Култура у радним организацијама материјалне производње Београда
У овој истраживачкој студији, Бранимир Стојковић истиче да је развој културе у радним организацијама материјалне производње у југословенском друштву постао актуелан са његовим опредељењем за изградњу самоуправног друштвено-економског система. Оно што је допринело развоју културе у радним организацијама материјалне производње била је уставна реформа, усвајање Закона о удруженом раду и самоуправном интересном организовању културе. Овим истраживањем, аутор жели да покаже у којој је мери култура у одређеним радним организацијама почела да остварује нормативне одредбе о култури – као саставни део њихове, али и укупне друштвене (самоуправне) праксе. Кроз истраживање је представљено колико су организације удруженог рада у материјалној производњи постале активни носиоци друштвених циљева политике развоја културе. Као индикатори за истраживање развијености културе у радним организацијама коришћено је шест области културних активности: ширење интересовања за књигу, култура рада, културно естетско образовање, коришћење културних добара, развијање ликовног стваралаштва и аматеризам у радним организацијама. У првом делу истраживања, аутор говори о материјалном чиниоцу развоја културе у организацијама удруженог рада; затим говори о културно-уметничком аматеризму, сарадњи са културним установама, о културним програмима и библиотекама у радним организацијама материјалне производње, организаторима културног живота и о планирању развоја културе. У оквиру Прилога, дат је списак радних организација обухваћених истраживањем, потом табеле, а на крају Упитник о културним интересовањима и потребама радника у београдским радним организацијама.
Програм развоја културе у СР Србији 1971–1980.
Пре израде овог нацрта програма, аутори су извршили опсежне припреме, у виду саветовања о проблемима планирања културног развоја у општинама и Републици, као и о методологији планирања. Аутори су спровели анкету у општинама ради прикупљања података о капацитетима културних установа и њиховим плановима културног развоја за период од 1971. до 1980. године. Иако нису прикупљени сви подаци, остварена је могућност да се прикаже глобална пројекција развоја установа културе. Такође, у припремању плана иницирана је израда неколико студија које су у облику прилога објављене у посебној свесци. У оквиру овог истраживања, најпре је дат осврт на дотадашње задатке и развој, и на реализацију претходног плана културног развоја (од 1966–1970), потом се говори о изворима финансирања делатности културе, о инвестиционим улагањима, о проблемима културног развоја села, о кадровима, о културном развоју народности, о реформи у култури, о радним организацијама. У другом поглављу се разматра културни развој општина, а у трећем су дате пројекције развоја културних делатности. Према ауторима, изнета оријентација у даљем културном развоју Републике Србије подразумева проширење постојеће мреже културних институција, ангажовање нових стручних кадрова и побољшање структуре запослених у културним делатностима, модернизовање организације и метода рада културних установа, обезбеђивање услова за шире и савременије културно комуницирање. План културног развоја Републике представља синтезу више различитих развојних токова: планираних делатности и функција које су од ширег значаја и у надлежности Републике и покрајина, затим оних у општинама и, најзад, оних у културним институцијама и њиховим удружењима. На почетку је дат Садржај, а у оквиру истраживања и табеле.
Рад и култура – Култура рада
У овом истраживању, Веселин Илић разматра могућност одређивања културе као стваралаштва, што нужно претпоставља стваралачку природу рада која се не може истраживати само у конкретним и емпиријским облицима рада у савременом друштву. Аутор истиче да је неопходно посегнути за општим социолошким својствима рада у којима се налазе и трагови стваралачког рада, прекривени наслагама отуђења насталим у процесу историјске поделе рада. У истраживању стваралачкиих својстава рада, које су претпоставка заснивања културе као стваралаштва, човек се јавља и као субјекат и као објекат рада, што указује и на поливалентност стваралаштва рада у људском творењу историје. Категорија „култура рада“ често се среће у теоријским радовима, као и свакодневној употреби тадашњег југословенског друштва. Култура рада, као облик развијања културних делатности у удруженом раду, нашла се и у програмским документима и одлукама друштвено-политичких организација и самоуправних органа. Постала је помоћни термин не само у политичком говору већ и у стручним и научним расправама. Међутим, недовољно прецизна употреба ове категорије истовремено је изазивала истраживачко и научно интересовање, као и често терминолошко неприхватање. Стога, ово истраживање детаљније разматра основне одреднице појма култура рада, базирајући се на неколико основних дефиниција овог појма. Закључни став аутора јесте да се права култура рада показује у успостављању јединства рада, као „царства нужности“, и културе, као „царства слободе“. Тиме се омогућава слобода стваралаштва у раду која треба да израсте у систему слободног и непосредованог самоуправљања.
Развој културе у СР Србији 1971–1980.
Ова студија је настала према нацрту програма развоја културе СР Србије. Аутори Програма истичу да у планираном периоду остају и даље актуелни дугорочни циљеви културног развоја формулисани у претходном периоду, а који се односе на: изградњу самоуправних односа, демократизацију и социјализацију културе, смањење разлика у културној развијености појединих крајева, стварање услова за шире партиципирање свих слојева становништва у културним активностима, слободан и свестран развој националних култура. Велики број аутора је учествовао својим истраживањима у оквиру ове студије. У првом поглављу дају осврт на дотадашњи развој и пројекцију издатака за културу у наредном периоду, износећи основе будућег програма развоја културе; у другом поглављу говоре о реформи културе и тежишту културне политике за наредни период; у трећем поглављу говоре о функцијама и инвестицијама Републике и других друштвено-политичких заједница, као и о њиховим надлежностима и одговорностима; у четвртом поглављу представљају програме културног развоја друштвено-политичких заједница; у петом поглављу износе програм развоја по делатностима у култури; у шестом поглављу је Предлог плана културног развоја од 1971. до 1980. године, а у седмом – Прилог у виду културних стандарда за насеља и градове. На почетку је дат Садржај, а у оквиру опсежне студије налазе се и табеларни прикази.