Културна аутономија у Југославији – Основи за културну аутономију према Савезном и републичким уставима

У овом извештају, Боривоје Љубинковић разматра следеће: основу теоријског утемељења појма културна аутономија, њен уставноправни положај према Савезном и републичким уставима Југославије и разлике у односу на појам личне аутономије. Остваривање права националних мањина на заштиту етничког, културног и језичког идентитета размотрено је са становишта међународних стандарда заштите права мањина и националних прописа. Врло разнолико схватање културне аутономије, од уставне категорије до готово игнорисања, доказује да она у југословенском законодавству не постоји као јединствена категорија, па ни правна дефиниција. После уставне основе долази законодавна регулатива, која се тек у пракси заиста остварује, па је савременицима лакше да наслуте њен значај него стварни степен садашњег развитка. Као временско разграничење за овај текст узета је средина новембра 1991. године, када је Република Македонија донела Устав. Југославију је већ тада захватио процес трансформације, све до издвајања појединих република у самосталне, независне државе. Тешко је било предвидети какав ће у будућности бити југословенски простор када ови процеси буду окончани, али је било извесно да ће тек тада, у новим државно политичким, економским, па и географским условима, када ће неке од република постати и супротстављене државе, културна аутономија добити нови смисао, и чак бити неопходност – да би се кроз њу сачувао интегритет мањинског народа и њихове цивилизацијске тековине.