и то у Београду, Нишу и Шапцу.