Укуси Старе планине
Регион који гравитира ка Старој планини, обилује природним лепотама, уређеним скијалиштима, аутентичним и новим етно селима, али и лепим градовима са посебном градском, кафанском и гастрономском традицијом.
Укуси Врања
Врање, најјужнији српски већи град, по много чему је јединствен и посебан у нашој иначе разноликој и шареноликој домовини. Овде се живи полако и понекад сетно, баш као што су тужне и носталгичне његове градске песме, али се весели живо и темпераменто баш као кад засвирају ромски трубачи из оближњих меана и градића. Врелу крв хлади поветарац са Пржара и прохладне ноћи усред летње жеге, омогућавајући предах за нова искушења, нова уживања и нове гастрономске доживљаје.
Управо том културном, нематеријлном гастрономском наслеђу, посвећујемо ову књигу, стављајући је у контекст целокупног историјског, културолошког али и савременог развоја овог лепог града, града кога повезују са оријенталним појмовима мерак, дерт и карасевдах, али чији је историјски развој, а још више садашњост и будућност, повезана са целом Србијом, са нашим успонима и падовима, са напретком и стагнацијама, али и са визијама боље будућности која нам се указује.
Укуси Златибора
Златибор, наш највећи и најразвијенији туристички центар, планина је са много лица. Готово сви, од оних који су само накратко свратили путујући ка мору, до оних који имају куће и апартмане на урбанизованим Краљевим водама, мисле да га познају и имају своје представе о овој питомој и сликовитој планини и своја омиљена места на њој. Његови бескрајни пашњаци и ливаде, са ретким боровим шумама и вијугавим потоцима, његова клима и чувена ружа ветрова у којој се укрштају медитеранске и континенталне струје, његови људи посебног говора и хумора, и, наравно, златиборски специјалитети, најчешће од млека и меса, већ вековима привлаче посетиоце из Србије и околних земаља.
Улога професија у стварању и ширењу књиге
Овај текст Јована Јанићијевић настао је за потребе Првог југословенског саветовања „Књига данас и у будућности“. У њему је аутор, на основу расположивих извора, побројао и квантификовао кадровске потенцијале, односно људске ресурсе у области стварања, производње и ширења књиге. То су: писци, преводиоци, ликовни и примењени уметници, графичари, издавачи, књижари, библиотекари и др. Међу основним одредницама циљева који су постављени осамдесетих година у области књиге, истичу се ставови да су књижевни аутори камен темељац сваке развијене индустрије књиге и да је квалификована радна снага најважнији али и недостајући елемент у јачању индустрије књиге. Нужност изградње потребне инфраструктуре може се задовољити само ако се на основу веродостојних података идентификују и инвентаришу људски ресурси и ако се образовни програми примере разноврсним кадровским потребама у условима технолошког напретка.
Уметност и публика – Позоришна публика (Нацрт пројекта)
Аутори нацрта овог истраживачког пројекта најпре постављају проблем који треба обрадити у будућем истраживању, а који је везан за позоришну уметност и њену публику, као и за њихов однос. Дају дефиницију појма публике, а потом излажу: предмет, циљ, хипотетичке оквире, метод, програм, кадрове и финансијски предрачун истраживања. Планирано је да, поред истраживања уметничке публике, буде обављено и комплементарно истраживање грађана који се не могу сврстати у ову категорију. Истраживање би требало да буде изведено методом анкете или интервјуа, и то у Београду, Нишу и Шапцу.
Усмерено образовање и образовање за рад у култури (Култура – Истраживање, св. 8)
У овом истраживачком пројекту, Соња Лихт полази од нужности преображаја образовно-васпитног система и промени односа друштва према њему. Наиме, полазне основе усмереног образовања, да оспособљава за рад и даље образовање, упућују на то да школа треба да образује кадрове за којима постоје реалне потребе у друштвеном и привредном животу земље. Те потребе би требало да произилазе из промишљеног научног приступа питањима развоја, и да се искажу у средњорочним и дугорочним плановима. Важно је да школе тесно сарађују са организацијама удруженог рада и да припреме младе за преузимање радних задатака. Из тог разлога би образовање требало да буде усмерено, образовање за занимање, односно специјализовано. Такође, С. Лихт се бави преиспитивањем постигнутих резултата у спровођењу једног од основних начела на којем је грађена концепција усмереног образовања, по којем свака школа треба да буде културна институција и обрнуто. То подразумева постојање повратне спреге између усмереног образовања и институција културе у процесу оспособљавања младих за активну стваралачку улогу у култури. Основни циљ истраживања јесте да се укаже на проблеме и могућности образовања кадрова за делатност у култури у средњем усмереном образовању, па стога ауторка разматра најосновније поставке концепције усмереног образовања и проблеме њене практичне примене у СР Србији у том периоду. Истраживање има Садржај, табеле у прилогу и резиме на енглеском језику.
Утврђивање културног идентитета/Културни идентитет
У оквиру овог истраживања, Радослав Ђокић се бави питањем утврђивања културног идентитета кроз кратку анализу развоја културе, задржавајући се на оној етапи друштвеног развоја када се формира нација. Насупрот доминатном ставу по коме се култура идентификује са националним, у раду се истиче да нација није топос културе и да то што се култура испољава у оквиру нације не значи да је она национална. Наглашавајући да трагање за културним идентитетом није трагање за националном суштином културе, аутор поставља питање шта у таквим околностима значи културни идентитет. Да ли је он ухватљив једино у нацији? Одговор даје кроз критички осврт на грађанско друштво које ствара нацију и национални идентитет, истичући да је национална култура превазиђена укупним вредностима прогресивне културе, коју Лењин везује за радничку класу као носиоца светског историјског обрта – социјалистичке револуције. Тек са настанком прогресивне културе, културе радничке класе, може се говорити о културном идентитету као укупности културе. Аутор приказује социјализам као оно друштвено уређење које је значајно за развој културног идентитета, у оквиру кога се неће негирати све творевине грађанског друштва, већ ће се задржати културни плурализам. У наставку, Ружица Росандић се бави питањем културног идентитета кроз критички осврт на савремени тренутак у коме је једина универзално распрострањена култура она коју чине производи културне индустрије политичких и економских суперсила. Ауторка наглашава да је култура изнова диктирана и да се њом врши насилна хомогенизација, руши се потреба за аутентичним, за интелектуалном или сваком другом разликом. Актуелни тренд да се све оно што чини културни идентитет и што потире униформисаност проглашава „претњом“ или национализмом, илуструје кроз неколико примера. Ауторка апострофира да је културни идентитет сам по себи неутралан појам, а да му начини обликовања и одношења према сопственој прошлости, према другим културама и новинама, дају позитивне или негативне конотације.
Утврђивање стандарда и норматива рада и опреме у делатностима културе
Заводу за проучавање културног развитка делегиран је задатак израде стандарда и норматива рада и опреме у области културе, што би била основа за даље планирање, те одређивање цена у култури на основу слободне размене рада. У овој научно-истраживачкој студији, Вера Икономова говори о потреби постојања показатеља по којем ће се вршити мерење остварених резултата, регулисање односа понуде и потражње у области културе, што је повезано са могућностима повећања економске ефикасности и побољшања квалитета рада организација у култури. Механизам планског формирања цена као мерила успешности једне организације у култури постао је битан задатак али не и лако остварљив, док ће слободна размена рада у организацијама удруженог рада друштвених делатности бити могућа остваривањем услова за формирање самоуправно договорене накнаде, цена услуга и вредновања резултата рада запослених у њима (према Резолуцији Скупштине СФРЈ). В. Икономова даје поглед на тадашње стање у области нормирања и стандардизације опреме и рада у културним делатностима који нису још увек били довољно развијени, као ни свест о њиховој неопходности, те примени у пракси. Затим, са методолошког аспекта покушава да одговори на питање шта је то стандардизација и нормирање у истраживањима културе да би дефинисала услове пословања установа културе које се финансирају преко СИЗ-а културе. Даље, бави се процедуром и методом израде стандарда и норми, те њихове реализације у циљу боље расподеле и ефикаснијег коришћења постојећих ресурса. Потом, говори о специфичности нормирања и стандардизације у култури, у оквиру којих је потребно урадити емпиријску анализу стања у сваком типу организације културе, као и потреба њених корисника. Овај текст на почетку има Садржај.
Утврђивање стандарда и норматива рада и опреме у делатностима културе
Заводу за проучавање културног развитка делегиран је задатак израде стандарда и норматива рада и опреме у области културе, што би била основа за даље планирање, те одређивање цена у култури на основу слободне размене рада. У овој научно-истраживачкој студији, Вера Икономова говори о потреби постојања показатеља по којем ће се вршити мерење остварених резултата, регулисање односа понуде и потражње у области културе, што је повезано са могућностима повећања економске ефикасности и побољшања квалитета рада организација у култури. Механизам планског формирања цена као мерила успешности једне организације у култури постао је битан задатак али не и лако остварљив, док ће слободна размена рада у организацијама удруженог рада друштвених делатности бити могућа остваривањем услова за формирање самоуправно договорене накнаде, цена услуга и вредновања резултата рада запослених у њима (према Резолуцији Скупштине СФРЈ). В. Икономова даје поглед на тадашње стање у области нормирања и стандардизације опреме и рада у културним делатностима који нису још увек били довољно развијени, као ни свест о њиховој неопходности, те примени у пракси. Затим, са методолошког аспекта покушава да одговори на питање шта је то стандардизација и нормирање у истраживањима културе да би дефинисала услове пословања установа културе које се финансирају преко СИЗ-а културе. Даље, бави се процедуром и методом израде стандарда и норми, те њихове реализације у циљу боље расподеле и ефикаснијег коришћења постојећих ресурса. Потом, говори о специфичности нормирања и стандардизације у култури, у оквиру којих је потребно урадити емпиријску анализу стања у сваком типу организације културе, као и потреба њених корисника. Овај текст на почетку има Садржај.
Водич кроз југословенске музеје и галерије
Овај водич је сачињен на основу упитника Туристичког савеза Југославије, а обрада је обављена у Заводу за проучавање културног развитка. Према информацијама из упитника добијени су подаци који су наведени за сваки музеј и галерију, а који су дати по абецедном реду места у којима се налазе. На крају овог прегледа налази се Регистар установа обухваћених овим водичем.
Водич кроз уметничка и сталешка удружења у области културе у СР Србији (без покрајина) (Култура – Документација, св. 3)
Ово документалистичко истраживање представља својеврсни водич кроз уметничка и сталешка удружења у Србији преко којег је могуће испитати културну политику обухваћених удружења. Уметничка и сталешка удружења из домена културе обухватају специфичне социо-професионалне групе (стваралачка интелигенција, репродуктивни уметници, уметници–педагози, слободни уметници, стручна лица по установама културе, техничари и реализатори културних програма и др.). У овом документалистичком прегледу се може уочити разноликост организационих модалитета који прате професионално и друго окупљање у уметничка и њима сродна удружења. Циљеви удруживања су различити. Пошто су уметничка и сталешка удружења у сталном превирању, кретању и многим недоумицама, овај водич је ограничен на удружења са подручја уже Србије, без покрајина, и то само на она која имају републички карактер.
Вредности и културни активизам матураната Србије
Предмет истраживања и студије био је да се утврди да ли код ученика завршне године средњих школа постоји веза између појединих вредносних оријентација и понашања у културној сфери, односно да ли се друштвене јединке одређених ставова могу сврставати у извесне културне моделе. Кључно истраживачко питање у оквиру пројекта било је да ли ставови и вредности, који неизоставно опредељују понашање људи у различитим ситуацијама, обликују потребе и навике културног активизма и продукције, и обратно. За испитивање постојања везе између ставова и понашања у области културе изабрани су матуранти Србије под претпоставком да су они довољно самосвесни да упражњавају културне и друштвене обрасце независно од других. Са друге стране они представљају будућу друштвену и интелектуалну елиту која је на прагу да одабере своја професионална усмерења. Методолошки, студија је базирана на анкетном истраживању матураната уз помоћ стандардизованог упитника од 46 питања, дистрибуираног у 64 школе у 25 градова, центара округа у Србији. Истраживање је реализовано на узорку од 1.733 ученика завршних година средње школе, у октобру и новембру 2011. године. Упитник је садржавао питања о социо-демографским карактеристикама матураната, њиховим потребама и навикама, као и односом према традиционалистичким ставовима, усамљености и припадницима других народа. Анализом прикупљених података сагледано је колико су матуранти у Србији окренути вредносним оријентацијама национализма, ауторитаризма и патријархалности, те да ли су такви ставови у вези са културним навикама и понашањем. У ту сврху коришћене су скале национализма, патријархалности и ауторитаризма (преузета из два истраживања – 1989. и 2003. године), Богардусова скала социјалне дистанце и Раселова УЦЛА скала усамљености. За потребе сложене теме у оквиру истраживања формулисано је 9 хипотеза које имплицирају доказивање централне хипотезе да данашњи матуранти у Србији готово не учествују у културној продукцији, а културни укус и навике у вези су са вредносним оријентацијама матураната, односно да високо развијено национално, ауторитарно и патријархално уверење корелира са непосећивањем културних садржаја, слабим читалачким навикама и неучествовањем у културном стваралаштву.