Схоwинг 217–228 оф 261 ресултс
Развој културних делатности у Београду – основне претпоставке и програм развоја 1971–1975–1985. (Извод из студије)

Овде је дат извод из истоимене студије који је припремљен за јавну дискусију. Целокупна истраживачка студија групе аутора рађена је за потребе Скупштине града Београда. У раду, аутори примењују стастистичку класификацију према којој се све културне делатности деле на две групе: културно-просветне и уметничко-забавне. Истичу да из односа културних делатности и културних потреба произилазе битни проблеми културног развоја и планирања у области културе. Упућују на то да би под културним развојем требало да се подразумева такав развој појединих елемената, како у оквиру културних делатности тако и у оквиру културних потреба, који би ова два пола једне целовите (културне) појаве довео у складан однос. То значи квантитативно проширивање и квалитативно обогаћивање културних делатности и културних потреба. Студија је подељена на три поглавља. У првом поглављу, аутори анализирају друштвено-еколошки оквир Београда и елементе морфолошке структуре становништва Београда. У другом поглављу, баве се односом између привредног раста и развоја културе, као и економским положајем културних делатности, са посебним освртом на проблеме финансирања културних делатности и инвестиционог улагања у њих. Треће и најобимније поглавље садржи анализу стања различитих типова установа културе Београда, са предложеним планом развоја у наредних пет година за сваки тип установе. Анализом су обухваћени следећи типови установа груписани према претежној културној делатности коју обављају: народни раднички универзитети, домови културе и културни центри; музеји, архиви, збирке, галерије; библиотеке и читаонице; позоришта, опера, филхармонија, ансамбли. У оквиру истог поглавља посебно су анализирани услови за забаву и разоноду, као и аматерска културно-уметничка делатност у Београду. На почетку се налази Садржај, а у оквиру текста су и табеларни прикази статистичких података.
Регионална организација установа културе у СР Србији (ван САП)

У овом истраживачком пројекту, Триво Инђић и Соња Лихт се баве анализом регионалног и субрегионалног распореда установа културе на територији СР Србије без аутономних покрајина. Основно полазиште је да регионализација представља активан чинилац креирања културне политике којом се посредује између посебних и специфичних културних субјеката и интереса друштва у целини. Развој регионалног културног идентитета јесте саставни део политике демократизације и децентрализације културе, тј. ширења могућности за учешће што већег броја грађана у културном животу, за што већу доступност културних институција најширим слојевима становништва и новим публикама. Регионална димензија развоја културе не може да се одвоји од постојећих управних, институционалних, законодавних, фискалних и других схема које дају комплексну слику о регионима и у оквиру којих се одвија културна политика, нарочита она у систему СИЗ-ова културе. Анализирајући ситуацију у појединих културним делатностима, аутори су указали на недостатак територијалног распореда ових установа културе, као и на проблеме који из тога проистичу, и то у домену финансирања, кадровске политике, одлучивања, техничког осавремењивања, стручне организације рада. Указује се на нејединственост мреже установа културе на територији уже Србије, на доминацију локализма у погледу надлежности и програма, као и на велику непокривеност адекватном културном инфраструктуром. У односу на анализу постојеће ситуације, предложена су и решења проблема, у смислу регионалне трансформације постојећег регионалног распореда установа културе. Предложено је неколико мера, а указано је и на потребу преиспитивања циљева и инструмената регионалне политике културног развоја. На почетку истраживања дат је Садржај.
Регионалне развојне агенције и култури развој у Србији – резултати истраживања

Истраживање Улога регионалних развојних агенција у културном развоју у Србији настојало је да испита повезаност две области јавних практичних политика – политику регионалног развоја и културну политику, сагледавањем активности регионалних развојних агенција, као једних од институционалних носилаца регионалног развоја у Србији, и њиховог односа са установама културе из јавног сектора и доносиоцима одлука на локалном нивоу. Конкретније, да истражи улогу регионалних развојних агенција у коришћењу домаћих и међународних фондова у корист и за потребе културе, као и потенцијал агенција да подрже транзицију јавног сектора у култури. Истраживање се темељило на актуелности питања регионалног развоја као једног од изазова у процесу приступања Србије Европској унији, а затим и новој парадигми развоја заснованог на локалним, ендогеним ресурсима и значају културних, природних, друштвених предиспозиција локалних заједница. Истовремено, руководило се трендовима савремених демократски оријентисаних културних политика.
Резултати истраживања су показали да регионалне развојне агенције пружају обуку у домену менаџмента чији су полазници, спорадично, представници установа културе, и да на посредан и непосредан начин учествују у припреми и реализацији пројеката који се тичу културе у ужем и ширем смислу њеног значења. На основу тога је закључено да регионалне развојне агенције представљају потенцијал за примену стратегија савремених културних политика, укључујући и едукацију актера у култури, која се види као један од кључних предуслова неопходне трансформације културног система у складу са демократским принципима. Активнијим и планским коришћењем њихових ресурса и услуга, пружиле би допринос културној политици и добиле адекватну улогу у културном развоју. На основу налаза истраживања, предложене су препоруке ка: регионалним развојним агенцијама, Министарству културе и информисања, јединицама локалних самоуправа и установама културе.
Самоуправни преображај уметничких удружења

Предмет истраживања Триве Инђића које је наручила Републичка заједница културе СР Србије јесте самоуправни преображај уметничких удружења изазван применом Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана, усвојеним 1982. године. Ово је значило темељну реорганизацију удружења од грађанско-правних лица ка њиховом претварању у савезе удружења грађана преко самоуправног споразумевања. Тако она постају саставни део политичког система самоуправљања и саставни део ССРН, на челу са СКЈ. Такође, требало је донети нова и ускладити постојећа самоуправна нормативна акта везана за делатност и за стицање финансијских средстава удружења, као и укључити их у систем организовања Социјалистичког савеза радног народа. Из свега наведеног се види да је ово истраживање спроведено паралелно са актуелном организационом трансформацијом уметничких удружења. Стога, аутор ставља акценат на питања о карактеру промена унутар удружења, о утицају чланова на њих, као и о томе да ли су ове промене допринеле повећању демократичности рада унутар удружења. Сматра да су удружења изгубила постојећу могућност да утичу на мере културне политике, као и на обликовање културног живота. Подаци су добијени анкетирањем чланова 20 уметничких удружења, и то методом случајног узорка, и интервјуисањем руководилаца 10 уметничких удружења. Извршен је и компаративни приказ њихових ставова и оцена, што је допринело објективнијем сагледавању тадашњих процеса трансформације. На почетку овог истраживања дат је Садржај, а на крају су Прилози са анкетним питањима за чланове удружења и са питањима за интервју који је обављен са руководиоцима.
Самоуправно интересно организовање у култури Београда – са освртом на однос Градске самоуправне интересне заједнице културе и општинских самоуправних интересних заједница

Ово истраживање је допуна студије „Развој самоуправних интересних заједница културе у СР Србији ван САП“, која се у исто време радила у Заводу за проучавање културног развитка. Наиме, од 70-их година XX века, приметан је интензивнији развој самоуправног интересног организовања, који је био подстакнут одређеним уставним одредбама, након чега настаје и Закон о удруженом раду. Истраживање Радослава Ђокића односи се на Београд, који као главни град Србије и Југославије представља сложену друштвено-политичку заједницу са сложеним системом самоуправног интересног организовања у култури. Стога је и један од циљева аутора истражити однос Градске самоуправне интересне заједнице културе и општинских самоуправних интересних заједница културе. Ова својеврсна анализа развоја самоуправних односа у култури Београда, уз осврт на СИЗ-ове културе, садржи констатације, ставове и предлоге који би омогућили да основни правци акције у развоју система самоуправног интересног организовања буду усмерени на два подручја: а) на развијање самоуправног система удруживања рада и средстава за задовољење културних потреба; б) на изградњу и усавршавање најразноврснијих облика самоуправног интересног организовања и одлучивања који ће бити у функцији задовољавања културних потреба и интереса, што води даљем остваривању уставних права радних људи и грађана. У првом делу истраживања, аутор говори о предмету и задатку самог истраживања, а у другом о могућности научног истраживања града, односно заснивању социологије града или урбане социологије, као и о просторној димензији града. Трећи део се односи на самоуправно интересно организовање културе, а у четвртом се говори о развоју општина у Београду – као даљем процесу децентрализације и структури самоуправног интересног организовања културе у Београду. На почетку је дат Садржај, а на крају су табеле.
Самоуправно планирање културног развоја у општинским заједницама и организацијама удруженог рада културе за период 1981–1985. (Култура – Планирање, св. 1)

Ова истраживачка студија је рађена на основу докумената који су донети у СР Србији а којима се утврђују послови и обавезе на изради средњорочних и дугорочних планова културног развоја. То су документи из Института за економска истраживања, Института друштвених наука, Центра за демографска истраживања и Републичког завода за друштвено планирање СР Србије. За израду плана културног развоја општина од посебног значаја су и документи о друштвеном плану општине, као и План културног развоја Републике. Помиње се принцип „истовремености планирања“, чиме се подразумева планирање културног развоја у свим ОУР-има и месним заједницама. Ово је повезано са усаглашавањем ставова између општинске заједнице културе и скупштине општине, односно Републичке заједнице културе. Стога је ова истраживачка студија намењена пре свега учесницима у планирању културног развоја, а нарочито радним организацијама културе и самоуправним интересним заједницама културе. Миливоје Иванишевић акценат ставља на средњорочне планове, који су најчешћи и најважнији планови развоја. На почетку студије је дат Садржај, а на крају је објављено осам прилога и посебно тематска библиографија. У оквиру текста дати су шематски прикази планова културног развоја, као и фотографије домова културе у СР Србији.
Савез комуниста Југославије и идејна питања у култури 1945–1978.

Ова научно-истраживачка студија је резултат истраживања културне политике коју је Савез комуниста Југославије афирмисао и утемељивао у периоду од 1945. до 1978. године. Истраживање је обухватило све етапе и појаве које су биле преломне у читавом послератном периоду, уз сагледавање променљивог односа између развоја културе као социјалног или као политичког подсистема. Како би културни развој у наведеном периоду био потпун, представљене су културне делатности и односи Савеза комуниста Југославије према њиховој улози и доприносу. Акценат је стављен на најкрупније догађаје у СКЈ: на његове конгресе, на ставове који су заузимани у односу на укупну културну делатност и културни живот. У том делу садржана је разрада најкључнијих појмова културног живота и теорије културе, појмова који ближе одређују појаве и процесе културне праксе. Током послератног развоја, у културном животу се провлачи стваралачка марксистичка критика као незаобилазан чинилац укупног културног стваралаштва. Посебно је разматрано важно обележје друштвене заједнице – вишенационалност, па самим тим и постојање вишенационалних култура, језика и традиција у оквиру Југославије. У последњем поглављу, дат је преглед издавачке делатности у послератном периоду која се непосредније односи на Савез комуниста Југославије и његову активност. Ова студија има Садржај.
Школа – средиште културе (Нацрт истраживања)

Истраживање „Школа – средиште културе“ је било део програмских активности Вукове задужбине, али је његова реализација поверена Заводу за проучавање културног развитка. С обзиром на кризу југословенског друштва у осмој деценији XX века, настала је и криза реформисаног образовања, када је нарочито сеоска школа изгубила својство „жаришта културе“. Ово истраживање је представљено као део активности усмерених ка уључивању у Унескову акцију „Светска декада културног развоја“. У нацрту се истиче да ће се истраживање, које би требало да уследи, бавити тзв. „малим питањима“ културе свакодневног живота. Наиме, кроз истраживање културне функције школе у животу сеоске заједнице, афирмисала би се васпитна, социјална и културна димензија школе у селу, те њена будућа интегрисаност у друштвену средину, с обзиром на жељено реформисано одређење школе као „отворене институције“. Ово акционо/примењено истраживање, које је интердисциплинарног карактера, захтевало је стручно ангажовање више институција/организација из различитих области (образовања, културе, привреде, банкарства итд.). У самом нацрту, детаљно је представљен генерални план истраживања, које је требало да траје од 1989. до 1993. године, потом сложени финансијски план пројекта, као и организација и координација истраживања.
Слободни дани Елене Чаушеску

Да ли смо се икада запитали шта су у слободно време радили неки од најпознатијих диктатора света? Шта су радиле њихове љубавнице и супруге? Ко и шта стоји иза тешких и масовних злочина које су починили и може ли се за њих окривити недовољно остварена љубав? Збирка песама Слободни дани Елене Чаушеску Андреје Каргачин, може нам, донекле, дочарати „о чему мисли Ева Браун / у тренуцима досаде; / Где је била Нађа Алелујева / док нисмо гледали; / Куда иду црне слутње / ситних сати Мире Марковић; / Како је звучао ток свести / последњих секунди Кларе Петачи; / Шта је све Ри Сол-Џу мислила / о свом псеудониму; / У каквом су миру текли / слободни дани Елене Чаушеску“ („Слободни дани Елене Чаушеску“).
Слободни уметници и уметничка удружења

У овом документалистичком истраживању пописана су сва уметничка удружења у СР Србији и дати су бројеви њихових регистрованих чланова, као и спискови самосталних, односно слободних уметника у оквиру ових удружења. У уметничка удружења спадају: Удружење естрадних уметника, Удружење филмских глумаца, Удружење филмских и ТВ радника, Удружење ликовних уметника примењених уметности, Удружење музичара џез и забавне музике, Удружење драмских уметника.
Слободно време и могућност задовољавања културних потреба породице

Овај истраживачки пројекат је део глобалног пројекта „Друштвена политика према породици“, започетог крајем 1975. године, чији је носилац Институт за социјалну политику. Циљ овог пројекта је истражити положај породице у нашем друштву и у којој мери се остварује уставно начело о друштвеној заштити породице, како би се установили кључни проблеми чије би решавање допринело унапређењу целог система. Такође, важно је да се прикаже значај који има породица у културном уздизању. Намера је да резултати допринесу изради плана заштите породице као дела Дугорочног развоја програма СР Србије до 1986. године. Наиме, указује се на то да се планирање културног развоја не може релевантно остварити без сагледавања потреба породица. Планирано је да се пројекат релизује у три етапе са три посебна предмета истраживања. С обзиром на то да је представљен радни материјал пројекта, поред методолошких објашњења приказан је и план активности пројекта, кадрови и предлог буџета овог истраживачког пројекта.
Средњорочни програм развоја културе у дуванској индустрији Ниш

У овој истраживачкој студији, Бранимир Стојковић полази од тога да је култура саставни део удруженог рада и живота радника, па је зато „подруштвљавање културе“ задатак који треба остварити. Истиче да је тежиште самоуправног преображаја културе управо у основној организацији удруженог рада, која је средиште културне политике самоуправног друштва и где се одвијају културне активности радника. Један од битних задатака основне организације удруженог рада јесте планирање како сопственог, тако и културног развоја. Треба рећи да је у Заводу за проучавање културног развитка још 1976. године започето са радом на истраживачком пројекту „Култура рада“, у чијем је нацрту било предвиђено и обављање емпиријских истраживања у радним организацијама у Србији, од којих је једна Дуванска индустрија Ниш. У циљу сазнавања културних интересовања радника ДИН-а, сачињен је упитник за анкетирање радника, а обављен је и групни интервју са представницима органа самоуправљања и друштвено-политичких организација ДИН-а. У првом делу студије, аутор даје анализу производно-технолошке основе и друштвено-економског развоја Дуванске индустрије Ниш. Потом анализира самоуправне односе и самоуправно организовање у ДИН-у, информисање, образовање, уређење радне средине, затим начине коришћења слободног времена, бављење спортом и рекреацијом, читање књига радника ове индустрије, културне самоделатности, као и колико радници посећују културне установе. Даје и предлоге о мерама које треба да уђу у Средњорочни програм развоја културе у фабрици. На почетку студије налази се Садржај, у оквиру истраживања су табеларни прикази, а на крају су рецензије Вере Икономове и Ружице Росандић.