Стандарди и нормативи за архивску делатност на територији Социјалистичке Републике Србије ван територија САП
Овај подробно припремљени нацрт Драгана Ћировића настао је у оквиру планирања изградње јединственог система заштите и коришћења архивске грађе у СР Србији, као предлог норматива и стандарда за архивску делатност. Наиме, Републичка заједница културе је одлучила да се оснује стручна радна група у оквиру Завода за проучавање културног развитка која ће бити носилац послова припремања стандарда и норматива за делатности у области културе. Развој и унапређење овог система били су повезани и са усаглашавањем делатности културе са Законом о удруженом раду, Законом о заштити културних добара, као и са применом Резолуције о слободној размени рада у друштвеним делатностима. Такође, важно је било да се сва ова документа приближе и практичном деловању. Да би се утврдили и применили стандарди и нормативи сваке од делатности у култури и организација удруженог рада, било је потребно најпре стећи увид у њихово стање, а потом утврдити друштвене захтеве и листу приоритета за њихову примену. Ово је било могуће кроз упознавање са: функцијом архива и запосленима; стручном технологијом рада и методолошким поступцима; и друштвено-економском основом рада архива. Аутор је представио уређена мерила и критеријуме за девет сегмената делатности архива у Србији. Изнет је и акт „Јединствени стандарди и нормативи за архивску делатност у Србији“ који је потом објављен у Службеном гласнику СРС и у Архивском прегледу Заједнице архива Србије. У оквиру овог нацрта дат је и Садржај.
Стандарди и нормативи за музејску делатност (Култура – Планирање, св. 7)
На овом истраживачком пројекту радили су стручњаци из Галерије града Загреба, Регионалног завода за заштиту споменика културе у Загребу, Народног музеја из Београда, Музејског документационог центра из Загреба и Завода за проучавање културног развитка из Београда. Стандарди су рађени на основу већ постојећих југословенских, страних и међународних стандарда, закона, прописа, аката, препорука, као и конвенција и споразума. Аутори истичу да поступак стандардизације и нормирања обухвата: минималне услове за оснивање музеја, спецификацију услова за успостављање мреже музеја, стандарде за пројектовање музејских зграда, стандарде музејске опреме, стандарде за избор радника, стандарде за организацију стручног рада, стандарде за документовање музејске грађе, презентацију музеалија и др. Студија на почетку има Садржај, а на крају има објављена четири прилога која се тичу наведене теме.
Стандарди за народне библиотеке
У оквиру овог нацрта истраживања, Лепосава Чукић и Ана Церанић говоре о стандардима за народне библиотеке којима су обухваћене све јединице подсистема народних библиотека. Све народне библиотеке на територији СР Србије међусобно су повезане и функционално и стручно организоване у оквиру јединственог библиотечко-информативног система. Ауторке указују на појам народне библиотеке који се односи на општинску народну библиотеку и библиотечке огранке. Даље, говоре о стандардима којима су регулисана следећа питања из области библиотечке делатности: функције народних библиотека, библиотечки простор, библиотечка опрема, фондови библиотека, службе и коришћење библиотека, библиотечки кадар и финансирање библиотека. Стандарди за народне библиотеке исказују минималне услове неопходне за рад и нормално функционисање народних библиотека. Сваких пет до десет година требало би вршити ревизију стандарда с обзиром на даљу изградњу јединственог библиотечко-информативног система, пораст друштвеног стандарда и перспективе развоја културе. На крају нацрта дат је Садржај.
Стање и актуелни проблеми делатности културе у општини Врање (Анализа)
Наручилац овог истраживачког пројекта је Самоуправна интересна заједница културе општине Врање, а извршилац Завод за проучавање културног развитка. У оквиру предузетог истраживања, Миливоје Иванишевић констатује да су проблеми културног развоја, присутни у овој општини, карактеристични и за друге градове и општине у Србији. Полази од анализе актуелног стања у општини, и то у погледу културе и културних потреба, испитујући могућности њиховог рационалнијег и ефикаснијег организовања. Уједно испитује и положај делатности културе у односу на економске могућности и њен статус у друштвеној политици развоја. У анализи примењује методе анкетирања и интервјуисања лица запослених у институцијама културе, у друшвено-политичким и привредним радним организацијама, као и лица на руководећим местима тих институција. Ову анализу треба прихватити као пресек општег стања виђеног и приказаног на основу расположиве документације и мишљења, као и на основу података добијених из анкета и интервјуа. Након анализе резултата, уследиће пројекција будућих програма и планова. На почетку истраживања дат је Садржај.
Стање и могућности културног развоја општине Љубовија
Иницијатор ове студије је Самоуправна интересна заједница културе општине Љубовија, а извршилац је Завод за проучавање културног развитка. У оквиру студије, Миливоје Иванишевић се бави анализом културног развоја општине Љубовија од 1971. до 1985. године. Обухвата и разматра оне чиниоце који су од непосредног значаја за културни развој и културни живот у општини, а то су: становништво, економски развој и материјалне могућности СИЗ-а културе општине. Истиче да су битне претпоставке за планирање културног развоја општине Љубовија – планови и пројекције привредног, економског и друштвеног развоја. Такође, важна чињеница је да Љубовија спада у ред најнеразвијенијих општина Републике Србије. У првом делу студије, аутор приказује услове на којима се заснива могућност остваривања планских пројекција за поменути период. Након евидентирања и анализе постојећих активности у области културе, аутор се бави истраживањем нових садржаја и форми рада који би могли да унесу више динамике у ову област, да активирају локално становништво, да прошире круг посетилаца културних догађаја и да обезбеде континуитет у КП општине. У другом делу студије, аутор доноси предлог оријентационог програма у којем даје оквир будућег културног развоја општине, уз ефикасније деловање и институција културе.
Стање и проблеми рада народних библиотека са најмлађим корисницима
Овде је представљен извод из студије у оквиру које су истражене културне потребе деце Београда, и то првенствено предшколског узраста. У оквиру овог дела истраживања, испитани су програми установа културе и културни производи који се нуде деци у Београду, њихова доступност, као и проблеми рада са најмлађим корисницима. За прикупљање потребних података коришћене су различите методе: регистровање културних производа, сагледавање избора програма у установама културе, упитници за установе културе и предшколске установе, интервјуи са децом, њиховим родитељима и организаторима програма, анализа садржаја. У анализи података, одвојена је институционално посредована културна понуда (преко библиотека, културних центара, позоришта, предшколских установа и др.) и културна понуда посредована средствима масовног комуницирања. Према стандардима Међународне федерације библиотечких удружења, предвиђено је да свака јавна библиотека има своје дечје одељење. Важно је да запослени у библиотекама охрабрују и подстичу коришћење књиге, да уводе нове облике рада и садржаје који ће проширивати постојећа интересовања деце. С тим у вези, наведени су примери дечјих одељења појединих београдских библиотека. У Прилогу су дати статистички подаци о средствима општинских заједница културе за рад општинских народних библиотека, као и табеле са основним показатељима њиховог рада.
Старачка домаћинства на селу и потребе за социјалном заштитом
Аутор овог истраживања, социолог Градимир Зајић, указује на то да су се у нашој земљи, након Другог св. рата, десиле велике промене у друштвеној структури, а што се такође одразило и на сеоска насеља. Услед процеса индустријализације и урбанизације, променио се однос пољопривредног и непољопривредног становништва, а дошло је и до старења сеоског становништва. С обзиром на то да на селу има више старих лица него у граду, као и да су њихове животне околности знатно теже, овај проблем постаје све више предмет изучавања многих дисциплина. Једна од највећих последица старења сеоског становништва јесте социоекономска угроженост, као и нестајање старачких домаћинстава, услед непостојања целовитог система социјалног обезбеђења индивидуалних пољопривредних произвођача. Стога је циљ овог истраживања анализа друштвено-социјалног положаја старачких домаћинстава у приградским насељима Београда. Анкетно прикупљање података реализовано је на случајном узорку лица старијих од 60 година. На крају истраживања изнети су закључци.
Студија случаја југословенског законодавства у области културе
Овај извештај – студију случаја урадили су Триво Инђић и Боривоје Љубинковић за потребе Унеска. У првом поглављу наводе основна начела културне политике Југославије која дефинишу општи оквир законодавства у култури. Ради бољег разумевања поменуте теме, на почетку дају основне друштвено-политичке одлике Југославије. У другом поглављу таксативно наводе културне делатности које су нормативно регулисане на савезном, републичком и покрајинском нивоу, као и основне карактеристике законодавства у култури у СФРЈ. Треће поглавље доноси класификацију постојећих прописа у култури, док се у четвртом наглашавају мере које су предузете у циљу проширења партиципације у духу препоруке о партиципацији и доприносу народних маса културном животу. Такође, назначено је посебно законодавство које се односи на децентрализацију и спровођење начела самоуправљања у области културе. У последњем делу, аутори се осврћу укратко на републичке, регионалне и локалне структуре које обезбеђују институционалну помоћ ефикасном примењивању начела дефинисаних културним законодавством. На крају извештаја, набројани су сви коришћени правни прописи у области културе Југославије у периоду од 1962. до 1980.
Тхе цултурал полицy оф Yугославиа
У овој истраживачкој студији, Стеван Мајсторовић бави се анализом културне политике на простору Југославије, према Унесковим смерницама и оквирима. Приступ истраживању прилагођен је у односу на карактеристике Југославије као мултинационалне државе са федералним системом и значајним степеном децентрализације. Аутор истиче да различити културни обрасци и разнолике културне традиције, које су карактеристичне за Југославију, имају важну улогу у обликовању културних политика. У оквиру студије, такође се бави циљевима и карактеристикама промена кроз које југословенски културни систем пролази на прагу седамдесетих година XX века. Структура студије подељена је на три поглавља. У првом поглављу, изложени су темељи културне политике: утицај историјских фактора и традиције, и основне смернице културне политике у самоуправном социјализму. У другом поглављу дат је преглед културног развоја народа и народности, као и различитих облика културне међузависности и интеракције. Треће поглавље је организовано према сугестијама Унеска (институционални оквир, облици финансирања, подстицање креативних талената, проучавање културних захтева, стара и нова форма ширења и промоције културе, методе коришћене у планирању културног развоја и завршној обуци агената културе). На почетку студије дат је Садржај, у оквиру студије табеле, а на крају су препоруке, библиографија, као и прилози у виду извода из статута, докумената и извештаја из свих савезних република Југославије.
Трошкови рада и систем опорезивања музичких уметника
Ова истраживачка студија настала је на иницијативу Координационог одбора уметничких удружења СР Србије, са жељом да се јавности прикажу подаци из којих би се видело да постојећи систем опорезивања уметничког рада не узима у обзир стварне трошкове рада уметника и да је у нашем систему расподеле према раду уметник стављен „ван категорије“, док је његов рад плаћен мање од било које друге професије. Предмет овог рада су три категорије музичких уметника: солисти, композитори и оркестарски уметници, и то они који се баве извођењем и стварањем тзв. озбиљне музике. У оквиру студије, Вера Икономова истиче да се трошкови уметничког рада и систем опорезивања не могу посматрати сами за себе, већ у односу на висину прихода који се остварује таквим радом. Висина прихода, опет, стоји у зависности од пласмана, односно броја извођења дела, а број изведби зависи од суме коју заједница додељује за финансирање музичке делатности јер је то област која се дотира од стране друштва. Истраживање укључује и начин финансирања, пласман, трошкове и приходе од уметничке делатности музичара. Дат је и осврт на област обуке младих музичара, односно услове школовања у нижим и средњим музичким школама, као и на Факултету музичких уметности. На почетку истраживања налази се Садржај, а на крају је Закључак: процена ситуације, где су дефинисани проблеми категорије музичара којима је ово истраживање посвећено. Изнесена су и мишљења уметника о њиховом материјалном положају, а дати су и предлози за побољшање ситуације.
Укус Ђердапа
Гастрономска култура је важан део културне баштине сваког народа. Навике и обичаји у вези са припремом хране, понашање за трпезом, стари рецепти, аутохтоне сорте биљака и врсте домаћих животиња неодвојиве су компоненте духовног богатства и наслеђа једног народа. Опис ових обичаја и традиционални рецепи сакупљени у овој збирци илуструју ову богату баштину. Књига представља допуну туристичкој понуди овог националног парка и чува од заборава богато наслеђе становника који живе у, и око, овог једног од најлепших предела Србије. У уводу дат је опши приказ гастрономске сцене у Србији, затим стања у Источној Србији, нарочито у делу који обухвата национални парк, посебно поглавље посвећено је традиционалним рецептима овог краја, који су специфични по томе што се користи самоникло биље и печурке, а мање месо и сувомеснаи производи. На крају, у књизи је описан историјат Ђердапа из времена пре него што је изграђена брана за хидроцентралу, када се у Кладову производио високо цењени кавијар, који је налазио своје место и у најексклузивнијим светским ресторанима.
Укуси Делиблатске пешчаре
Настављајући истраживање нематеријалне баштине Србије, а пре свега гастрономско наслеђе заштићених природних добара, предмет нашег интересовања пребацили смо на Војводину и њен источни део – Банат, тачније, на Специјални резерват природе „Делиблатска пешчара“ као једну од најинтересантнијих и најразноликијих области наше земље и то како по својим природним, тако и културним својствима.