Prikazani svi od ukupno 2 rezultata

Između klase i generacije: o kulturnom identitetu radničke omladine

U svom istraživanju, Branimir Stojković govori o tome da je radnička omladina društvena grupa koja u suštini ima dvostruki identitet, jer je deo radničke klase ali i omladinske populacije. Ističe, uz navedene razloge, da je njeno pripadanje radničkoj klasi od mnogo većeg značaja za njen kulturni identitet od pripadnosti omladinskoj populaciji. Naime, omladina je tranzitna društvena kategorija, što u punoj meri važi za srednjoškolsku i studentsku omladinu. Da bi bilo uopšte moguće govoriti o nekoj specifičnoj kulturi radničke omladine neophodno je najpre identifikovati, tj. utvrditi postojanje posebne tzv. roditeljske kulture, odnosno radničke kulture koja ima neke bitne odlike koje je čine različitom od kulture klasno slojnih formacija u društvu. U istraživanju, autor se bavi identifikacijom smisaono nekonzistentne celine koja bi se mogla poistovetiti sa kulturom naše radničke klase. Identifikuje njene osnovne odlike i u kojoj meri se ona, i kojim svojim odlikama, razlikuje od kulture drugih društvenih grupacije u društvu SFRJ. Dat je osvrt na stepen industrijskog razvoja zemlje jer izvesno je da bez razvijene industrije nema ni razvijene radničke klase. Na kraju istraživanja nalazi se spisak literature.

Utvrđivanje kulturnog identiteta/Kulturni identitet

U okviru ovog istraživanja, Radoslav Đokić se bavi pitanjem utvrđivanja kulturnog identiteta kroz kratku analizu razvoja kulture, zadržavajući se na onoj etapi društvenog razvoja kada se formira nacija. Nasuprot dominatnom stavu po kome se kultura identifikuje sa nacionalnim, u radu se ističe da nacija nije topos kulture i da to što se kultura ispoljava u okviru nacije ne znači da je ona nacionalna. Naglašavajući da traganje za kulturnim identitetom nije traganje za nacionalnom suštinom kulture, autor postavlja pitanje šta u takvim okolnostima znači kulturni identitet. Da li je on uhvatljiv jedino u naciji? Odgovor daje kroz kritički osvrt na građansko društvo koje stvara naciju i nacionalni identitet, ističući da je nacionalna kultura prevaziđena ukupnim vrednostima progresivne kulture, koju Lenjin vezuje za radničku klasu kao nosioca svetskog istorijskog obrta – socijalističke revolucije. Tek sa nastankom progresivne kulture, kulture radničke klase, može se govoriti o kulturnom identitetu kao ukupnosti kulture. Autor prikazuje socijalizam kao ono društveno uređenje koje je značajno za razvoj kulturnog identiteta, u okviru koga se neće negirati sve tvorevine građanskog društva, već će se zadržati kulturni pluralizam. U nastavku, Ružica Rosandić se bavi pitanjem kulturnog identiteta kroz kritički osvrt na savremeni trenutak u kome je jedina univerzalno rasprostranjena kultura ona koju čine proizvodi kulturne industrije političkih i ekonomskih supersila. Autorka naglašava da je kultura iznova diktirana i da se njom vrši nasilna homogenizacija, ruši se potreba za autentičnim, za intelektualnom ili svakom drugom razlikom. Aktuelni trend da se sve ono što čini kulturni identitet i što potire uniformisanost proglašava „pretnjom“ ili nacionalizmom, ilustruje kroz nekoliko primera. Autorka apostrofira da je kulturni identitet sam po sebi neutralan pojam, a da mu načini oblikovanja i odnošenja prema sopstvenoj prošlosti, prema drugim kulturama i novinama, daju pozitivne ili negativne konotacije.