У овом раду, Вера Икономова говори о дугогодишњој потреби за нормирањем рада у култури, у овом случају у позоришту, као и о томе да ниједна варијанта норми рада није дала резултате у пракси, уз сва настојања Републичке заједнице културе СР Србије. Остваривање услова за формирање самоуправно договорене накнаде, те вредновање резултата рада у друштвеним делатностима постављено је као најзначајнији задатак да би се остварила Резолуција Скупштине СФРЈ везана за методолошка решења мерења резултата рада у култури. С обзиром на то да је уметнички рад тешко подложан квантитативном мерењу, за разлику од рада у производним организацијама, постојеће норме нису добар инструмент планирања рада позоришта. Приказане су теоријске поставке којима се дефинише овај процес, као и анализе стања у погледу награђивања рада позоришних уметника. В. Икономова полази од општих карактеристика радних норми, да би се показала и њихова практична употребљивост, односно мерење ефекта од рада; разматра сврху нормирања, износи теоријске основе нормирања. У осталим поглављима показује колико је могућа примена ових норми у позоришној делатности, односно говори да је најбољи начин мерења корисног ефекта од рада једне позоришне организације квалитет оствареног радног задатка и значај и обим радног задатка (одређеног радног места, уз његову функцију и квалитет). У завршном делу је дат предлог за решавање проблема нормирања у уметничким институцијама, с обзиром на то да је приоритетно обезбедити непоходне услове за развој одређене културне делатности (нпр. позоришта). На почетку је дат Садржај.