Књижевни живот у унутрашњости Србије
Комплексна истраживачка студија Вујадина Јокића дата је кроз неколико поглавља, у оквиру којих су своје текстове приложили и други аутори. На почетку студије, аутор даје проблемско-методолошко полазиште овог истраживачког пројекта, као и глобални поглед на тему књижевног живота у унутрашњости СР Србије. Наиме, књижевност се јавља у друштвеном контексту као део културе једног народа и управо се преко књижевног живота испољава веза између књижевности и других људских активности. С обзиром на то да је део и интелектуалног живота, био је предметом интересовања бројних теоретичара културе, док се у нашим условима ретко ко бавио овим питањем. Постоје квантитативни подаци, али се занемарују квалитативни садржаји. В. Јокић запажа да су многе појаве неиспитане, нарочито оне које се односе на стање духа и културе у унутрашњости. Зато је важно, како каже аутор, проучити садашње стање у овој области, поготово ван Београда. Што се тиче предмета ове истраживачке студије, сложеност проистиче из тога што је књижевност везана и зависна од целокупног живота једне средине и њених друштвених установа. Конкретније речено, предмети овог истраживања су: писац, књижевна политика, главне књижевне струје и правци, књижевни часописи, књижевна критика, организатори књижевног живота, књижевне традиције и др. Циљ који је аутор ове истраживачке студије поставио јесте да се сагледа однос између дате друштвене ситуације (економске, друштвене, политичке, стваралачке) и књижевног живота. Кроз ову студију, аутор ће покушати да сазна и изнесе функцију књижевности у локалној средини, нарочито преко мишљења писаца о датој ситуацији, као и о књижевном животу, али и компетентних људи у општинским центрима. Примењује следеће методе: проучавање материјала, изучавање литературе, усмене разговоре, анкетирање и анализу. На почетку студије налази се Садржај, а на крају – биографије и библиографије познатих писаца уже Србије.
Конвенција о заштити и унапређењу разноликости културних израза
Публикација преставља превод издања основног текста Конвенције о заштити и унапређењу разноликости културног израза (Унеско, 2005), са Оперативним смерницама. Конвенција, усвојена од стране Генералне конференција Унеска 2005. године, представља међународни правни инструмент, који садржи следеће елементе: 1. Циљеви и основна начела; 2. Подручје примене; 3. Дефиниције; 4. Права и обавезе Страна потписница; 5. Однос према другим инструментима; 6. Органи Конвенције; 7. Завршне одредбе и 8. Анекс. Република Србије је 2009. године ретификовала Конвенцију усвајањем Закона о потврђивању Конвенције о заштити и унапређењу разноликости културних израза („Сл.гласник РС“ бр. 49/2009), чиме је обезбедила услове за примену првог глобалног међународног инструмента који регулише питања заштите и даљег развоја јаког и динамичног сектора културних и креативних индустрија. Кроз овај међународни споразум, глобална заједница је формално препознала дуалну природу, и културну и економску, савремених културних израза које стварају уметници и професионалци у културни. Конвенција из 2005. године даје оквир за примену политика и мера које подржавају стварање, производњу, дистрибуцију и приступ културним добрима и услугама, чиме одражава суштину креативне економије. Такође, на основу људских права и основних слобода, пружа нови оквир за информисане, транспарентне и партиципативне системе управљања културом.
У публикације су садржане Оперативне смернице које обезбеђују општа усмерења за спровођење и примену посебних чланова Конвенције, као и за њихово разумевање и тумачење. Оперативне смернице садрже следеће целине: 1. Мере за унапређење и заштиту разноликости културних израза; 2. Оперативне смернице о размени информација и транспарентности; 3. Оперативне смернице за образовање и јавну свест; 4. Улога и партиципација цивилног друштва; 5. Интеграција културе у одрживи развој; 6. Сарадња у циљу развоја; 7. Оперативне смернице за партнерства; 8. Повлашћени третман земаља у развоју; 9. Ревидиране смернице за коришћење средстава Међународног фонда за културну разноликост; 10. Оперативне смернице за размену, анализу и ширење информација; 11. Оперативне смернице за мере којима се обезбеђује видљивост и промоција Конвенције
Култна и религијска свест у културном идентитету и националној култури Срба (Нацрт теоријско-методолошких основа истраживачког пројекта)
Овде је дат Нацрт теоријско-методолошких основа ауторског истраживања култне и религијске свести у културном идентитету и националној култури Срба, а чији је наручилац Марксистички центар ЦК СК Србије. У обликовању овог сложеног истраживачког задатка, Веселин Илић полази од становишта да у стварању културног идентитета и националне културе сваког народа, у значајној мери учествују и обрасци култне и религијске свести. Присуство култне и религијске свести у савременој култури један је од разлога њеног митологизма – некритичког, емотивног и идеолошког усвајања вредности културних традиција у оквиру националних култура. Управо се овим феноменом бави аутор на примеру српске културе. Његово настојање је везано за заснивање теоријско-хипотетичког оквира историчног истраживања могуће телеологије српске националне културе. У првом делу, аутор планира да се бави односом култа и културе, културним идентитетом и националном заједницом; у другом делу би разматрао култну и религијску свест у историјској збиљи културе Срба. У завршним разматрањима супротставиће културу и култ. На почетку студије дат је Садржај, а на крају организација и динамика истраживања, које је требало да буде завршено 1986. године.
Култура и културна политика И, библиографска информација, 1965/1969. (Свеска 12)
Сврха ове библиографске информације за период од 1965. до 1969. јесте да омогући свима који се баве проучавањем културе и културног развоја у СФРЈ, а посебно у СР Србији, увид у тада актуелну литературу. Публикација садржи библиографске јединице у области: аматеризма, архива, библиотека – књига, библиографије – документације, демографије, финансирања културе, издавачке делатности, културне политике, ликовне културе, музеја, музичке културе, образовања и културе, омладине – деце, општих питања културе, позоришта, радника и културе, села и културе, социологије, средстава масовних комуникација, кинематографије, стваралаштва, заштите споменика културе и природе, стандарда — потрошње – урбанизације. Све ове области разврстане су према именском и предметном регистру. Листа предметних група дата је по абецедном реду. Разврставање у оквиру великих група – области, попут библиотека и културне политике, вршено је према годинама, а у оквиру година абецедно. У оквиру осталих, вршено је само према абецедном реду.
Култура и културна политика ИИ, библиографска информација, 1969/1970. (Свеска 13)
Публикација је хронолошки наставак прве библиографске информације у издању Завода за проучавање културног развитка и обухвата период од 1969. до 1970. године. Објављена је са циљем да учесницима Конгреса Културне акције омогући увид у текстове у области културе који су објављени у часописима и листовима у датом периоду. У питању су часописи које је Завод примао и обрађивао у својој документационој служби, из хемеротеке Завода, а у мањој мери коришћени су расположиви подаци Библиографије Југославије. Ова библиографска информација садржи библиографске јединице следећих области: аматеризам, архиви, библиографија – документација, библиотека – књига, књига, часописи, деца, демографија, домови културе, филм – кинематографија, филозофија, финансирање – инвестиције – економика културе, истраживања – анкете, издавачка делатност, кадрови, књижевност, комуна и култура, културно-просветне заједнице, културна антропологија, културна историја, културна политика, културне акције и иницијативе, културне потребе и културна потрошња, ликовни живот, масовна култура, музеји, музички живот, награде, народност – образовање, омладина, општа питања културе, позориште, програм развоја културе, публика, радници и култура, религија, самоуправљање, сарадња – интеграција интересне заједнице, слободно време, социјална психологија, социологија, село и култура, социологија, спорт, средства масовних комуникација, стандарди, стваралаштво, шунд, урбанизација, задужбине, заједнице културе, закони и прописи, заштита споменика културе и природе, именски регистар. Листа предметних група дата је по абецедном реду. Разврставање у оквиру великих група – области, попут библиотека и културне политике, вршено је према годинама, а у оквиру година абецедно. У оквиру осталих, вршено је само према абецедном реду.
Култура и културна политика ИИИ, библиографска информација, 1970/1971. (Свеска 14)
Публикација је трећа у низу библиографских информација у издању Завода за проучавање културног развитка објављених са циљем да се учини доступним увид у стручну литературу свима који се баве проучавањем културе и културног развоја у СФРЈ, а посебно у Србији. Публикација садржи библиографске јединице које се односе на 1970 и 1971. годину, и то на следеће области: аматеризам, библиографија, библиотеке, биоскопи, часописи – листање, читање, деца, демографија, документација, домови културе, економика културе, филм, финансирање културе, хреиологија, истраживања – анкете, издавачка делатност, кадрови, кинематографија, књига и књижевност, комуне и култура, културна антропологија, културна политика, култура рада и амбијента, културне акције и иницијативе, културне потребе и потрошња, ликовни живот, манифестације, масовна култура, музеји, музички живот, награде, народности, неразвијена подручја, образовање, омладина, општа питања културе, планирање развоја, позориште, провинција, публика, радне организације – радници, религија, самоуправљање, село – град, симпозијуми, саветовања, слободно време, социологија, средства масовних комуникација, стандарди, стрип, стваралаштво, шунд и кич, тржиште, туризам, удружења, уметност, урбанизација, установе, Војводина, заједнице културе, закони и прописи, заштита споменика културе и природе, предметни регистар, именски регистар.
Култура и радни живот – Искуства шест европских земаља (Свет културе 3)
Истраживање под називом „Култура и радни живот“ започето је 1975. године, а обављено је у оквиру Организације Уједињених Нација за образовање, науку и културу (Унеско). Радну групу из Југославије представљали су: Стеван Мајсторовић Веселин Илић, Бранимир Стојковић из Завода за проучавање културног развитка. У овој публикацији дата је студија, урађена у форми извештаја за Унеско, у којој се расправља о условима радног живота у шест европских земаља (Белгија, Француска, Мађарска, Норвешка, Шведска и Југославија), односно о томе како радници у овим земљама могу да утичу на побољшање услова на свом радном месту и да нађу задовољство у раду. Тадашње расправе показују да постоји велика повезаност између културе и радног живота. Смернице за заједничко проучавање културе и радног живота полазе од сазнања да су активности у непосредној средини човека начин да се омогући већем броју људи да учествује у културном животу. Културне делатности на радном месту могу да пруже веће могућности групама које су, из финансијских, друштвених или физичких разлога, спутане у развијању културе. Стога је пред радне групе био постављен задатак да се прикупе и анализирају искуства и предлози из поменутих земаља како би се применили у свакодневном животу, подстакли конкретну акцију у оквиру радног живота и радног места, и отворили могућност за развијање нове димензије културне политике. Учеснице у заједничком проучавању имају различите друштвене системе, па отуда имају и другачије приступе и начин деловања на подручју културе и радног живота. Извештај је подељен на четири дела: прва и последња глава односе се на питања шта је култура, радни живот и како радни живот може да се преобрази захваљујући културним активностима; остале две главе садрже извештаје о условима, искуствима и особеностима у организовању радних средина у шест земаља учесница, уз занимљиве примере. На почетку публикације је Садржај, на крају су закључци и предлози, а потом и Прилози.
Култура и развој у организацијама удруженог рада материјалне производње Београда – основни развојни параметри
У средишту интересовања истраживања Бранимира Стојковића јесте анализа интерног културног система радне организације који је, иначе, у садејству са екстерним културним системом шире друштвене средине. Доста је истраживања рађено на тему културног живота и културних потреба запослених унутар појединих радних организација, па и на испитивању облика распрострањености културних активности у радним организацијама. Али, сва су била усмерена на дескрипцију појавности културе у радним организацијама материјалне производње. Према мишљењу аутора, приступ би требало померити на њену евалуацију, односно вредновање унутар модела који би био у функцији даљег развоја културне димензије радне организације. Такође је и проблем стандардизације културе важан у конципирању културног развоја радне организације. Стога, у овом истраживању, аутор предлаже да се редефинише улога основних организација удруженог рада и да се омогући развојна функција радне организације. Основне претпоставке и оптималне могућности за развој културе биће дефинисане на нивоу радне организације (ОУР) материјалне производње посматране у београдском културном контексту. У овом истраживању обрађени су не само чиниоци развоја културе у организацији удруженог рада већ и планирање развоја културе (израда средњорочних планова), као и систем индикатора за процену развијености културе у организацијама удруженог рада. На почетку је дат Садржај.
Култура и закони: о актерима управљања и о културном наслеђу
„Култура и закони: о актерима управљања и о културном наслеђу“ је монографска студија настала на основу резултата истраживачког пројекта „Закони и култура“ реализованог 2017. и 2018. године. Однос права и културе је комплексан, узајаман и интезиван, јер је закон и произвођач и објект културе; он обликује индивидуални и групни идентитет, друштвене праксе и значење културних симбола, али све манифестације културе такође обликују закон јер мењају оно што је друштвено пожељно, политички изводиво, правно легитимно. Одлуке које се доносе у смеру имплементације јавних политика морају имати правни основ те се може рећи да су закони базичан инструмент спровођења и културне политике.
Теоријско полазиште је пружила литература из области антропологије права, антропологије јавних политика, студија права и социо-правних студија. Теоријско полазиште је детаљно описано у уводним разматрањима. Узимајући правну етнографију као основу методолошког приступа, ауторке су правне акте (уставе, законе, уредбе, правилнике, решења и друге документе) третирале као наративе који су сведоци интенција и акција из прошлости које своје исходе налазе у садашњости. Анализа аката од 1945. године на овамо је омогућила прављење својеврсне временске ленте легислативе у домену културе. Фокус је стављен на питања управљања у домену културе на федералном, републичком и локалном нивоу; те на регулативу у области културног наслеђа. Практичне димензије закона као инструмента културне политике испитане су у групним интервјуима са актерима из ове две области у културној политици. Управљање у култури и културно наслеђе јесу и два централна поглавља ове монографије. У закључним разматрањима резултати истраживања су анализирани из перспективе оцене утицаја регулативе на културну политику у Републици Србији.
Култура младих радника
Аутори ове студије баве се социолошким истраживањем културног живота радничке омладине која, по њиховом мишљењу, отвара бројна питања о положају и улози радничке класе у заснивању самоуправног начина производње и о будућим перспективама самоуправног социјалистичког друштва. Такође, у култури радничке омладине показују се сви континуитети и дисконтинуитети социјалистичке револуције. Систематична истраживања живота (културе) омладине у југословенском социјалистичком друштву започета су крајем 70-их година, када су и формиране посебне омладинске истраживачке организације. Ипак, може се сматрати да у југословенској заједници није постојала јасна друштвена оријентација у истраживању проблема, а поготово истраживања културног живота радничке омладине. Дата истраживачка студија садржи три блока, а у сваком тематском блоку критички су интерпретирана релевантна значења бројних теоријских становишта и емпиријских показатеља. Уводни, теоријско-методолошки блок говори о заснивању социологије омладине; други говори о култури радничке (класе) омладине у историјском тоталитету социјалистичког друштва, а трећи о култури свакодневног живота радничке омладине у смислу заснивања самоуправног начина производње. У приказу емпиријских резултата, аутори су настојали да провере хипотезе о узрочној условљености одређености основних варијабли о култури радничке омладине. На основу сакупљене емпиријске грађе анализиран је и утицај различитих социјалних и културних чинилаца и појава на разноврсне облике културе радничке омладине. На почетку студије дат је Садржај, а у оквиру студије су бројне табеле. На крају студије је приложен упитник о културном животу радничке омладине.
Култура на путевима до радника; Саопштење за Конгрес културне акције
Ово теријско-емпиријско истраживање настало је на иницијативу Градске конференције ССРН Београда, а у сарадњи са Градским већем Савеза синдиката Београда. У оквиру опште теме „Самоуправно повезивање културних институција са привредним и другим радним организацијама“, аутори су се бавили истраживањем првенствено културног покрета предузетог у циљу неутралисања негативних ефеката недовољне развијености појединих компоненти културних потреба. Наиме, у београдским радним организацијама тог времена јавља се културна акција која се развија у културни покрет. Циљ је био ојачати економску компоненту културних потреба радника, организовати културне програме у складу са њиховим слободним временом, покренути раднике из њихових домова и омогућити им лакши приступ културних добара. Основна идеја ових акција базирана је на два става: прво, да културне потребе треба да добију равноправни третман као и остале људске потребе; друго, и ако постоји извесна разлика у градацији, не би требало да постоје суштинске разлике између културних потреба радника и оних који нису радници. У овом истраживању описани су неки од облика у којима се јавља културна акција, као што су Позоришна комуна и Савет корисника, демократске форме сарадње привредних организација и културних установа. Поред неколико примера израде програма и годишњих планова за културну акцију у оквиру радничких предузећа, разматра се и културни аматеризам, као и улога синдиката у остваривању овог новог концепта културне политике. На почетку је дато обрађено Саопштење за Конгрес културне акције Координационог одбора Београда за културну акцију, а потом следи истраживање са Садржајем. Након истраживања, представљен је библиографски избор књига на тему „Радници и култура“ за период од 1965. до 1969. године.
Култура рада (Нацрт истраживања)
Овде је приказан нацрт комплексног истраживачког пројекта „Култура рада“ који би се састојао из неколико студија. Веселин Илић најпре даје објашњење теоријско-методолошке основе пројекта и образложење основних истраживачких поступака. У уводу говори о пореклу и прожимању рада и културе, настанку идеје о ослобођењу рада (према Марксовој теорији), као и о самом појму културе рада из југословенског угла посматрања. Прва глава односи се на самоуправно организовање рада у култури, па је главна тема култура у самоуправном социјалистичком друштву. Култура рада схваћена је као јединство рада и културе; представља синтезу човекове делатности у радном и слободном времену. Такође, разматра се и продуктивност рада у самоуправно организованом раду. Култура рада укључује у себе и одређена подручја социјалне политике. Представља једно од значајних подручја културе самоуправљања, укључујући у себе и развијање вредности друштвене самозаштите радних људи и грађана. У другој глави, аутори говоре о култури самоуправних односа и култури рада. Култура самоуправних односа показује се као нови облик демократије. У садржају културних делатности радника у радном и слободном времену налази се и смисао културе самоуправних односа. У трећој глави, аутори разматрају повезаност слободног времена и културе рада. Истиче се да се у променама садржаја културе рада и схватања места и улоге културе рада у друштву налази измењен однос човека према природној, радној и друштвеној средини. У трећој глави се говори и о самоделатности, јер у савременој цивилизацији човек све већи део слободног времена испуњава разноразним облицима самоделатности. Даље, разматра се и значај интеграције физичке културе и културе рада. Завршна разматрања посвећена су укидању супротности између радног и слободног времена, а последњи део пројекта садржи студију случаја под насловом „Култура рада у Првом мају Пирот“. Након тога, у нацрту су дате: хипотезе, прилози, библиографија, упитници, а представљена је и динамика истраживања. На почетку је дат Садржај.