Интересно организовање културе, културна политика и култура рада у СФРЈ
У овом истраживању, Веселин Илић полази од уставне реформе и усвајања Устава из 1974. године, сматрајући да су тиме коначно и нормативно испуњене неопходне претпоставке за слободно удруживање и слободну размену рада и средстава. Ради се о новом, демократском моделу друштвено-економских и политичких односа који се називају интересним организовањем културе и културна политика. Тиме се уједно показује и нови друштвени положај радника у друштвеним делатностима, па и у култури, њихова права, обавезе и одговорности. Зато аутор у првом делу објашњава појам интересног организовања културе, које се темељи на самоуправном организовању социјалистичког друштва. Циљ је превладавање супротности између сфере производног (материјалног) и непроизводног рада (култура), као и хуманизовање и култивисање радног и животног амбијента радника. Ово је основа за самоуправно изграђивање културне политике кроз друштвено-културне акције ради освајања вредности културе рада.
Култура и културна политика И, библиографска информација, 1965/1969. (Свеска 12)
Сврха ове библиографске информације за период од 1965. до 1969. јесте да омогући свима који се баве проучавањем културе и културног развоја у СФРЈ, а посебно у СР Србији, увид у тада актуелну литературу. Публикација садржи библиографске јединице у области: аматеризма, архива, библиотека – књига, библиографије – документације, демографије, финансирања културе, издавачке делатности, културне политике, ликовне културе, музеја, музичке културе, образовања и културе, омладине – деце, општих питања културе, позоришта, радника и културе, села и културе, социологије, средстава масовних комуникација, кинематографије, стваралаштва, заштите споменика културе и природе, стандарда — потрошње – урбанизације. Све ове области разврстане су према именском и предметном регистру. Листа предметних група дата је по абецедном реду. Разврставање у оквиру великих група – области, попут библиотека и културне политике, вршено је према годинама, а у оквиру година абецедно. У оквиру осталих, вршено је само према абецедном реду.
Културна аутономија у Југославији – Основи за културну аутономију према Савезном и републичким уставима
У овом извештају, Боривоје Љубинковић разматра следеће: основу теоријског утемељења појма културна аутономија, њен уставноправни положај према Савезном и републичким уставима Југославије и разлике у односу на појам личне аутономије. Остваривање права националних мањина на заштиту етничког, културног и језичког идентитета размотрено је са становишта међународних стандарда заштите права мањина и националних прописа. Врло разнолико схватање културне аутономије, од уставне категорије до готово игнорисања, доказује да она у југословенском законодавству не постоји као јединствена категорија, па ни правна дефиниција. После уставне основе долази законодавна регулатива, која се тек у пракси заиста остварује, па је савременицима лакше да наслуте њен значај него стварни степен садашњег развитка. Као временско разграничење за овај текст узета је средина новембра 1991. године, када је Република Македонија донела Устав. Југославију је већ тада захватио процес трансформације, све до издвајања појединих република у самосталне, независне државе. Тешко је било предвидети какав ће у будућности бити југословенски простор када ови процеси буду окончани, али је било извесно да ће тек тада, у новим државно политичким, економским, па и географским условима, када ће неке од република постати и супротстављене државе, културна аутономија добити нови смисао, и чак бити неопходност – да би се кроз њу сачувао интегритет мањинског народа и њихове цивилизацијске тековине.
Студија случаја југословенског законодавства у области културе
Овај извештај – студију случаја урадили су Триво Инђић и Боривоје Љубинковић за потребе Унеска. У првом поглављу наводе основна начела културне политике Југославије која дефинишу општи оквир законодавства у култури. Ради бољег разумевања поменуте теме, на почетку дају основне друштвено-политичке одлике Југославије. У другом поглављу таксативно наводе културне делатности које су нормативно регулисане на савезном, републичком и покрајинском нивоу, као и основне карактеристике законодавства у култури у СФРЈ. Треће поглавље доноси класификацију постојећих прописа у култури, док се у четвртом наглашавају мере које су предузете у циљу проширења партиципације у духу препоруке о партиципацији и доприносу народних маса културном животу. Такође, назначено је посебно законодавство које се односи на децентрализацију и спровођење начела самоуправљања у области културе. У последњем делу, аутори се осврћу укратко на републичке, регионалне и локалне структуре које обезбеђују институционалну помоћ ефикасном примењивању начела дефинисаних културним законодавством. На крају извештаја, набројани су сви коришћени правни прописи у области културе Југославије у периоду од 1962. до 1980.