У овом истраживању, Милош Немањић се бави питањем односа производње простора за културу, културних потреба и квалитета животне средине. Разматрајући сложеност питања културних потреба, аутор истиче да њихово задовољавање захтева производњу одређених простора, а да је стварање ових простора увек друштвено-економски условљено. У раду је анализиран проблем неусклађености урбанистичког планирања и планирања културног развоја, као кључних фактора производње простора за културне делатности. Наглашава се да у пракси изградња простора, који имају културне функције, често не прати нормативе, нарочито не оне који имају утемељење у културној и социјалној теорији. У том смислу, постоји раскорак између урбане теорије и урбане праксе, односно урбане праксе и концепције културног развоја. Тезу да је савремени град/метропола, као оквир просторног планирања, израз неусклађености ових приступа, аутор илуструје кроз пример Београда који због историјског контекста, начина развоја и установа културе које има – најбоље сажима противречности које се разматрају. У том контексту, анализиран је однос између града Београда, његових културних садржаја, културних потреба људи и простора намењеног културним садржајима.