Prikazani svi od ukupno 2 rezultata

Kultura i zakoni: o akterima upravljanja i o kulturnom nasleđu

„Kultura i zakoni: o akterima upravljanja i o kulturnom nasleđu“ je monografska studija nastala na osnovu rezultata istraživačkog projekta „Zakoni i kultura“ realizovanog 2017. i 2018. godine. Odnos prava i kulture je kompleksan, uzajaman i intezivan, jer je zakon i proizvođač i objekt kulture; on oblikuje individualni i grupni identitet, društvene prakse i značenje kulturnih simbola, ali sve manifestacije kulture takođe oblikuju zakon jer menjaju ono što je društveno poželjno, politički izvodivo, pravno legitimno. Odluke koje se donose u smeru implementacije javnih politika moraju imati pravni osnov te se može reći da su zakoni bazičan instrument sprovođenja i kulturne politike.
Teorijsko polazište je pružila literatura iz oblasti antropologije prava, antropologije javnih politika, studija prava i socio-pravnih studija. Teorijsko polazište je detaljno opisano u uvodnim razmatranjima. Uzimajući pravnu etnografiju kao osnovu metodološkog pristupa, autorke su pravne akte (ustave, zakone, uredbe, pravilnike, rešenja i druge dokumente) tretirale kao narative koji su svedoci intencija i akcija iz prošlosti koje svoje ishode nalaze u sadašnjosti. Analiza akata od 1945. godine na ovamo je omogućila pravljenje svojevrsne vremenske lente legislative u domenu kulture. Fokus je stavljen na pitanja upravljanja u domenu kulture na federalnom, republičkom i lokalnom nivou; te na regulativu u oblasti kulturnog nasleđa. Praktične dimenzije zakona kao instrumenta kulturne politike ispitane su u grupnim intervjuima sa akterima iz ove dve oblasti u kulturnoj politici. Upravljanje u kulturi i kulturno nasleđe jesu i dva centralna poglavlja ove monografije. U zaključnim razmatranjima rezultati istraživanja su analizirani iz perspektive ocene uticaja regulative na kulturnu politiku u Republici Srbiji.

Kulturna politika i zavodi za zaštitu spomenika kulture

Studija „Kulturna politika i zavodi za zaštitu spomenika kulture“ je rezultat istoimenog istraživačkog projekta realizovanog krajem 2013. godine. U njoj su iznete analiza aktuelnog stanja u zavodima za zaštitu spomenika kulture kao i konkretne mogućnosti čije bi ostvarivanje doprinelo unapređivanju rada zavoda i odnosa prema kulturnom nasleđu. Stoga je studija namenjena donosiocima odluka, rukovodstvima zavoda, zaposlenima u zavodima, istraživačima i, najzad, svima zainteresovanima za to da se očuvanje kulturnog nasleđa odvija na način koji obezbeđuje i njegovu zaštitu i njegovo etičko korišćenje kao resursa za socio-ekonomski razvoj društva u Srbiji. Istražvanjem su mapirani i problemi koji predstavljaju pretnju za rad zavoda za zaštitu spomenika a čije rešenje pre svega zavisi od kulturne politike na lokalnom i na nacionalnom nivou. Reč je o statutarnim pitanjima (promene u administrativnoj organizaciji Republike Srbije od perioda kada je većina zavoda osnovana, kao i sistema finansiranja ustanova kulture, nije pratila promena u regulisanju prava i obaveza a posebno odgovornosti jedinica lokalne samouprave koje su pod teritorijalnom nadležnošću van grada u kome je sedište zavoda, a nerešena pitanja osnivača se reflektuju na pitanja izbora upravnih odbora i direktora kao izvršnih rukovodioca), zatim pitanja finansiranja (iako su zavodi nadležni za veći broj jedinica lokalne samouprave, u finansiranju rada najveći teret snose gradovi u kojima je sedište), te najzad, problema ljudskih resursa jer postojeća struktura zaposlenih jedva omogućava normalan rad, posebno kada je reč o zaposlenima koji rade u osnovnoj delatnosti a dodatne poteškoće čini zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Nacionalni nivo kulturne politike, kao i javne politike u domenima ekonomije i prostornog planiranja, posebno je važan jer Republika treba da pruži dobre primere i podsticaje jedinicama lokalne samouprave da veću pažnju poklanjaju razvoju kulture kao stubu održivog razvoja, čiji je integralni deo očuvanje kulturnog nasleđa.

Na kraju publikacije izneti su i konkretni predlozi za unapređenje rada zavoda koji ne zahtevaju značajna finansijska sredstva, a mogu značajno doprineti poboljšanju odnosa građana prema nasleđu.