Схоwинг 205–216 оф 261 ресултс
Простори за културни и друштвени живот у ЧССР

Аутори ове истраживачке студије подстакнути су проблемима у области мреже културних институција на територији Чехословачке Републике током 60-их година XX века. Кључни проблеми огледају се у томе да постојеће институције културе најчешће не одговарају захтевима модерног друштва, односно да је њихова распрострањеност неадекватна, услед стихијске изградње, без плана и анализе реалних потреба. У оквиру ове студије примењено је оријентационо истраживање, које је спроведено током јуна 1965. године, са циљем да се идентификују постојећи објекти који се користе за културне и друштвене сврхе у свим сеоским и градским срединама на територији целе земље. У раду се под просторима и објектима за друштвени и културни живот сматрају вишенаменски простори (у којима се реализују различити културни и друштвени садржаји). Структура рада подељена је на поглавља, у оквиру којих је представљено: стање размештаја становништва у ЧССР, стање мреже клупских институција и биоскопа у њима, и стање мреже отворених летњих позорница. У оквиру централног дела студије дата је анализа тадашњег стања објеката и простора који су служили за културни и друштвени живот. У завршном делу истраживања, аутори су изнели основне закључке анализе, са нагласком да се, на основу сазнања о ситуацији у сваком насељу, региону и читавој земљи, могу креирати будући правци изградње нових или модернизације постојећих објеката и простора за културу и друштвени живот. У оквиру прилога дати су: списак домова културе у ЧССР (са њиховим капацитетима), табеле и графикони.
Просторни план СР Србије

У овом истраживању говори се о неопходности повезивања удруженог рада и културе, а савремени друштвени процеси управо утичу на њихово брже повезивање. Истиче се да установе културе играју важну улогу у културном развитку наше земље постајући локалним, општинским, међуопштинским, регионалним и републичким организацијама удруженог рада. У претходном периоду, напори културне политике били су усмерени на изградњу нових значајних објеката (музеји, позоришта, биоскопи, домови културе и омладине, народни и раднички универзитети и др.). Просторним планом треба да се дефинишу критеријуми организације, уређења и коришћења простора за све области економског и друштвеног живота, па и за културну делатност. Њиме би требало да се допринесе решавању највиталнијих питања културе – питања стандарда (бољи материјални положај културе, боља организованост и модернизација објеката), стварања мреже културних институција (већи степен коришћења културних капацитета), дистрибуције културних вредности (подједнако у све крајеве, па и у сеоска подручја), уједначене распоређености кадрова (побољшање кадровске основе). Овим планом је потребно утврдити културне активности и институције којима би се остварило повезивање садржаја из свих домена стваралаштва са осталим областима друштвеног рада. У оквиру ове студије, представљено је стање културног живота и дате су пројекције његовог развоја до 2000. године, уз дефинисање битних циљева који су и општи циљеви самоуправне културне политике. У другом делу студије су наведени називи 109 непокретних споменика културе у СР Србији и дати су планови за даљи рад на њиховом развоју. При крају су прилози у виду одговарајућих табела и статистичких података од послератног периода до 1985. године који поткрепљују студију. На почетку је дат Садржај.
Просветни радници – културно образовање и културна партиципација

Ова студија је резултат истраживања сарадње између основних школа и установа и удружења у култури сагледане из угла просветних радника, њихових културних потреба и навика. Аутори су пошли од претпоставке да, уз родитеље, и просветни радници своје културне преференције и праксе преносе, у процесу социјализације, на своје ученике и тиме значајно доприносе обликовању културног капитала и модела понашања школске популације. Као основни закључак анализе издвојио се став да је у овој области потребна одговорна и снажна стратегија умрежавања институција културе и образовних институција, као и пажљиво усклађивање школских програма и понуда. Студија садржи кључне налазе и препоруке за унапређење међуресорне сарадње културе и образовања. Истакнути су и примери добре праксе сарадње установа културе и школа у Европи који креаторима културних и образовних политика у Републици Србији могу бити подстицајни за унапређење сарадње ова два ресора. У оквиру студије налазе се цитати и предлози који долазе од стране самих испитаника, као и табеларни прикази и графикони из којих се могу читати подаци о сарадњи и културној партиципацији. На почетку студије је дат Садржај, а на крају се налази упитник на који су одговарали испитаници, учитељи и предметни наставници 338 основних школа у Републици Србији.
Рационална организација библиотека (Култура – Планирање, св. 6)

У оквиру ове истраживачке студије, аутори су предузели анализу мреже народних библиотека Београда са предлогом рационалне организације. Подстицај је дошао од Извршног одбора Градске самоуправне интересне заједнице културе Београда. Иницијатива је везана за корените промене у оквиру народних библиотека, у смислу њиховог обједињавања кроз библиотечко-информативни систем који би функционисао у складу са циљевима културне политике. Постојање Удружених народних библиотека Београда је наметнуло потребу за већом координацијом у раду, што подразумева заједничко планирање и програмирање њиховог рада, изграђивање методологије праћења рада, као и успостављање јединственог третмана рада, заједничког чланства и коришћења библиотечких фондова.
Рад и култура – Култура рада

У овом истраживању, Веселин Илић разматра могућност одређивања културе као стваралаштва, што нужно претпоставља стваралачку природу рада која се не може истраживати само у конкретним и емпиријским облицима рада у савременом друштву. Аутор истиче да је неопходно посегнути за општим социолошким својствима рада у којима се налазе и трагови стваралачког рада, прекривени наслагама отуђења насталим у процесу историјске поделе рада. У истраживању стваралачкиих својстава рада, које су претпоставка заснивања културе као стваралаштва, човек се јавља и као субјекат и као објекат рада, што указује и на поливалентност стваралаштва рада у људском творењу историје. Категорија „култура рада“ често се среће у теоријским радовима, као и свакодневној употреби тадашњег југословенског друштва. Култура рада, као облик развијања културних делатности у удруженом раду, нашла се и у програмским документима и одлукама друштвено-политичких организација и самоуправних органа. Постала је помоћни термин не само у политичком говору већ и у стручним и научним расправама. Међутим, недовољно прецизна употреба ове категорије истовремено је изазивала истраживачко и научно интересовање, као и често терминолошко неприхватање. Стога, ово истраживање детаљније разматра основне одреднице појма култура рада, базирајући се на неколико основних дефиниција овог појма. Закључни став аутора јесте да се права култура рада показује у успостављању јединства рада, као „царства нужности“, и културе, као „царства слободе“. Тиме се омогућава слобода стваралаштва у раду која треба да израсте у систему слободног и непосредованог самоуправљања.
Рађање модерне српске културе

У Заводу за проучавање културног развитка је одржан научни скуп посвећен рађању српске модерне културе, у оквиру обележавања два века модерне државности Србије. Након скупа, објављен је Зборник са текстовима бројних еминентних стручњака који су, свако из своје уже области, дали допринос овој теми. Осветљено је време успостављања темеља српске државе и културе на почетку бурног XИX века, а указано је и на битне одлике у њеном двовековном развоју. На скупу је учествовало осамнаест стручњака, чији су текстови заступљени и у оквиру овог зборника. На почетку је дат Садржај.
Радничка културно-уметничка друштва у Београду (Култура – Истраживање, св. 5)

Рад на овом истраживачком пројекту настао је на основу иницијативе Комисије за културу, науку и образовање Већа Савеза синдиката Београда. Представља покушај да се о питањима настанка, развоја и перспективе радничког аматерског покрета расправља на целовит, чињенично утемељен начин. У уводном делу истраживања, Б. Стојковић се бави почецима београдског радничког аматеризма, оснивањем КУД-ова, истражујући социјални састав чланства, основне одлике репертоара и улогу радничких културних друштава у социјалистичком радничком покрету. Потом следе основни налази истраживања дати кроз емпиријску анализу тадашње ситуације у београдском радничком аматеризму. Анализа чланстава је показала да већину чланова друштава радничког аматеризма не представљају радници, односно запослени, већ средњошколска и студентска омладина. Да би се пронашли узроци оваквог стања, било је потребно анализирати: социо-економске и културне чиниоце културно-уметничког аматеризма у радној средини; организованост и деловање радничких културно-уметничких друштава; и чланство културно-уметничких друштава. Анализа је даље обухватила: секције, руководства, наступе, гостовања, опрему, простор, новчана средства радничких КУД-ова. Поред Садржаја, овај истраживачки пројекат након текстуалног дела даје и табеларне приказе. На крају је апстракт на енглеском језику.
Развој културе (културне промене) у нововарошком крају

У нацрту ове студије, Вера Икономова говори о разлогу њеног настанка, а то је намера да се прикажу ефекти деловања једног културног објекта, конкретно – да се објасни активност Дома културе у Новој Вароши. Домови културе су се код нас градили убрзо након Другог светског рата, преузимајући културну функцију коју су некада имале школе. У појединим местима, дом културе је једина и највиша инстанца у којој се негује култура утичући на естетско васпитање и културни развој тог краја. Предмет истраживања је двојак: са једне стране, то је делатност Дома културе у Новој Вароши и људи запослених у њему, а са друге стране – то су становници самог града. Ауторка је поставила за циљ ове анализе да се утврди колико Дом културе у Новој Вароши одговара својим програмом потребама и жељама публике и колико подстиче нове културне потребе. Због тога су укратко приказани следећи предуслови: еколошки, економски, демографски и социјални, а који су релевантни за културни развој дате средине. У нацрту студије, В. Икономова се служи следећим методама: анализа постојеће документационе грађе; прикупљање података на основу интервјуисања грађана Нове Вароши; прикупљање података о мишљењу, раду Дома културе и потребама грађана на основу упитника који је посебно формиран за потребе истраживања. На почетку нацрта је дат Садржај.
Развој културе у СР Србији 1970–1980. (Прилози концепцији плана)

У овој свесци објављена су три истраживања која су наручена за пројекат „Програм развоја културе у СР Србији у раздобљу од 1971–1980“: „Кретања укупног становништва СР Србије од 1961–1986“, „Валоризација просторних система за културне делатности у Србији“, „Материјални положај културних делатности у СР Србији 1965–1969“. На почетку је дат Садржај, а у оквиру истраживања су и табеларни прикази.
Развој културе у СР Србији 1971–1980.

Ова студија је настала према нацрту програма развоја културе СР Србије. Аутори Програма истичу да у планираном периоду остају и даље актуелни дугорочни циљеви културног развоја формулисани у претходном периоду, а који се односе на: изградњу самоуправних односа, демократизацију и социјализацију културе, смањење разлика у културној развијености појединих крајева, стварање услова за шире партиципирање свих слојева становништва у културним активностима, слободан и свестран развој националних култура. Велики број аутора је учествовао својим истраживањима у оквиру ове студије. У првом поглављу дају осврт на дотадашњи развој и пројекцију издатака за културу у наредном периоду, износећи основе будућег програма развоја културе; у другом поглављу говоре о реформи културе и тежишту културне политике за наредни период; у трећем поглављу говоре о функцијама и инвестицијама Републике и других друштвено-политичких заједница, као и о њиховим надлежностима и одговорностима; у четвртом поглављу представљају програме културног развоја друштвено-политичких заједница; у петом поглављу износе програм развоја по делатностима у култури; у шестом поглављу је Предлог плана културног развоја од 1971. до 1980. године, а у седмом – Прилог у виду културних стандарда за насеља и градове. На почетку је дат Садржај, а у оквиру опсежне студије налазе се и табеларни прикази.
Развој културе у Србији 1976–1980, анализа (Култура – Планирање, св. 5)

Ова студијска анализа у првом реду служи споразумевању и договарању о основама планова, усклађивању интереса, циљева и међусобних материјалних радних обавеза и одговорности носилаца планирања културних потреба и њиховог задовољавања. Дата је оцена материјалних услова и могућности културног развоја у наредном средњорочном периоду (1981–1985), као и смернице за доношење плана, уз самоуправне споразуме и аналитичко-документационе прилоге. Анализа је урађена као неопходна помоћ носиоцима друштвеног планирања у њиховом раду на планирању развоја културе за средњорочни период да би се видело колико су и како остварени резултати развоја културе у Србији. За израду анализе је коришћена јединствена методологија, али без статистичких и документационих показатеља. Овом анализом је обухваћен укупни развој културе у Србији у средњорочном периоду (1976–1980). У оквиру студије постоји Садржај, као и табеле.
Развој културе у Србији ван територије САП за период 1981–1985. (анализа)

Ова истраживачка студија представља сажети социолошки преглед постојећих друштвених и материјалних услова развоја културе у Србији, једној од шест конститутивних република некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, са циљем сагледавања могућности за планирање у наредном средњорочном периоду (1986–1990). У питању је анализа која подразумева процену остварених резултата свих релевантних подручја планирања засновану на статистичким и документалистичким подацима, као и социолошким истраживањима појединих културних појава и делатности. Истраживање има четири целине. Први део анализе посвећен је култури свакодневног живота; други део представља анализу културних делатности и рецептивних облика културе (издавачка, филмска, драмска, музичка, музичко-сценска, ликовна и примењена култура, делатност музеја и галерија), док су дифузија и рецепција културе сагледане кроз делатност радничких и народних универзитета и домова културе/центара за културу, као и кроз културу заштите и културну баштину. Трећа целина анализе односи се на културни плурализам и културну сарадњу, и обухвата развој културе народности које живе на територији Србије, културу Рома као етничке групе, међурепубличку, међупокрајинску, и међународну културну сарадњу. Четврта целина је посвећена материјалним основама културе, тј. финансирању културе. На почетку истраживања налази се Садржај, а у оквиру истраживања су табеларни прикази.