Културни живот села на територији уже Србије (Истраживања и Документација, св. 6)
Ова студија је настала у складу са задацима које је поставио ВИИ конгрес СК Србије а који су везани за покретање шире и организованије друштвене активности у преображају села. С обзиром на то да су основни постулати социјалистичког друштва – право свих радних људи да равноправно уживају плодове културе, важно је створити услове који би омогућили брже развијање самоуправних односа на селу. Циљ аутора ове студије јесте да покажу и укажу на то колико недовољна писменост, непостојање перманентног стручног образовања, слаба комуникација град – село, сиромашан друштвени и културни живот људи на селу утичу на озбиљне губитке у пољопривредној производњи и, уопште, на већу продуктивност, доходак и животни стандард. Услед недостатка статистичких података о раду културних установа у општинским центрима, аутори су се бавили анализом само друштвено организованих облика културног деловања и материјалним проблемима који их условљавају, као и проблемима произвођачке културе и значаја школе у развијању културног живота на селу. Поред приказа стања културног живота и активности, као и основних услова за развој културе у сеоским насељима, дат је и предлог мера за даљи развој културе на селу. На почетку студије налази се Садржај, а у последњем делу су табеларни прикази.
Омладинске радне акције
У истраживању омладинских радних акција, у оквиру којег се налази неколико докумената, више аутора се бавило овом темом и то из неколико углова. Б. Кузмановић је поставио за циљ да испита мотивацију за учествовањем на радним акцијама. Предузео је анкетирање одређеног узорка акцијаша. На основу добијених података, таксативно излаже мотиве доласка омладинаца на радне акције. Закључује да су радне акције мултифункционалне, а као најчешћи мотив појављује се доживљај укупности начина живота који се одвија на радним акцијама. С. Михаиловић испитује на одређеном узорку бригадира њихово задовољство самоуправљањем на ОРА. На основу анализираних података, износи да су углавном задовољни постојећим нивоом развијености самоуправних односа, али да мали број њих разуме самоуправљање као један од циљева организовања радних акција. Ипак, аутор сматра да постоје услови за побољшање развијености самоуправљања на радним акцијама, али је то потребно чинити пропагандом, бољим информисањем, као и идејно-политичким оспособљавањем бригадира на радним акцијама. У следећем документу, група аутора истражује различитости и истоветности радних акција 1981. године, такође на одређеном узорку бригадира. Испитују њихово мишљење, са намером да утврде даље могућности радних акција. Интересује их материјална основа целокупног живљења учесника радних акција: у којој се мери остварују самоуправни односи, какав је квалитет међуљудских односа, (не)успешност организовања друштвених активности. Бригадири су оцењивали све ове ставке понаособ, а резултати показују да најчешће доминира осредњост као оцена, док највећа мотивација на радним акцијама постаје забава, а не идеологија. У четвртом документу, С. Михаиловић истражује однос бригадира према ОРА „Аутопут“ кроз испитивање ефеката који се исказују у новим искуствима учесника радне акције, а која су од значаја и за друштвену околину у којој они живе и раде. Аутор сматра да је од велике важности испољавање одређених промена у њиховим ставовима и понашањима, у међуљудским односима, у креативној афирмацији њихових личности, као и у самоодређивању и остваривању слободе након њиховог повратка са радне акције.
Програм културног развоја Бањалуке 1976–1990.
Програм развоја културе Бањалуке резултат је сарадње ове општине са Заводом за проучавање културног развитка која је започета 1973. године. Након земљотреса који је задесио Бањалуку 1969. године, општина је била девастирана. Направљена је огромна материјална штета, уништени стамбени и јавни објекти, међу којима и објекти установа културе. Програм културног развоја Бањалуке за период 1976–1990. године је настао на основу спроведене анализе постојећег стања у култури у општини Бањалука. Основни правци развоја културе у Бањалуци усмерени су на: основне предуслове реализације културног развоја, са фокусом на просторе, кадрове, средства и методе организовања рада у култури. У конструкцију програма укључена је и нужна друштвена компонента, формулисана као пораст становништва, основне друштвене групе и културне потребе. Потом је пажња посвећена развоју културе у посебним друштвеним срединама, попут сеоских средина, радних организација и школа. И на крају, планирању развоја делатности у мери у којој те делатности учествују у целовитости културног развоја, обухвативши постојеће делатности у Бањалуци – библиотекарство, заштиту, позоришну делатност и аматеризам. На почетку је дат Садржај.
Програм развоја културе у СР Србији 1971–1980.
Пре израде овог нацрта програма, аутори су извршили опсежне припреме, у виду саветовања о проблемима планирања културног развоја у општинама и Републици, као и о методологији планирања. Аутори су спровели анкету у општинама ради прикупљања података о капацитетима културних установа и њиховим плановима културног развоја за период од 1971. до 1980. године. Иако нису прикупљени сви подаци, остварена је могућност да се прикаже глобална пројекција развоја установа културе. Такође, у припремању плана иницирана је израда неколико студија које су у облику прилога објављене у посебној свесци. У оквиру овог истраживања, најпре је дат осврт на дотадашње задатке и развој, и на реализацију претходног плана културног развоја (од 1966–1970), потом се говори о изворима финансирања делатности културе, о инвестиционим улагањима, о проблемима културног развоја села, о кадровима, о културном развоју народности, о реформи у култури, о радним организацијама. У другом поглављу се разматра културни развој општина, а у трећем су дате пројекције развоја културних делатности. Према ауторима, изнета оријентација у даљем културном развоју Републике Србије подразумева проширење постојеће мреже културних институција, ангажовање нових стручних кадрова и побољшање структуре запослених у културним делатностима, модернизовање организације и метода рада културних установа, обезбеђивање услова за шире и савременије културно комуницирање. План културног развоја Републике представља синтезу више различитих развојних токова: планираних делатности и функција које су од ширег значаја и у надлежности Републике и покрајина, затим оних у општинама и, најзад, оних у културним институцијама и њиховим удружењима. На почетку је дат Садржај, а у оквиру истраживања и табеле.
Просторни план СР Србије
У овом истраживању говори се о неопходности повезивања удруженог рада и културе, а савремени друштвени процеси управо утичу на њихово брже повезивање. Истиче се да установе културе играју важну улогу у културном развитку наше земље постајући локалним, општинским, међуопштинским, регионалним и републичким организацијама удруженог рада. У претходном периоду, напори културне политике били су усмерени на изградњу нових значајних објеката (музеји, позоришта, биоскопи, домови културе и омладине, народни и раднички универзитети и др.). Просторним планом треба да се дефинишу критеријуми организације, уређења и коришћења простора за све области економског и друштвеног живота, па и за културну делатност. Њиме би требало да се допринесе решавању највиталнијих питања културе – питања стандарда (бољи материјални положај културе, боља организованост и модернизација објеката), стварања мреже културних институција (већи степен коришћења културних капацитета), дистрибуције културних вредности (подједнако у све крајеве, па и у сеоска подручја), уједначене распоређености кадрова (побољшање кадровске основе). Овим планом је потребно утврдити културне активности и институције којима би се остварило повезивање садржаја из свих домена стваралаштва са осталим областима друштвеног рада. У оквиру ове студије, представљено је стање културног живота и дате су пројекције његовог развоја до 2000. године, уз дефинисање битних циљева који су и општи циљеви самоуправне културне политике. У другом делу студије су наведени називи 109 непокретних споменика културе у СР Србији и дати су планови за даљи рад на њиховом развоју. При крају су прилози у виду одговарајућих табела и статистичких података од послератног периода до 1985. године који поткрепљују студију. На почетку је дат Садржај.
Развој културе у СР Србији 1971–1980.
Ова студија је настала према нацрту програма развоја културе СР Србије. Аутори Програма истичу да у планираном периоду остају и даље актуелни дугорочни циљеви културног развоја формулисани у претходном периоду, а који се односе на: изградњу самоуправних односа, демократизацију и социјализацију културе, смањење разлика у културној развијености појединих крајева, стварање услова за шире партиципирање свих слојева становништва у културним активностима, слободан и свестран развој националних култура. Велики број аутора је учествовао својим истраживањима у оквиру ове студије. У првом поглављу дају осврт на дотадашњи развој и пројекцију издатака за културу у наредном периоду, износећи основе будућег програма развоја културе; у другом поглављу говоре о реформи културе и тежишту културне политике за наредни период; у трећем поглављу говоре о функцијама и инвестицијама Републике и других друштвено-политичких заједница, као и о њиховим надлежностима и одговорностима; у четвртом поглављу представљају програме културног развоја друштвено-политичких заједница; у петом поглављу износе програм развоја по делатностима у култури; у шестом поглављу је Предлог плана културног развоја од 1971. до 1980. године, а у седмом – Прилог у виду културних стандарда за насеља и градове. На почетку је дат Садржај, а у оквиру опсежне студије налазе се и табеларни прикази.